Zašto međunarodne snage nisu branile Srebrenicu? Da li je to bila klopka za Mladića?

Tužilac Haškog tribunala Džefri Najs otkrio je da je postojao međunarodni „tihi dogovor“ da Vojska Republike Srpske može da uđe u Srebrenicu i da neće biti branjena

Snage Republike Srpske dobile su, svojevremeno, zeleno svetlo od UNPROFOR-a da uđu u Srebrenicu, sudeći po rečima glavnog haškog tužioca na suđenju Slobodanu Miloševiću, Džefrija Najsa.

Na pitanje sarajevske televizije N1 da li je tačno da je neko od međunarodnih zvaničnika rekao Miloševiću da vojska RS može da uđe u taj grad, i da neće biti vojne intervencije NATO-a ili UN, on je otkrio da postoji „jasan dokaz iz dokumenata Stejt departmenta je da je 28. maja postignut sporazum Amerike, Velike Britanije, Francuske, možda još jedne zemlje“.

Reč je bila, kako on kaže o „tihom, prećutnom dogovoru“ da oni neće braniti Srebrenicu.

„Isti sporazum se ponovo pominje u dokumentu Stejt departmenta sledećeg dana, koji je potpisao predsednik Klinton. U šest nedelja koje su usledile od tog dana i Mladićevog ulaska u Srebrenicu, nema dokaza da je taj sporazum promenjen“, naveo je Najs koji, međutim tvrdi da holandski bataljon koji je bio stacioniran u takozvanoj „slobodnoj zoni“ Srebrenice, pa čak ni muslimanska strana, nisu znali za ovaj sporazum.

Najs je dodao i da NATO general Bernar Žanvije nije odgovorio na zahtev za vazdušnu podršku tog 10. jula, tako da je, kad je Mladić ušao u grad „nije ni pogledao gore jer je znao da ne mora“.

„Pitanje na koje još tražimo odgovor je da li je on to znao zato što je to sam shvatio, pretpostavio, ili imao obaveštajne podatke za koje mi ne znamo, ili je neko direktno preneo informacije njemu ili Miloševiću, ili ga je Milošević obavestio nego. To su trenutno spekulacije, ali ove eksterne tačke, ono što imamo, sporazum, nemenjanje sporazuma, Žanvije koji ne izdaje naređenje da za bombardovanje i Mladić ima pouzdanje da uđe u Srebrenicu, to su stvari koje su jasne“, ustvrdio je Najs.

Priče (koje su istina, više bile glasine, i nisu dolazile sa ovako visokih pozicija) o tome da je međunarodna zajednica planirala da Srebrenicu „preda“ u ruke Srbima ne slušamo prvi put. Ali, u svim prethodnim verzijama, koje osvetljavaju zlokobnu ulogu Zapada u zakuvavanju sukoba ali ne govore o tome šta su bili njihovi ciljevi, ukazuje se da su muslimani itekako znali za ove ideje.

Hakija Meholjić, predsednik SDP-a iz Srebrenice svojevremeno je tako svedočio da mu je Klinton „nudio u aprilu, da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana, i tad će biti vojna intervencija“.

Šta se desilo, da li je istina da je vojska RS ušla u nebranjen grad, i je li tačno da je u Srebrenici „Mladić ušetao u klopku“ što je svojevremeno, prema nekim zapisima, tvrdio i bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, francuski general Filip Morijon?

Mladićevo lukavstvo

Za advokata Ratka Mladića Branka Lukića, nema reči ni o kakvom prethodnom dogovoru, a uz to, on dodaje da nije ni istina da međunarodne snage nisu bombardovale srpske snage.

Govoreći o tome da je cilj srpskih snaga bio da se razdvoje enklave Srebrenica i Žepa iz kojih su muslimani izlazili i napadali civile i srpsku vojsku, pa čak i glavni štab, Lukić ističe da je, kad već to više nije moglo da se toleriše, Karadžić naredio da Drinski korpus krene u akciju.

Zbog lošeg vremena, akcija je odložena, tako da, iako je naredba izdata devetog, počela je 11. jula.

„Muslimani pružaju otpor i na strani muslimana se uključuje Holandski bataljon koji ne da Srbima da prođu. I onda protiv srpskih snaga ratuju i muslimani i Holanđani. Zato znam da nije bilo nikakvog dogovora. Inače, nijednog Holanđanina nisu ubili Srbi, a onog jednog što je poginuo ubili su muslimani, kako bi sprečili povlačenje“, rekao je sagovornik RT Balkan.

Kada su se, kaže, Holanđani povukli, vojska RS je ušla u Srebrenicu, a već istog jutra, muslimanske snage okupile su se na severoistoku.

„Tek kad je Karadžić video da razdvajanje ide dobro, doneta odluka da se Srebrenica zauzme. Ali, onda 11. jula, kreće bombardovanje srpskih položaja. Mladić daje naredbu da se pali seno, i zbog tog dima avioni ostaju nemoćni i ne izvršavaju akciju kako su planirali. A onda kreće proboj i samo u tom proboju, i to prema muslimanskim svedočenjima gine 6.000 do 6.500 hiljada ljudi, bilo u borbama, zbog minskih polja, u međusobnim sukobima… Dakle, priča o dogovoru nije tačna jer NATO je ipak pokušao da bombarduje srpske snage, ali zbog Mladićevog lukavstva nije uspeo“, navodi Lukić.

