Povodom “Jednog sata za ćirilicu” na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu
U okviru izlaganja o temi “Jedan sat za ćirilicu” prof. dr Miloš Kovačević je istakao – da se “borci za ćirilicu u stvari bore protiv svog naroda i da je to apsurdna borba”!
Zbiljić: To je apsolutno pogrešno i po srpsku ćirilicu izuzetno štetno stanovište. Jer, ako se borci za ćirilicu “bore protiv svog naroda” radi vraćanja ćirilice u život, onda to znači da je narod (srpski) “kriv” zbog napuštanja ćirilice.
Srpski slučaj ubijanja svoga pisma utoliko je teži što je narod na referendumu za Ustav Srbije 2006. ispravno većinski glasao za jednoazbučje srpskog jezika u ćirilici (stav prvi Člana 10. Ustava Srbije)
Brborić: nema spasa za srpsku ćirilicu sve dok se u srpski jezik ne uvede “suštinsko ćiriličko jednoazbučje”.
Gledište da se “borci za ćirilicu danas bore protiv svog naroda” i da je to “apsurdna borba” izrekao je moj prijatelj prof. dr Miloš Kovačević (poznati veliki lingvista, verovatno jedan od najvećih živih lingvista danas). To je apsolutno pogrešno i po srpsku ćirilicu izuzetno štetno stanovište. Jer, ako se borci za ćirilicu “bore protiv svog naroda” radi vraćanja ćirilice u život, onda to znači da je narod (srpski) “kriv” zbog napuštanja ćirilice. To bi značilo da je narod “krivac” što je danas ćirilica u nestajanju među Srbima.
Sasvim je lako objektivnom lingvisti da dokaže da je takvo mišljenje netačno u procentu sto posto. Jer, nije srpski narod sam (iz svog ćefa) napuštao svoje pismo, nije srpski narod sam normirao svoj jezik (izvan Evrope i sveta) u dvoazbučju, nije srpski narod sačinjavao Pravopis srpskoga jezika sa dva pisma, nije srpski narod izmislio idiotsko gledište o “bogatstvu dvoazbučja” samo za jezik Srba. Sve to su praktično radili (i danas, nažalost, rade) srpski lingvisti u jezičkim institucijama.
NEUSAGLAŠENI S USTAVOM I PRAVOPIS I ZAKONI
Zatim, nije sam srpski narod pravio neusaglašene zakone s Članom 10. Ustava Srbije u vezi s pismom srpskog jezika. Dakle, sam narod nije odlučio da ne poštuje većinsku volju naroda koji je izglasao (i) Član 10. Ustava Srbije u kome jasno piše da su “u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo”, bez ijednog drugog ni spomenutog pisma, pa ni hrvatske abecede.
Dakle, lingvista M. Kovačević je smetnuo s uma da samo lingvisti u institucijama odlučuju hoće li srpski jezik biti u praksi pisan srpskim pismom, tj. jednim pismom kao i svi drugi jezici u Evropi i svetu, ili će biti, kao i do sada, i dalje među Srbima pisani šizofreno – i srpskim (ćiriličkim) i hrvatskim (latiničkim) pismom. Srpski slučaj ubijanja svoga pisma utoliko je teži što je narod na referendumu za Ustav Srbije 2006. ispravno većinski glasao za jednoazbučje srpskog jezika u ćirilici (stav prvi Člana 10. Ustava Srbije), a srpski lingvisti (u pravopisu) i vlast (u dvama zakonima) prosto svojim praktičnim postupcima ismejavaju (jer ne poštuju) tu većinsku volju naroda i propisuju kada i ko može da ne poštuje narodnu volju i opštu praksu u svetu, pa mogu da nastavljaju favorizaciju hrvatskog pisma umesto srpskog na kvazilingvistički i protivustavan način koji se specijalno, naročito i posebno među Srbima i za Srbe u njihovom jeziku sprovodi planski i politički ciljno i redovno posle Novosadskog dogovora u Matici srpskoj iz 1954 godine.
