Pitanje koje vodi polemici ali koje sebi verovatno često bez pravog odgovora postavljaju
Beograđani čiji su se preci generacijama rađali, živeli u Beogradu i gradili svoj grad.
Možda je razlog za tu često primetnu „mržnju“ socijalno poreklo ljudi iz nekadašnjih vlasti od 1945. godine pa i do ovih danas koji su potčinili Beograd svojim ličnim interesima. Najveći broj –nazovimo ih tako, posle 1945. godine „novopečenih Beograđana“ odomaćio se u Beogradu naletom partizanskih divizija 1944/1945.g. –od 6.-te Ličke, 5.-te i 11.-te Krajiške pa do 1.-ve Proleterske divizije. I u toj mešovitoj Prvoj proleterskoj je bilo vrlo malo ljudi poreklom iz Beograda. Bilo je i nekih divizija, sklepanih često po volji i naredbi Josipa Broza Tita popunjenih hrvatskim domobranima, čak i ustašama. Hrvati su shvatili nastupajući poraz Nemačke pa su masovno bežali u partizane. U Beograd su svi navodni „oslobodioci“ –kasnije se pokazalo da su oni, kao „Nova klasa“ koju je kasnije dobro u svojim člancima u „Borbi“ opisao Milovan Đilas, upadom uz pomoć divizija Crvene armije ustvari potčinili i porobili i Beograd i Srbju. Bez pomoći Sovjetske oružane sile oktobra 1944.g. bi Beograd morao da čeka kapitulaciju hitlerovskih trupa sve do 9. maja 1945. godine da bi bio oslobođen.
Odmah posle proterivanja nemačkih snaga partizanski „narodni organi“ krenula su u masovna hapšenja, ubistva mnogih starosedeoca- Beograđana, otimačine vila i poseda na Dedinju, Topčiderskom brdu, Neimaru i u drugim boljim delovima grada u korist dojučerašnjih polupismenih generala partizanske vojske. Oni sa nižim činovima su se grabili za stanove po gradu i okolini isterujući na ulice dotadašnje stanovnike. Sledili su i drugi vidovi otimačina. Najveći deo „oslobodilaca“ –verovatno i do 80 odsto njih je bio ruralnog poprekla, i naravno je ostao da živi u Beogradu. tu su izrodili potomke, njihovi potomci svoje potomke. Ti partizansko-komunistički potomci su pre dvadesetak godina krenuli, dokopavši se vlasti, skoro identičnim putevima otimačine kao njihovi pra-očevi od 1945. g. pa do verovatno sedamdesetih godina prošlog veka. Bivši, koje je stigla starost ili smrt su stali, ali već od devedesetih godina na scenu su stupili najčešće njihovi naslednici –sinovi, ćerke, unuci pa i mnoga rodbina nekadašnjih „prvoboraca“! Izuzimmam časne izuzetke kojih je malo kao uvek bilo i među novim vlastodršcima.
Naučnici kažu da je genetika čudna nauka pa se –ne samo telesni izgled, funcionalnost ljudskih organa, naklonost ka nekim polestima isl. nego čak i narav i karakterne osobine prenose, i pored promenjenog načina života, bar delom na sve kasnije generacije. Ako je tako, a sudeći po našim političarima koji danas terorišu ne samo Beograd u kome živi sa bližom okolinom skoro trećina srpskog stanovništva nego i celu Srbiju -baš je tako. Nije čudna „ruralna praksa“ naših današnjih vlastodržaca, koji su u glavni grad pristigli u novije vreme iz svojih sela i manjih gradića. Ona glasi: otmi, opljačkaj, smuvaj, pokradi, traži mito, zaposli rodbinu, prijatelje i zemljake itd.
Zašto pišem „ruralna praksa“? Pa znamo da smo 300 do 400 godina robovali pod Turcima uz mukotrpan život i zabrane svega i svačega. Seoski narod se snalazio primenjujući napred navedeno- otimao je od Turaka, potkradao, povlađivao, potkupljivao paše i begove. Oni promućurniji su pokušavali –a neki su u tome i uspeli, da se ulizujući se Turcima ili izdajući sopstvene bundžije i hajduke, obogate i postanu možda još gore krvopije od samih Turaka. Potsećali nas sve ovo i na danjašnje događaje, političare, na izdaju Kosova? Genetika je odradila svoj posao -širom planete prenosila je potomstvu i loše strane ljudskog karaktera! Tako i u Srbiji.
