Uvek se štrecnem kada čist i neukaljan radio postane deo neke radio-televizije. Sve slutim da mu se onda crno piše.
Dosta primera kroz proteklih par decenija drži me u tom uverenju, mada me, recimo, primer Radio Beograda i njegovih – samo da prebrojim… da, ukupno pet programa – prijatno iznenađuje. To tumačim jednostavnom činjenicom da su RTS-ova televizija i radio u zasebnim zgradama i na bezbednoj udaljenosti, pa televizija ne može tek tako da mažnjava najbolje ljude sa radija!
Logično, za mene je personifikacija Studija B uvek bio radio, a televizija samo nužno zlo istorijskog i tehnološkog meškoljenja. Sve dok je Studio B bio samo radio, stajao je jak i nedodirljiv u programskoj i ekonomskoj ekskluzivi. A onda mu je NTV StB, Nezavisna televizija Studija B, pre četvrt veka izmakla tepih ispod nogu. Sve što je bilo na radiju, a valjalo je za slikanje, povučeno je na televiziju. Povučene su i njegove teško zarađene pare, jer – kako inače isfinansirati novu igračku s pokretnim slikama? Tako je radio počeo da puca po šavovima još ranih devedesetih. Tu i tamo su ga povremeno iz bule opale slušanosti vadila stranačka prepucavanja tokom „osvita demokratije“ u srpskom lokalu, zatim uzvik „gotovo!“ Avrama Izraela iz 1999, da bi u trećem milenijumu postajao sve ravniji i ravniji (mada ne i do samog Kosova).
Šta se dogodilo? Radio Studija B ima (pardon, imao je) raznovrsne emisije, neke čak i večne poput “Diskomera”, ali već par decenija u svojim redovima nema dominantne individualce koji bi ustalasali medijske prostore. Izuzetak Veljka Pajovića, koji je karijeru započeo kao „Veljko Veseljko“, a danas je razdragana, raspričana i mnogo elokventnija varijanta Đoke Vještice u jutarnjem programu, samo potvrđuje pravilo. Radijska ekipa Studija B je OK, zna zanat i radi ga korektno u apsolutno svim muzičkim i novinarskim žanrovima, ali kao da se ustručava (ili je to politika kuće?) da od sebe pravi zvezde. A slušaoci se odavno više ne vezuju za apstraktne emisije, već za žive prezentere koji su u stanju da isprovociraju njihovu pažnju, što kao rezultat daje – pogodite šta? Tačno.
Viknite: to sam ja, Uroš Milovanović, pa ko ume spretnije od mene da jurca za zvezdama rokenrola! Hej, ja sam Nada Petronijević, provalila sam sve što ste ikada želeli da znate o kulturi, a niste smeli da pitate! A ja sam… i tako, sve do poslednjeg koji to ume i zaslužuje. Radio Studija B mora da bude PR svojih voditelja, a oni i sebe i svog radija. Bez kompleksa, bez konvencija i bez prenemaganja. Zašto sam sam se baš ja pre četiri i po decenije proslavio kao di-džej, Marko Janković kao igrač verbalnog ping-ponga sa slušaocima, Sloba Konjović kao prezenter alternativnog roka, Dragan Jelić generator genijalnih vickastih ideja, Peca Petrović idol dece, Duško Radović (i inače slavan) postao je još slavniji, Đoko Vještica legenda, Lila Radonjić stegonoša nezavisnog novinarstva… da bi se iz istog gnezda ispilila „the next generation“ u vidu Gorice Nešović, Jugoslava Pantelića, Roberta Klajna, Radeta Santrača… ukoliko ne stavim tri tačke, dolazim u neugodnu situaciju da povredim bar još koju desetinu akrobata reči, zvuka i nota koje nisam pomenuo!
Toliko o onom što smatram prvim uslovom za slušanost. Kad je radio među prvih pet na top listi, lakše je nagovoriti klijenta da se oglašava, a to, razume se, rešava egzistencijalne probleme stanice i stvara bazu za njen dalji razvoj. Danas su naučne analize, šerovi i formule za slušanost u rangu fetiša. Neverovatno je da je boginja svih kriterijuma za slušanost – muzička matrica radija!
Najlepše je što u gluvo doba noći radi samo Jazzler, obožavani softver za automatizaciju radio programa. Tonci, muzičari, voditelji, svi možete na spavanje. Ili, još bolje: na berzu rada. Em-pe-tri je čudo, hvala mu do neba, jer danas radio može da ima svako.
