Žarko i Pavle ( III deo )

To su, u kratkim crtama, Vidovićeva gledišta kosovskog problema. Ali u naslovu ovog teksta stoji i ime patrijarha Pavla, pa će se neko sigurno pitati kakve veze on ima sa ideologijom i politikom. Žarko Vidović jeste svojim tekstovima razgradio mit revolucije i tada važeću ideologiju, ali to ipak jesu samo tekstovi. On je nesreću srpskog naroda vrlo dobro i osećao i razumeo, patrijarh Pavle je tu nesreću proživljavao, osećao na svojoj koži, gledalo svojim očima! Kao episkop Raško-prizrenski on je na Kosovu boravio od 1958. do 1990. godine. Svedočanstva koja je ostavio iza sebe neodvojiva su od tumačenja Žarka Vidovića, ona ih dopunjavaju, potvrđuju i oživljavaju. Zaključke koje Vidović izvlači u svojim tekstovima potvrđuju izveštaji episkopa Pavla, izveštaji koje je u toku tri decenije slao Sv. Sinodu SPC. Ali ti izveštaji i svedočanstva imaju još jednu bitnu ulogu. Jer jedno su tekst i teorija, ma koliko tačni i poučni bili, a nešto sasvim drugo svedočanstva čoveka koji svojim očima posmatra stradanja. A stradanja su bila velika. Počevši od 1958. tadašnji episkop Pavle redovno šalje izveštaje o stanju na Kosovu i Metohiji Svetom arhijerejskom sinodu SPC. Ugrožavanje crkvene imovine jedan je od načina kojim je vršen pritisak na Srbe sa Kosova. U izveštajima se gotovo svake godine pominje problem bespravnog sečenja manastirskih šuma i pljačke manastirskih njiva od strane albanskog življa. Gotovo redovno stižu episkopu Pavlu pisma iz Dečana, Gorioča, Deviča i drugih manastira. Već aprila 1961. on izveštava Sveti sinod o stanju u Dečanima i Sv. Trojici kod Prizrena, sledeće 1962. godine sličan izveštaj dolazi iz Dečana i manastira Sokolice. U oba slučaja reč je o seči manastirskih šuma, uništavanju useva, pljački manastirske imovine. U jednom delu izveštaja iz 1961. episkop Pavle govori: „ Izvešten sam iz manastira Visokoh Dečana i Svete Trojice kod Prizrena o do sada, u tolikoj meri nebivalnoj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. To ne rade samo deca, nego i odrasli ljudi Šiptari koji dolaze kao u svoje, beru i odnose. Na opomenu kaluđerica ili drugog osoblja u manastiru, oni se drsko suprotstavljaju, čak i nasrću da ih biju, psujući im majku srpsku, pretećida ovo nije srpsko već albansko“. Ovakvi izveštaji nizaće se i u toku sedamsesetih i osamdesetih godina, pa i kasnije. Ali tu nije kraj nedaćama. Pljačka nije bila jedini način pritiska na Srbe, dešavali su se i mnogo teži ispadi. Tako episkop Pavle oktobra 1958. piše Svetom sinodu o otmici trinaestogodišnje devojčice iz manastira Devič od strane Albanaca iz sela Rezale. Devojčica je pronađena i poslata za Beograd, jer su sestre u manastiru smatrale da će Albanci ponovo pokušati sa otmicom. Nekoliko godina kasnije jedan od njegovih izveštaja govori kako je neki Albanac iz sela Ratiša isterao iz njene kuće staricu Stanicu Pešić. Nekoliko porodica iz Dečana je u to isto vreme izgubilo zemlju i šume, Albanci su ih samovoljno oteli. Juna 1969. Pavle javlja kako su dva Srbina, Milutin Milosavljević iz Pištana i Cvetko Babić iz Babića uhapšeni od strane policije iz Peći, u pritvoru su sedam dana prebijani a zatim osuđeni na po mesec dana zatvora. Razlog za ovakav postupak bio je skidanje albanske zastave sa škole u Babiću. Milosavljević i Babić su tražali ili skidanje albanske zastave, ili dodavanje srpske zastave pored nje, pošto su većinu u školi činila srpska deca. U mestima Orahovac, Opteruša i Retimlje je polovinom 1972. srušeno nekoliko desetina nadgrobnih spomenika. Kako su godine odmicale napadi su postajali sve bezobzorniji. Episkop Pavle 1980. Javlja Sv. sinodu da su dva učenika bogoslovije u Prizrenu napadnuta nožem u sred grada, nešto kasnije, takođe na ulici, napadnut je profesor iste bogoslovije, sveštenik Milutin Timotijević kome su nanete teške telesne povrede. Sledeće godine dolazi do poznatog slučaja požara u Pećkoj patrijaršiji kada je izgoreo stari manastirski konak. O uzroku požara se i dan-danas raspravlja. Mi ćemo ovde navesti samo jedan podatak: u prvom vatrogasnom kamionu poslatom iz Peći koji je stigao do manastira nije bilo vode, cisterna je bila prazna!!! Drugi se pokvario na pola puta, a tek je treći kamion pristupio gašenju požara, kada je već bilo kasno. Naravno, pored ovih težih dela sve vreme traju i već pomenute pljačke manastirske imovine, pljačke crkava, rušenje spomenika, pretnje smrću…