Iako rođeni u Beogradu, o onima pridošilh na vlast direktno sa sela ili manjih gradova kao Vesić, Gašić- o drugima ne treba ni govoriti, često na silu pokušavaju da shvatanja i uobičajene mahinacije iz svog ruralnog porekla prenesu na življenje u velikom gradu i nametnu ga starosedeocima. Možda kao neka vrsta kasne osvete- u smislu –dok su Beograđani hodali asfaltom u pravim cipelama, mi smo gacali po blatnjavim seljačkim džadama i šorovima u opancima ili gumenjacima! Zato, čim se ne birajući sredstva nalapaju para, uskaču u Armani odela, Bali cipele, u skupe automobile, luksuzne stanove, -neki i u dedinjske vile, na ruke navlače preskupe satove. Možda zato da njihovi bivši suseljani ili sugrađani iz srpskih gradića najzad vide koliko su u Beogradu postali važni –ti nekada njihovi!
Onom sve manjem delu preostalih –nazovimo ih tako „pravih Beograđana“ nameću se neka suluda urbanistička rešenja, načini života, nastalo je silovanje slabijih i eksploatacija zavisnih. Krađe, pljačke, otimanja, zahtevanje mita itd. su postale svakodnevnica – znači sve ono što su neki od naših dalekih predaka morali ili rado činili Turcima ali i svojim suseljanima -da bi opstali i obogatili se! Doduše to moramo priznati, bilo je toga i dosta kasnije u vreme kraljevine, Tita pa i Slobe M. ali nikada u ovoj meri kao danas!
Čak kada se talas „dođoša“ iz 1945 do 1970 g. u Beogradu privikao na gradski život i koliko toliko kultivisao, svakom novom bunom, nesrećama, ratom i drugim nedaćama u glavni grad su se slivale desetine pa čak i stotine hiljada ruralaca kojima će možda opet trebati mnogo godina da se upristoje. Da nauče osnovna pravila života u gradu –od činjenice da grad nije sada, posle masovnog doseljavanja samo njihov nego i ljudi koji već žive u njemu, da ne gomilaju đubre po ulicama i okolini grada kao što su to često činili u svojim selima, da prihvate osnovne manire dobrog a ne siledžijskog ponašanja i u saobraćaju i na ulici ili na javnim mestima i da ipak pokušaju da se mane stvaranja klanova u stilu nekadašnjih Crnogoraca koji su u BG dovlačili na položaje i „polovine svojih sela“. Ovi današnji slično rade sa svojim „jaranima“ iz ko zna koje vukojebine. Svaka grupa pravoslavaca pristiglih u BG kao Srbi, osnovala je svoje političke lobije- zavičajna udruženja, održavaju večeri druženja, priredbi isl.- samo Beograđani, osim organizacije (Ne)davimo Beograd, skoro da nemaju svoje lobiste ni u politici, ni u graskoj a još manje u Republičkoj skupštini!
Te nove generacije političara i vlastodržaca pomenutog porekla, uvele su u gradski život nasilje, pomogle da se ponovo na scenu vrati Brozovo jednoumlje, potencirali su korupciju, protekciju u korist rodbine, kumova, prijatelja ili partijskih drugova kod njihovih poslova, omogućena su enormna bogaćenja pojedinaca, divlja gradnja, izdavanje „jaranima“ dozvola da se bave svim i svačim, omogućeno je pridošlicama iz okruženja Srbije da se za najkraće vreme obogate u glavnom gradu kao npr. nakadašnji niko iz Sarajeva Kokeza, ili nekim Srbima sa Kosova da postanu devizni milioneri ili dinarski milijarderi. Obogatili su se nekadašnji muzikanti i proizvođači držalja za ašove i motike Karići, bivši, kažu staklorezac Veselinović, Radojčići i drugi, tu su i bratije Brnabić i Mali pa i porodice, javljaju neki nezavisni beogradski mediji, neuknjiženog vlasnika Srbije- Aleksandra Vučića i mnogi drugi. Što je za vreme Slobodana Miloševića započeto, za šta su možda zbog sankcija i postojali neki razlozi da narod kroz šverc svačega preživi, još žešće su nastavili njegovi nezakoniti naslednici- posebno ovi iz SNS-a.