A lingvisti – pravopisci čak u aktuelnom Pravopisu (iz 2010. godine i dalje) izričito i eksplicitno navode na str. 15. da “ćirilica nije egzistencijalno ugrožena” pa je korisno za srpsku kulturu i identitet nastavljanje u praksi neustavnosti i nepraktičnosti kroz negoavnje dvoazbučja samo među Srbima.
UDRUŽENJA ZA ĆIRILICU POSTOJE ZBOG POGREŠNE BORBE LINGVISTA I VLASTI ZA SRPSKU ĆIRILICU
Veliki je promašaj Kovačevićev i to što je izrekao nešto što od njega ne bi čovek mogao da očekuje. On u ovom izlaganju reče da je štetno postojanje svih “udruženja za odbranu ćirilice”, osim što je kurtoazno pohvalio domaćina rasprave SKC “Ćirilicu”. Kovačević je zaboravio (ili je to smišljeno izrekao protiv tih udruženja, a time i protiv ćirilice) da lingvisti u institucijama nisu gotovo ni spominjali borbu za ćirilicu dok tu borbu nisu 2001. godine započeli članovi prvoosnovanog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica” (čiji je i sam Kovačević prihvatio da bude njen član od 2002. godine). On je zaboravio da su konsultovani lingvisti 1990. godine u Ustavu Srbije bili za “ravnopravnost pisama”, a da je čuveni akademik Lukić uspeo da se s Borisavom Jovićem izbori da u Članu 8. Ustava Srbije iz 1990. godine ćiriličko pismo ipak dobije prvenstvo. Kovačević je takođe zaboravio da su baš članovi “Ćirilice” u saradnji s Branislavom Brborićem (koji je od svih poznatih lingvista do danas jedini shvatio, po ugledu na “Ćirilicu”, da nema spasa za srpsku ćirilicu sve dok se u srpski jezik ne uvede “suštinsko ćiriličko jednoazbučje”) uspeli da ubede vlast da se predloži (a da narod na referendumu izglasa 2006. godine) da su “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo”.
Ni M. Kovačević ni A. Milanović ni ovom prilikom ne setiše se da kažu da nije narod izmislio različitu upotrebu pisma srpskog jezika u “službenoj” i “javnoj upotrebi”. Tu razliku prave i danas srpski lingvisti (posebno “opevani” antićiriličar R. Bugarski, zatim M. Pižurica i dr.), a ne, naravno narod. Narod trpi ono što mu lingvisti i vlast “službeno” nameću u jeziku i pismu
NEMA OSNOVA ZA MILANOVIĆEV OPTIMIZAM
Ne bismo ovom prilikom širili priču o ovim izlaganjima dvojice lingvista (od kojih ovaj drugi čak reče da je veliki optimista da će ovaj novi zakon biti koristan za ćirilicu,a ta vidnija korist u praksi je nemoguća sve dok je i taj novi zakon iz 2021. i neustavan u više elemenata, ali i apsurdan, jer je to, valjda, dokazano jedini zakon na svetu pred kojim nisu ravnopravni svi građani, u ovom slučaju korisnici srpskog jezika.
Dakle, da zaključimo o izlaganjima dvojice srpskih lingvista na ovom nastupu na Sajmu knjiga povodom teme “Jedan sat o ćirilici” koju je osmislio SKC “Ćirilica”.
Ni oni, kao vrsni lingvisti još nisu shvatili (ono što su odavno eksplicitno jasno shvatili od poznatijih lingvista u jezičkim institucijama samo počivši B. Brborić i članovi udruženja “Ćirilica” i “Srpska azbuka” koji jedini ističu da srpska ćirilica nema nikakve šanse da se vrati u život sve dok, najpre, srpski lingvisti ne shvate da su dužni da u normiranju srpskog jezika i oni primene u pravopisu i struci rešenje pitanja pisma u potpunosti u skladu s Članom 10. Ustava Srbije.