Srbi trpe i nasilja na poslu, u javnom prevozu, na ulici, po školama. I sam episkop je trpeo dobacivanja, uvrede, čupanje brade, čak i batine, delio je sudbinu svog naroda. Ali ovde treba dodati još jednu butnu stvar, nisu svi Albanci učestvovali u progonu Srba. Upravo je požar u Patrijaršiji najbolji primer za to. Kada je vatra došla do manastirske riznice, pored igumanije Fevronije i još nekoliko crkvenih lica, Srba, u vatru su uskočila i braća Laići, Bajruš i Salija, građevinski radnici koji su radili na novom konaku. Bilo je mnogo je Albanaca koji nisu želeli da učestvuju u progonu Srba, neki su čak stali u njihovu zaštitu, ali to nije moglo da promeni opšte stanje stvari. Još jedna bitna stvar izvire iz Pavlovih izveštaja – iseljavanje srpskog stanovništva. Iz godine u godinu pored navoda o nasilju nad Srbima budući srpski patrijarh govori i o pravom egzodusu srpskog naroda, navodeći precizno sela i broj srpskih kuća u njima, broj koji se decenijama neprestano smanjivao. Istraživanja koja su 1985-86. sprovedena od strane Srpske akademije nauka i umetnosti o stanju na Kosovu i Metohiji potvrđuju tvrdnje episkopa Pavla. Prema njihovim procenama, za dve decenije, od 1960. do 1980. godine skoro 100.000 Srba napustilo je Kosovo i Metohiju, a do trenutka kada su spovedena ova istraživanja još oko 20.000 hiljada. Za sve to vreme jedina ličnost kojoj su Srbi mogli da se obrate bio je otac Pavle. Kada je 1958. postavljen na mesto episkopa tadašnji patrijarh Varnava uputio mu je proročke reči: „Ti koji si do sada bio dobar poslušnik starešine svoga manastira i starije braće, postao si visoki poslušnik svete Crkve i poslušnik svoga stada, postaješ svima sve.“

Svi navedeni izveštaji samo su delić onoga šta se tih godina dešavalo na Kosovu, jer ovde i nije cilj pobrojati ih sve. Ovi primeri služe da pokažu na koje se sve načine vršio pritisak na kosovske Srbe. Da bi se u potpunosti razumela ova priča potreban je još jedan vrlo bitan podatak: za sve navedeno nasilje i kršenje zakona, kao i za stotine drugih slučajeva, niko nikada nije kažnjen! Ovde se vraćamo na Žarka Vidovića i njegove tvrdnje koje sam naveo u ovom tekstu. Jer njegovi zaključci objašnjavaju Pavlove izveštaje, a Pavlovi izveštaji potvrđuju Vidovićeve zaključke. Kada se njihove reči spoje, one na najbolji način oslikavaju i položaj Kosova i položaj celog srpskog naroda. I danas, kada je Kosovo u žiži interesovanja javnosti, ponovo se radi neke nove ideologije zapostavljaju činjenice. Šta je sa proteranim i ubijenim Srbima? Šta je sa porušenim crkvama i manastirima? Ko je za sve to odgovoran? Šta je sa nasiljem koje Srbi trpe i dan-danas? Ova pitanja se u traženju rešenja za Kosovo izbegavaju, baš kao što su se slična pitanja izbegavala i 1945. godine, samo je ideologija drugačija, doduše ne mnogo drugačija. Ne znam da li će se kosovsko pitanje povoljno rešiti po Srbiju i srpski narod, možemo samo da se borimo i nadamo. U javnosti se, u glavnom, mogu čuti pitanja o bezbednosti Srba, imovini i srpskim svetinjama. Ona jesu bitna, ali postoji jedno, čini mi se , još bitnije pitanje. Kako smo uopšte i došli u ovaj položaj??? Kosovo mora da postane velika pouka našem narodu!!! U suprotnom, njegova budućnost ostaje neizvesna.

A što se tiče Žarka i Pavla, njihove reči su tu, treba ih samo čitati. Neka im je večna slava i hvala!

Stefan Radosavljević

Pročitajte i:
Žarko i Pavle ( I deo )
Žarko i Pavle ( II deo )