Ovi redovi nastaju negde u toploj unutrašnjosti snegom pokrivenog, za Badnjak i Božić upriličenog, srpskog Banata, o danu Svetog Stefana, krsne slave mnogih starih srpskih porodica iz ovog kraja Srpstva, sveca zaštitnika svetorodne loze Nemanjića i Dana Republike Srpske. Upravo je negde ovde, godine 1594, planuo Banatski ustanak Srba, prvi u nizu ustanaka srpskog naroda protiv tuđinske, tada turske, okupacije. Banatski ustanici su ispred sebe istakli zastave sa likom Svetoga Save i time jasno stavili do znanja da ih u borbu vodi svest o postojanju državno-pravnog, idejnog i duhovnog kontinuiteta sa srednjovekovnom srpskom državom. Navedeni niz srpskih ustanaka radi ponovnog osvajanja narodne slobode i uspostavljanja samostalne države nastavljen je u narednim vekovima u različitim srpskim oblastima, sa manje ili više uspeha. Po svojim tekovinama svakako su najznačajniji ustanci 1804-1815. godine na prostoru današnje središnje Srbije, poznatiji kao Prvi i Drugi srpski ustanak, ili „Srpska revolucija“, koji su doveli do stvaranja i dalje vazalne, ali autonomne Kneževine Srbije. Poslednji od tih ustanaka bio je Hercegovački ustanak 1875-1878. godine, poznatiji kao „Nevesinjska puška“, na teritoriji istorijske oblasti Hercegovine, danas delom u Republici Srpskoj, delom u Crnoj Gori. Nakon tog ustanka Kneževina Srbija i Knjaževina Crna Gora dobile su međunarodno priznanje svoje državne samostalnosti, da bi nekoliko godina kasnije Srbija postala Kraljevinom. Upravo će ove dve samostalne države srpskog naroda na početku 20. veka predstavljati okosnicu borbe za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba, do koga će doći nakon Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Dakle, srpsko ustaničko delovanje, predodređeno kristalno jasnom svešću o nužnosti stalne borbe za slobodu i državu, kretalo se više od tri veka u kontinuitetu od ravnica srpskog Banata, kasnije srpske Vojvodine, preko Šumadije, Pomoravlja, Podrinja, Crne Gore, Brda i raznih istorijskih krajina srpskog naroda, pa sve do srpske Hercegovine i mora. Zanimljivost je da naziv oblasti Hercegovina potiče od nemačke reči „Herzog“, koja na srpskom jeziku znači vojvoda, a iz čega proističe da i taj naziv za ovaj deo srpskog prostora na srpskom jeziku, zapravo, znači Vojvodina. Od banatskih do hercegovačkih ustanika, od Vojvodine na severu do Vojvodine na jugu Srpstva, uporno je i neodstupno prenošen plamen otpora stranim zavojevačima i nikada neprekinuta idejna nit koja je povezivala srpsku srednjovekovnu državnost sa novovekovnim državnim tvorevinama srpskog naroda.
Takvo uspinjuće istorijsko kretanje srpskog naroda ka svom prirodnom ishodištu u vidu jedne, jedinstvene, nacionalne, demokratske i nadasve pravedne države naglo je, neistorijski i neprirodno, prekinuto jugoslovenskim avanturama i akrobacijama srpskog političkog i intelektualnog vođstva po okončanju Prvog svetskog rata. Turobni i po Srbe nemilosrdni 20. vek, sa svim političkim i ideološkim lutanjima srpskih, nazovi, elita, okončan je nacionalnim rastakanjem Srpstva, nadam se privremenim. Kada se podvuče crta na računu za ceh svih zabluda i nepotrebnih kompromisa načinjenih u 20. veku, kao i u njegovom produžetku, sve do danas, a na štetu srpske budućnosti, pored sadašnje Republike Srbije, što se podrazumeva, jedini pozitivni saldo, koji se može tek nazreti u listi preplaćenih pogrešnih porudžbina slavom vlasti i privilegija opijenih grofova srpskog politikantstva i intelektualštine, jeste upravo ona tvorevina, čiji je se državni praznik obeležava na dan Svetog Stefana. REPUBLIKA SRPSKA!