I s praksom u rešenju pitanja pisma (jednoazbučje) u svim prestižnim jezicima Evrope i sveta, i dok srpska vlast ne shvati da je dužna i obavezna narodu da primeni ono što je narod izglasao u Članu 10. Ustava Srbije, tj. da se srpski piše svuda i uvek srpskim pismom, tj. da, bez izuzetaka, obezbedi uvek i svuda službenu upotrebu srpskog jezika i ćiriličkog pisma, a da se tuđe pismo ostavi jedino za neslužbenu, tj. ličnu upotrebu srpskog jezika na hrvatskom pismu, ali samo pojedinačno za sebe, a ne da se tuđe pismo nameće Srbima kao u komunizmu, ili u okupacijama kada je srpska ćirilica bila zabranjena i nametano Srbima hrvatsko pismo.
KOVAČEVIĆ JE NAPREDOVAO VERBALNO U BORBI ZA ĆIRILICU, ALI NEDOVOLJNO I NEFUNKCIONALNO
Istina, treba pohvaliti M. Kovačevića kada je istakao da je ćiriličko pismo u Srba ključna identitetska odrednica za Srbe i što je prihvatio da za sve Srbe nikada nije sačinjeno nijedno (nikakvo) latiničko pismo, za razliku od nekih drugih lingvista i filologa koji i danas tvrde da je poznata gajica – “srpsko pismo”, pa čak i to da su Vuk i Daničić pravili za celinu Srba nekakvo latiničko pismo. A istina je jedino da su i Vuk i Daničić predlagali reformisanje hrvatske latinice (gajice), ali za Hrvate, ne za sve Srbe kada oni koriste svoj jezik.
Ni Vuk ni Daničić nisu bili toliko “glupi” pa da, pored usavršene srpske ćirilice predlažu za Srbe neko drugo pismo. Oni nikad nisu predlagali da Srbi zamenjuju svoje ćiriličko pismo. A ovolika zamena ćirilice dogodila se veoma uspešno u vreme surove i dobro politički i kvazilingvistički osmišljene komunističke favorizacije hrvatske abecede pod izgovorom da su to “oba naša pisma”, da smo mi najbogatiji narod na svetu po dvoazbučju, pa je čak smišljena originalna floskula samo za Srbe (to, naravno, nije nametano Hrvatima) – “bogatstvo dvoazbučja”.
Ne treba zaboraviti i ono što smo mi u “Ćirilici” isticali od 2001. godine (mi lično i pre toga) da su Srbi sve više u međusobnom “građanskom ratu” u vezi s napuštanjem ćirilice. I A. Milanović je s razlogom spomenuo kakvi su to sve oštri i glupi oštri “sukobi” među Srbima između onih koji su za oba pisma, a služe se, u stvari, u svom pisanju samo hrvatskom latinicom u pisanju srpskog jezika i nas koji uviđamo da je svaka borba za ćirilicu uzaludna ako se nastavlja dvoazbučje u rešenju pitanja pisma, jer je hrvatsko pismo među Srbima odavno nametnuto kao većinsko, da je narod na njega nasilno i smišljeno nateran da se svikne. A, uz to, antisrbi i antićiriličari sve su brutalniji u nastavljanju širenja komunističkog “bogatstva dvoazbučja” jer samo tako mogu da nameću Srbima tuđe hrvatsko pismo.
Na kraju želimo da kažemo apsolutnu, punu istinu: boriti se za ćirilicu u normiranom srpskom jeziku na dva pisma u pravopisu i jezičkoj struci i neustavnom zakonima (ima ih dva u Srbiji) biće uzaludna borba i naivno je biti, kao Milanović u ovom slučaju, “optimista” da će se tako vratiti ćirilica u puni život. Ćirilica na kašičicu, kako se (i) danas radi u Srbiji, može da donese ubuduće sve manje ćirilice u toj kašičici. Sve dok se i u Srbiji i među Srbima ne obezbeđuje život pisma kao u svim drugim jezicima u vezi s njihovim pismima, od srpskog pisma malo će šta moći da ostane izvan srpskih grobalja i muzeja.