Bilo je samo pitanje dana kada će se nedavna promena vlasništva nad Studijom B osetiti i na njegovom radiju (zaista me televizija nikada nije posebno dodirivala). Kao što se moglo pretpostaviti, nakon gorke „pohvale“ novoj robotizovanoj Jazzler muzičkoj šemi radija Studija B, koja je sa mog fejsbuk statusa odlepršala na više od 800 drugih profila i medijskih portala, moja nezavisno producirana emisija ZAIR munjevito je skinuta s programa. Lično bih pozdravio ovu odluku: stvarno je glupo hraniti kuče da bi te ujelo. Mada, ovo kuče niko nije ni hranio – emisija je bila totalno slobodna za emitovanje. A i ko danas živi od radija (a da nije njegov vlasnik)? Na žalost svih fino istreniranih ušiju, slušaoci NOVOG Studija B uskoro gube i Diskomer, a već su, čini mi se, izgubili Radio podešavanje, Bluz sat, Tajanstveni voz Žikice Simića (ej, blagorodnog gospodina Žikice Simića, treba li nekome pod nos gurati njegov medijski portfolio i podsetiti na još jednu emisiju, „Dole na uglu“, sahranjenu zajedno sa radijom B92?)… Otišle su sve muzičke emisije, a sa njima verovatno i njihovi protagonisti. Tako je Studio B prognao svoje verne volontere. U stvari, ne sam Studio B, nego NEŠTO što je zadržalo to ime.
Šta je izgubljeno “novom zorom” Studija B? Ne mnogo, možda nešto dobrog raspoloženja i pozitivnih sećanja njegovih vremešnijih slušalaca i nas koji smo slavu stekli u doba kada to na na radiju i nije bio neki problem. Sve ostalo je stvar pragmatične potrebe vremena u kojem smo, a njegovo osnovno načelo je: preživeti. Preživeti po bilo koju cenu, a naročito za cenu od 530.000 evra. Novim vlasnicima ne možemo mi diktirati šta i kako da rade, mada možemo pokušati… Oni su ti koji brinu da potrošeni novac ne bude bačen u vetar, šta se sada tu mi nešto bunimo i vičemo: ‘tani autobu’te! Koliko god da je Studio B mesecima preo kao umiljato mače, Vlast ga je odgurnula, a Grad strpao u džep pola miliona evra. Jesu li nam svima bile ponuđene akcije, ulozi, dobrovoljni prilozi i ostali predlozi očajnika za punjenje prosjačkog šešira novcem za otkup, u ovom slučaju radija? Jesu. Koliko je prikupljeno? Pojma nemam. Jesam li ja nešto priložio? Nisam. Pa što se onda bunim? Kako prikupiti bogatstvo od ljudi siromašnih poput crkvenih miševa? Nikako. Ne očekujte od crkvenih miševa da otkupe crkvu.
Neka ostane zabeleženo u prostoru i vremenu: prvi „free radio“ u ovom delu Evrope, Studio B, počeo je emitovanje prvog aprila 1970, započevši tako i revoluciju u načinu prezentovanja govornog i muzičkog programa na ex-YU prostorima. Institucionalizovao je profesiju radijskog DJ-a i afirmisao zvuk urbanog radija koji je pametnim, a neformalnim obraćanjem uspeo da odgoji armiju vernih slušalaca. Znate, jednom sam posetio prostorije “Narodne knjige”, tada velikog izdavača koji je slučajno izdao i jednu od mojih malobrojnih knjiga. Nisam ja ni romanopisac, ni autor grandioznog literarnog formata, ali mi je svejedno njen legendarni urednik Miličko Mijović tom prilikom predložio: “Daj neku svoju fotografiju, da i nju uvrstimo u galeriju naših autora.” Beskrajno sam bio počastvovan idejom da se nađem na zidu hodnika duž kojeg su bile poređane uramljene fotografije najslavnijih imena naše pisane književnosti! Naravno da nikada nisam priložio svoju. Ali: voleo bih da, ma ko bio ili ostao vlasnik Studija B, jednog dana pokači na zidove njegovih hodnika (ukoliko ostane u prostoru u kojem je!) fotografije apsolutno SVIH onih koji su u prethodnih 45 godina gradili priču o radiju Studija B, a samim tim i veliko poglavlje globalne istorije radija. To je Hol slavnih o kojem maštam.
Tekst je napisao Zoran Modli na molbu UNS-a da komentariše promenu muzičkog programa Studija B
UNS