Današnja Republika Srpska predstavlja upravo neposredni izraz te ideje o srpskoj slobodi i jedinstvenoj samostalnoj državi srpskog naroda na njegovom celokupnom prostoru. U njene temelje ugrađena su sva istorijska stremljenja prethodnih generacija srpskih boraca za oslobođenje i ujedinjenje. Ona je ta sjajna iskra u oku banatskih ustanika iz 1594. godine, sretenjskih i takovskih oslobodilaca i državotvoraca, tvrdih šajkaških boraca iz 1848. godine, crnogorskih junaka i hercegovačkih podvižnika. Srbi u Republici Srpskoj su potkraj 20. veka svojom nepokolebljivom borbom i tvrdom verom u krst časni i slobodu zlatnu, kroz spremnost na žrtvu i pokajanje, dokazali da su dostojni potomci, naslednici u podvigu, svih naših, prethodno navedenih, predaka. Takvim podvižništvom oni su na svetlo dana ponovo izneli sav sjaj kosovskog zaveta, ispunili ga novim sadržajima i osavremenili ga. U skladu sa Negoševim stihovima, oni su „dunuli život srpskoj duši“ onda kada se činilo da je kosovska etika zauvek zatomljena u tamnim lagumima Jugoslavije, a posebno „Titoslavije“, po svojoj suštini „Kroatoslavije“. Svojom borbom stvorili su ono što se, uz određene ograde, ali uvažavajući nepovoljne istorijske okolnosti, sa pravom može smatrati državom srpskog naroda zapadno od reke Drine. Na taj način, oni su nam omogućili da u državno-pravnom i organizacionom, ali, što je mnogo bitnije, u kulturnom, duhovnom i idejnom smislu, kao narod istočne duhovnosti i suštinskog poimanja stvarnosti, a kulture stvarane i uz dodire sa zapadom, i dalje obitavamo sa obe strane reke Drine. I to uprkos činjenici da su se time čeono sudarili sa interesima zapadnih činilaca svetske moći na njihovom vrhuncu, za čije teoretičare i geostratege ona još uvek predstavlja i predstavljaće duhovnu, kulturnu, pa stoga i političku, granicu između Istoka i Zapada na ovom prostoru. Time je, ipak, na određeno vreme odložena puna primena davnašnje ideje o svođenju svega što je srpsko na srbijansko, na teritoriju današnje Republike Srbije.
Da bi to određeno vreme pretvorili u neodređeno, nalog istorijskog trenutka i nužnost fizičkog opstanka Srba u celosti od nas zahteva stalno, uporno i nepokolebljivo, a istovremeno mudro i strpljivo, delovanje u cilju opstanka Republike Srpske i daljeg jačanja njene samostalnosti, sa perspektivom stvaranja jedinstvene države srpskog naroda sa obe strane Drine. Kao što se Kosovo branilo u Kninu, pa nam se svega nekoliko godina nakon što smo dozvolili pad Republike Srpske Krajine, nadajući se da će tu stati, desila nova zapadna nasilna i protivpravna okupacija teritorije Kosova i Metohije, tako se Beograd danas brani u Banjaluci, na Palama i u Trebinju, jednako kao i na Kosovu i Metohiji. I stoga je danas odbrana Republike Srpske, pored i jednakim dejstvom kao i očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, uslov bez koga nema opstanka Srpstva u celosti.
Pored svega prethodno iznetog, dužni smo da na današnji dan jasno uočimo i nedvosmisleno priznamo i svu objektivnu tegobu i teskobu sadašnjeg položaja Republike Srpske. A taj položaj u ovom trenutku nije ni malo zavidan i deluje obeshrabrujuće po budućnost srpskog naroda zapadno od Drine. Ona je pritisnuta zapadnim pokušajima da se njena samostalnost umanji u što je moguće izraženijoj meri, do toga da se ona svede na običan kanton u okviru unitarne Bosne i Hercegovine. Takav položaj je dodatno otežan i činjenicom da u ovom trenutku u političkom Beogradu nema bilo kakve suštinske zainteresovanosti za intenzitet dejstva i posledice tih pritisaka, niti ikakva delotvorna pomoć u zaštiti od njih odatle može da se očekuje.