Razoriše Beograd, napraviše svoje ružne „spomenike za večnost“ bespravnom gradnjom kućerina gde god se stiglo, „predvođenih“ ružnom imitacijom Dubaia kao „Beograd na vodi“, tu je nezgrapan ružan spomenik Nemanji za koji niko ne zna koliko je koštao i koliko se para možda slilo u džepove moćnika, iskarikiraše spomenik patrijarhu Pavlu koji niti sedi niti lebdi, menjau i ulice i pešačke zone, razbacuju narodni novac za sve i svašta! I što je još gore- namerno se na rukovodeća mesta važnih privrednih objekata postavljaju nestručni ljudi, često veoma sumnjivog morala -valjda u cilju da se razruši i raskrčmi još malo preostale državne ili društvene imovine. Ili? Već se ozbiljno cilja npr. na Elektroprivredu i druge već najavljene objekte. Od banja i banjskih lečilištai i bolnica pa do nacionalnih parkova i šuma. Najvažniju privredn granu, EPS, urnisaše Vučić i onaj „pečenjar“ iz Obrenovca na mestu direktora itd. itd. Lista je predugačka da bi stala u jedan novinski članak. Sem toga, raskrmiše za bagatelu i skoro pokloniše strancima koji dođoše sa svih strana sveta srpsku imovinu, reurse, fabrike, izgradnju infrastrukture, njive itd. Naravno da svoje „uspehe“ –ma šta to ružno bilo, ne bi uspeli da ostvare da nisu dobili, kupili ili dogovorili pomoć i ono malo „pravih“ Beograđana u vladi i pri vladi koji su verovatno takođe koruptni i drže čuvene „poluge moći“.
Grade (i kradu preko naduvanih cena) svašta -ali Beograđanima nikako da završe preko potrebnu „Obilaznicu oko grada“ i da tako isprave grešku komunističkog planiranja da najvažniji autoput više ne prolazi kroz sam centar. Slično je i sa Prokopom. Komunisti su bili rešili da železničku stanicu izmeste iz ko zna kog razloga samo oko 1500 metara vazdušnom linijom u stranu- u Prokop. Možda da bi je napravili „prolaznom stanicom“ od severa ka jugu. Ovi danas je godinama dovršavaju i nikako da je dovrše. Metro su planirali, danas navodno po dvostruko većoj ceni od ranije predviđene, da „od nigde (Makiša) vozi nikuda (do Mirijeva)“ Ne dotiče aerodrom, ni još nedovršenu autobusku stanicu na Novom Beogradu, ni železničku stanicu Prokop, ni Klinički centar, a skoro ni centar grada. Ali će proći Vučićevsko-arapskom imitacijom Dubaia- ružnog Beograda na vodi! Hoće da prave –umesto jeftinije rekonstrukcije postojećih – nove preskupe mostove, žičare i jarbole sa zastavama, fontane i još ko zna šta, a nikako da reše održavanje čistoće, zaštitu okoline od izduvnih gasova, sprečavanje gomilanja otpada, đubreta i plastičnih flaša po gradu i okolini na divljim deponijama, plastiku i drugo đubre koje pliva Savom i Dunavom. Koje, gle sramote, jednom godišnje sakupljaju strane diplomate angažovene u Beogradu zajedno sa nekim našim devojkama i momcima! I ova lista opravdanih želja ljudi koji se bune protiv „Davljenja Beograda“ je bez kraja! Jer, tako izgleda, pomenute političare takav prljavi Beograd potseća možda (rado?) na neko njihovo zapušteno selo iz dečijeg doba pre selidbe u Beograd i (kupovine?) nekakve diplome na nekom sumnjivom privatnom fakultetu.
Begstvom iz svojih sela u Beograd novopečeni političari su brzo zaboravili muke svojih nekadašnjih suseljana. Poplave godinama pustoše i kuće i njive, grad redovno ubija letinu a savremene zaštine kao npr. donekle u Nemačkoj -nigde. Većih navodnjavanja polja takođe nema, zemljoradnicima, voćarima, stočarima i drugima jeftinim uvozom mnogih proizvoda koji su u Srbiji i kvalitetniji i ukusniji zagorčavaju život i uništavaju opstanak. Njih, te bivše ruralce- danas političare to više ne interesuje, jer oni, zaboga, nisu više žitelji tih sela, oni su Velebeograđani! Važnije im je da slupaju pare za stadione koji malo kome trebaju i druge sumanite projekte nego da naprave najzad brane od poplava ili da pomognu njihove nekadašnje zemljake da ostanu da žive na selu, rade i hrane Srbiju. Da ne beže u podstanare i siromaštvo u Beogradu.