„Najs dopunio slagalicu- bila je to klopka“

Potpuno drugačije mišljenje, međutim, ima politikolog Aleksandar Pavić, inače autor knjige „Zabranjena istina o Srebrenici“, koji navodi da se Najsova priča uklapa u scenario koji se desio u toj enklavi.

„Vojsci Republike Srpske su višestruko jače muslimanske snage koje su bile u Srebrenici dozvolile da uđu bez borbe. Dvadeset osma muslimanska divizija Armije BiH koja se povlačila ka Tuzli posle je itekako imala okršaje sa njima, i većina tih masovnih grobnica usput zapravo su rezultat tih veoma žestokih borbi jedinica Vojske Srpske i muslimanske divizije“, navodi sagovornik RT Balkan.

Muslimani se, dakle uopšte nisu borili, niti suprotstavili vojsci koja je i sama bila iznenađena što je grad bio nebranjen. Praktično, Srbi su u Srebrenicu bili namamljeni.

„Vojska RS nije ni planirala da uđu u Srebrenicu dok nisu videli da nema nikog ko će da je brani. A muslimani su uz to ostavili žene i decu na milost i nemilost navodnom agresoru. Sve to ukazuje da je to bila jedna zamka za Vojsku Republike Srpske i sad se vidi da tu zamku nisu koncipirali samo Alija Izetbegović i njegov štab, već i NATO i da je to bila koordinirana akcija kako bi se uvukla vojska u Srebrenicu“, navodi Pavić ističući da je slična zamka bila postavljena u Kuvajtu za Sadama Huseina.

Srbi, kako dodaje sagovornik RT Balkan, nisu znali za dalji scenario, jer čitava svrha njihovog okretanja ka Srebrenici bila je da se suzbiju stalni upadi „oružanih formacija iz Srebrenice koja nikad nije bila demilitarizovana“ u lokalna srpska sela.

„Postoje i novinski izveštaji, i to zapadnih novinara sa lica mesta, i britanskih i američkih, da je bilo zapanjujuće da su tako slave snage vojske RS ušle u Srebrenicu bez ikakvog otpora. Tako da nam je Džefri Najs samo dopunio jednu slagalicu iz koje se vidi da je to bila zamka i da su oni očigledno već imali unapred spreman scenario da od toga pripreme lažni genocid, sa akterima koji ni dan danas nisu otkriveni, jer ni dan danas niko ne može da kaže ko je taj što je izdao naredbu. A to je zato što naredba za etničko čišćenje jednostavno ne postoji“, tvrdi Pavić.

O tome zašto je Najs istinu otkrio sada, nepunih 28 godina kasnije, on, kako kaže, može samo da nagađa.

Место на ком се налазио батаљон из Холандије

„Razlog mogu da budu neki neraščišćeni računi između Najsa i njegovih šefova i gazdi. Možda ih Najs na taj način jednostavno ucenjuje, govoreći im: ‘Vidite šta ja sve znam. Ako ne dobijem novac mogu još toga da kažem’. Sigurno da ti krugovi kojima Najs pripada nisu zainteresovani da izađe istina o Srebrenici, pa možemo da nagađamo jesu li to neka njihova unutrašnja trvenja, ali najbitnije je da je on to rekao“, ističe naš sagovornik.

Navodi da su pre ulaska srpskih snaga u Srebrenicu tadašnji predsednici Bil Klinton i Žak Širak, kao i tadašnji britanski premijer Džon Mejdžor, pristali da obustave vazdušne napade NATO-a na srpske snage postoje i od ranije. Kao u Najsovoj ispovesti, tvrdilo se da se to dešavalo bez upozorenja holandskih zvaničnika.

„Otkrio sam da iza ovoga stoji sporazum između tri vlade Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Sjedinjenih Država da više ne koriste vazdušne napade. Tri saveznika je trebalo da razgovaraju o svojoj odluci da suspenduju vazdušne snage sa vladom Holandije. Držali su nas u mraku“, jadao se svojevremeno bivši holandski ministar odbrane Joris Vorhove.

I u beleškama sa sastanka takozvanog Komiteta principala od 28. maja 1995. – najviših kreatora politike Klintonove administracije – takođe piše „da su zvaničnici odlučili da ‘tiho’ obustave upotrebu vazdušnih napada na Srbe u doglednoj budućnosti, „jer su kao mirovne snage UN-a bili suviše ranjivi na srpsku odmazdu“.

Da se može govoriti o zamešateljstvu NATO-a, tvrdio je i Muhamed Šaćirbegović, koji je u to vreme bio ministar spoljnih poslova Bosne. Prema izveštavanju „Frans 24“, njegov je stav bio da su zapadne zemlje Srbima dale žuto svetlo da preuzmu kontrolu nad Srebrenicom.