U samoj Republici Srpskoj vlast i opozicija vode svoje međusobne borbe za vlast, prečesto i smišljeno potpirivane, što od strane zapadnih kolonijalnih gospodara u BiH, što od strane vlasti u Srbiji. Zaokupljeni međusobnim razmiricama, ne vide ili se prave da ne vide da im se i jednima i drugima iza leđa sprema svilen gajtan u vidu oduzimanja gotovo svih nadležnosti i njihov prenos sa entitetskog nivoa na nivo centralne vlasti u Sarajevu. Time se podstiče postepeno odumiranje suštinskih činilaca njene dosadašnje samostalnosti, dok od nje ne ostane samo prazna ljuštura, koja će lako moći da bude odbačena u pogodnom trenutku. Teritorija Republike Srpske se, takođe, konstatno prazni od stanovništva. Usled sve nepovoljnijih ekonomskih uslova za život, narod odlazi trajno, što na zapad, što u Srbiju, bez namere da se ikada vrate. Nepokolebljiva nacionalna ambicija, koja je je prekodrinske Srbe opredeljivala na odlučnu narodnu borbu za slobodu i državnost na kraju 20. veka, gasi se polako pred našim očima, gubi svoju doskora prepoznatljivu potenciju. Budu li se ove tendencije dugoročno, a možda čak i srednjeročno, nastavile, opstanak srpskog naroda na ovim prostorima biće doveden u pitanje.
Premda navedene nedaće predstavljaju samo deo problema sa kojima se srpski narod u Republici Srpskoj gotovo svakodnevno suočava, u nastavku ne bih trošio ni jedno slovo više na bilo kakvu dalju kritiku na račun unutrašnjih odnosa tamo, delovanja vlasti i opozicije, iako bi mnoga takva slova bila opravdana, a možda budućnost donese i primerenije prilike za njihovo iznošenje. Ovo iz razloga što sam potpuno svestan da je položaj Republike Srpske uvek suštinski zavisio, danas zavisi i uvek će zavisiti isključivo od ponašanja vlasti u Beogradu. A ponašanje sadašnjih beogradskih vlasti, zapravo, mora da bude predmet odlučne kritike i u pogledu odnosa prema Republici Srpskoj, jer je u celosti nacionalno neiskreno i temeljno prožeto idejom i praksom nacionalne izdaje, čijim su malignim uticajem obuhvaćeni i Srbi zapadno od Drine.
Naime, zapadni režiseri srpskog političkog vodvilja su vladajućem režimu SNS u Beogradu dodelili ulogu kočničara svakog nacionalnog pokreta Srba, kako u Srbiji, tako i u neposrednom okruženju, koji bi u perspektivi mogao sa uspehom da integriše srpski nacionalni i kulturni prostor. Takvu ulogu je ova vlast odmah prihvatila, bez pogovora, spremna da za to da sve što se od nje traži
Naime, zapadni režiseri srpskog političkog vodvilja su vladajućem režimu Srpske napredne stranke u Beogradu dodelili ulogu kočničara svakog nacionalnog pokreta Srba, kako u Srbiji, tako i u neposrednom okruženju, koji bi u perspektivi mogao sa uspehom da integriše srpski nacionalni i kulturni prostor. Takvu ulogu je ova vlast odmah prihvatila, bez pogovora, spremna da za to da sve što se od nje traži. Do sada je igrala na viskom nivou, prilježno ispunjavajući sve zadatke, koji se od takve uloge zahtevaju i efikasno sprovodeći sve naloge i zahteve svojih sponzora. Takvoj vlasti Republika Srpska i srpski narod tamo ne znače ništa, osim monete za potkusurivanje i plaćanje zapadnim gospodarima za indulgencije i svoj goli opstanak na zauzetim položajima. Štaviše, ne treba se zavaravati da naprednjačka okupaciona uprava u Beogradu u Srbima preko Drine vidi savremene kosovske zavetnike i čuvare kosovske misli, vatre otpora i slobode, kao što ih vide ljudi poput mene. To ne biva, oni za to nisu sposobni.