Da se razumemo -nemam ja ništa protiv mnogih koji su se doselili u velegrad –bežeći od ovih koji su kao nekada njihovi preci, zauzeli Beograd i vladanje Srbijom, -jer su zbog teškog skoro nemogućeg života na selu, siromaštva, nedostatka škola, svih vrsta infrastruktute itd. morali to da učine. Ti obični zemljoradnici i njihovi potomci koji su iz sela pobegli u grad, su u suštini divni ljudi. Oni se itekako u velikom gradu bore da prežive. Njih je Beograd, kao i uvek u svojoj istoriji, rado prihvatao –ma iz kog srpskog dela bivše Jugoslavije dolazili. Meni, i mojim sugrađanima smetaju čuvene „pokondirene tikve“ koje već dvadesetak godina kroje kapu i Beograđanima i velikom broju Srba gledajući svoj još uvek- možda po porodici svog porekla, genetski uslovljen interes da se obogate i napljačkaju što brže i što više.
Stiče se utisak da ovi današnji mrzitelju urbanog i lepog starog (bar dela) Beograda, koji treba restaurirati i sačuvati a ne rušiti zaista ne vole. Ruralci direktnog ili indirektnog porekla sa sela, izgleda da stvarno žele da uniše grad koji je imao i svoj šarm i svoju dušu. I pored brojnih agresora i okupatora uspeo je kroz vekove da dobar deo toga sačuva, ma ko se u njega doseljavao. Sve se, nažalost, promenilo sa ovima danas na vlasti!
Nije im bitna ni estetika, ni očuvanje spomenika kulture i arhitekture, ni stari drvoredi, parkići i ono još malo preostalih zelenih oaza. Kalemegdansku tvrđavu su već načeli da uništavaju nedozvoljenom izgradnjom kućerina. Sve treba uništiti, preokrenuti, preurediti za skupe pare. Jer- što veće cene, veće su i provizije moćnicima koji odlučuju da Beograd jednoga dana postane samo jedno njihovo u suštini ogromno selo! Da postane pustahija, da niko nikoga ne ceni, čak ni prvog komšiju ne poznaje, da se nisakime ne druži pa ni da porazgovara jer su mnogi zaboravili da govore, gledajući i slušajući samo na Mitrovićevom Pinku vesti, na RTS-u Vućićeve tirade, svakonedeljna obraćanja naciji i grdnju naroda. Tu su i „Zadruga“ i druge idiotske TV emsije. Postaće BG pustahija kao danas ona mala sela iz koga su u Beograd pobegli roditelji naših vlastodržaca ili pak kasnije od njih, i neki naši političari koji danas „drmaju Beogradom“! Beograd je preizgrađen, zabetoniran, prenaseljn, zagušen i otrovan –već je postao urbana pustahija -bez duše, šarma i stila!
Valjda će i nama, oduvek Beograđanima i našim pridošlim dobrodošlim zemljacima –sada novim sugrađanima, jednoga dana svanuti -ako se ostvari nada da će silni protesti naroda koji se danima održavaju u više srpskih gardova, najzad da razjure ovu nenarodnu vladu koja je i protiv Beograda, i Beograđana ali i najvećeg dela stanovnika Srbije! Pa, ako baš svi ne moraju na robiju u Zabelu kod Požarevca, neka ih Beograđani vrate u sela njihovih porekla da najzad vide koliko su „doprineli“ svojim begstvom u velegrad, korišćenjuem često plaćenih diploma sumnjivih privatnih fakultetia i bavljenjem egoističkom politikom samo u svoju korist, nestajanju okosnice srpskog življenja, tačnije preživljavanja – srpskih sela! A, Beograd i pored svega, očigledno, mrze iz dna duše sanjajući možda o nekom novom životu sa pokrađenim novcem građana na Azurnoj obli, Hvajima ili Mauricijusu. Ko zna šta nam spremaju i koje planova kuju. Naravno posle pune realizacije već prodatog i izdatog Srpskog Kosova. Možda će nas prodati Kinezima, Turcima ili Nemcimna kao njhovu koloniju? Baš kao nekada neki naši daleki preci koji su veoma dugo Srbiju prepuštali –Turcima!
ZA KORENE IZ NEMAČKE
P. Rakočević