Pokazatelji pritvornosti i dvoličnosti beogradskih vlastodržaca, kao i očiglednog odsustva bilo kakve dobre namere prema Srbima preko Drine, mogu se jasno uočiti na primerima odnosa predsednika Republike Srbije prema obeležavanju Dana Republike Srpske, sa jedne strane, kao i njegovog odnosa prema nelegalno izabranom i nelegitimnom „visokom predstavniku“ u Bosni u Hercegovini, osobi poznatoj po imenu Kristijan Šmit, sa druge strane.
Naime, od kada je 2012. godine došao na vlast u Srbiji, on ni jednom, bilo kao predsednik Vlade, bilo kao predsednik Republike, nije prisustvovao obeležavanju Dana Republike Srpske. Sa druge strane, zbog načina na koji je ustoličen, a ne izabran u skladu sa međunarodnim pravom, iz opravdanih razloga rukovodstvo Republike Srpske odbija da prizna Kristijana Šmita za visokog predstavnika, niti ga u tom svojstvu priznaju dve stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Međutim, osoba koja, nažalost, u skladu sa svojim suštinskim opredeljenjem, „obnaša“ funkciju predsednika Srbije, bez ikakvog zazora ili ograda prima Kristijana Šmita u svojstvu visokog predstavnika, priznajući mu, na taj način, legitimitet, koji ovaj nema, niti može da ima. Time je bacio pod noge i zgazio ionako retke i krhke tekovine opreznog i inače previše bojažljivog insistiranja vođstva Republike Srpske na vraćanju njenih izvornih nadležnosti, na nelegalnosti postojanja i odluka zapadne okupacione uprave u Sarajevu, a nasuprot tome, legalitetu i legitimitetu odluka donetih od strane vlasti u Banjaluci.
Pored ovog posrednog pritiska na političko vođstvo prekodrinskih Srba, beogradske vlasti su u prethodnih gotovo 14 godina neretko bile sklone i neposrednim prisilnim uplivima u procese odlučivanja i primene donetih odluka u Banjaluci. Kad god bi nadležni organi Republike Srpske doneli bilo koju odluku usmerenu na njenu resuverenizaciju i vraćanje njenih oduzetih nadležnosti, pod surovim pritiskom olovno hladnog zagrljaja beogradske „braće“, takve odluke su, gotovo po pravilu, stavljane van snage ili je obustavljana njihova primena. A kada se ponekad i desilo da takvih pritisaka nema, svakako je izostajala odlučna podrška Beograda Srbima preko Drine da u svojoj nameri i primeni donetih odluka idu do kraja.
Konačno, organizovano dovođenje građana iz Republike Srpske i prijavljivanje njihovih prebivališta u mestima jedinica lokalne samouprave u Srbiji, kako bi mogli da glasaju za SNS na lokalnim izborima, uz određenu novčanu nadoknadu, predstavlja poseban vid idejne izdaje i sramoćenja tih Srba, počinjene od strane naprednjačkog režima. Naime, nesporno je da je u pitanju čist izborni inženjering, jer je jasno nije ni dozvoljeno, ni prirodno da građani Republike Srpske glasaju na izborima za organe jedinica lokalne samouprave u Republici Srbiji, kao što to ne bi bilo ni da su u pitanju državljani bilo koje druge države, pa ni u slučaju državljana Srbije u Republici Srpskoj. Takođe je neupitno da oni ovde glasaju za SNS u zamenu za novac. I kada bi se sve ovo završilo na nivou opisane izborne malverzacije, to bi bio lako rešiv problem. Međutim, stava sam da se u pozadini ove manipulacije u režiji vlasti, zapravo, skriva duboko antisrpski poriv sadašnjih beogradskih vlastodržaca ka suštinskoj dezintegraciji Srpstva i rastakanju svih njegovih vezivnih tkiva. Na opisani način se ciljano stvara zazor, razdor i omraza između Srba sa dve strane Drine. Namera je da se ovde izazove reakcija, koja bi za posledicu imala da Srbi u Srbiji, zbog ovakvih primera, na svu svoju braću preko Drine gledaju sa prezirom i mržnjom, kao na strance, koji su uzurpirali njihovo pravo da odlučuju ko će voditi opštine u kojima žive. Time se stvara psiho-patološka i kvazi-idejna osnova za razvoj ovdašnjeg nezdravog samorazumevanja kao naroda koji se razlikuje od naroda u Republici Srpskoj, odnosno za ovdašnju percepciju Srba preko Drine kao pripadnika nekog drugog naroda, različitog od nas. Postoji opasnost da navedeno stanje, ukoliko uznapreduje, u perspektivi dovede do kidanja idejnih i duhovnih poveznica između dva srpska krila, usled čega će srpski nacionalni polet postati nemoguć. Sasvim sam siguran da je ovo, zapravo, suštinska dugoročna namera naprednjačkog režima, kao, po svojoj ideološkoj suštini, uzornog baštinika titoističkog pogleda na srpsko nacionalno pitanje. Naravno da režim, zbog svog opstanka na pozicijama vlasti i moći, u svom neprovidnom balonu simulakruma, tu nameru uporno prikriva naoko nacionalnim narativima bez ikakvog sadržaja i priprostom, mada agresivnom i još uvek, nažalost, delotvornom propagandom.
Otuda je smena ove nacionalno pogubne vlasti od životnog značaja i za sam opstanak Republike Srpske. Nikada više ne sme da se ponovi ovakav odnos vlasti u Beogradu prema Republici Srpskoj i njenim građanima, kojim se zanemaruje, bagateliše, ne pomaže, pa čak i sprečava svaki smisleni pokušaj njenog vođstva da deluje u pravcu njene resuverenizacije i kojim se oni podvižnici savremenog kosovskog zaveta, koji su devedesetih godina 20. veka podneli svesnu žrtvu radi očuvanja srpskog prisustva na prostorima zapadno od reke Drine i njihovi potomci sada svode na uboge, jeftine plaćenike i beslovesnu biračku masu jedne stranke na vlasti u Srbiji.
Nakon toliko priželjkivane otpreme naprednjačkog režima u daleki budžak smetlišta naše istorije nužna je potpuna promena odnosa prema Republici Srpskoj. Mora se odmah načiniti sveobuhvatni program strateškog ustrojavanja delotvornih veza između dve srpske države u cilju njihove međusobne kulturne, prosvetne, naučno-obrazovne i ekonomske integracije, sa jasno projektovanim koracima, sredstvima i ciljevima koje treba preduzeti, upotrebiti i ostvariti u kratkoročnim, srednjeročnim i dugoročnim intervalima. Taj program mora da bude zasnovan na svesti da svi mi, od srpske ravnice na severu do srpskog mora na jugu, činimo neodvojivi deo jednog dugotrajnog istorijskog, duhovnog i kulturnog stremljenja, koje traje u kontinuitetu od ranog srednjeg veka, pa do danas. Sadašnja Republika Srbija i Republika Srpska neposredan su rezultat takvog stremljenja i opredeljenja u ovom istorijskom trenutku i one pripadaju svakom Srbinu, ma gde on bio. Takođe, nužno je i dalje razvijanje i obogaćivanje novim sadržajima integralne istorijske i kulturne svesti celog Srpstva, koja će mu omogućiti da diše istim plućima i gleda u budućnost istim očima.
Postojanje Republike Srpske je zalog održavanja položaja Srba kao središnjeg naroda Balkanskog poluostrva. Takav položaj predstavlja uslov da u budućnosti velike sile, ipak, budu dovedene u situaciju da, prilikom svakako očekivanog pokušaja i pritiska da urede ovaj prostor u skladu sa svojim ciljevima, voljno ili nevoljno, uvaže i srpske nacionalne interese. Stoga, cilj ovog programa treba da bude dostizanje što većeg stepena međusobne kohezije i integrisanosti u prethodno navedenim, a po mogućstvu i čim se za to ukaže prilika i u drugim oblastima, kako bi se spremno dočekale povoljnije međunarodne okolnosti i drugačiji raspored dejstava velikih sila na ovom prostoru, koji će, siguran sam, jednom otvoriti put i potpunom nacionalnom i državno-pravnom ujedinjenju.
Jer, na našu sreću, kraj istorije ipak nije nastupio, niti će ikada.
(Autor je advokat iz Novog Sada)
