Zašto po leđima penzionera

Nema više nagađanja. Predlog zakona o fiskalnoj konsolidaciji, a za mnoge –  o smanjenju plata i penzija, ulazi u skupštinsku proceduru. I svaka priča o onom što je bilo,  prestaje da okupira pažnju nacije. Sada je na svima – i većini i manjini u Skupštini – da se koncentrišu na suštinu::kako da se pokrene privreda, umesto da se štednjom stigne do prosijačkog štapa.

A to znači i da se suvislo odgvori na pitanje – zašto je najveći deo pao na penzionere koji  imaju penzije preko 25.000 dinara, pogotovo na one koji primaju preko 40.000 penziju, jer se njima primanja umanjuju za 22 ili 25 odsoto, a državnoj, nesposobnoj i preglomaznoj administraciji, samo sa 10 odsto?

I  bez uvreda kada je reč o sposobnosti. Da ta  adminsitracija nije pojela i ono malo novostvorene vrednosti, da je znala da se zakonskim putem bori da makar prikupi  pare koje je bila dužna da učini, verovatno da bi sada sve mere štednje bile lakše prihvatljive.

Samo jedan primer: Bogićević,Ranković, Hamović, Todorić, Đurić, Marko Mišković, Žunić  i Beko duguju preko 4,1 milijardu dinara poreza.A to su ljudi čija se   imovinom meri milijardama  evra ili dolara. Trojica / Bogićević, Hamović i Todorić/ – preko 3.1 milijardi evra, dok Ranković svoju imovinu iskazuje  sa 750 miliona dolara. A koliko je tek  onih koji su svoju imovinu prikrili i kojih nema  na Forbsovim listama najbogatijih Srba, a takođe ne plaćaju porez.

Nije li to odlično polazište da se makar skrati vreme trajanja dela zakona o smanjennju plata i penzija? Nije sve u kontroli kafanica ili kockarskih aparata. Jurimo one koji su opljačkali Srbiju do bola, ali nikako da to i materijalizujemo.

I posledica toga je  jedna ljudski loše odmerena računica. Penzioneri su svoje odradili i zaradili. Njihove pare su neki proćeradali,   PIO fondovi  se čak  sude i dokazuju da su iz tih para gradjeni i mnogi banjski ili drugi objekti, koje je  neko drugi sada prigrabio.

Suština je, uvek,  u matematici – koliko će sutra ko da prima manje u odnosu na sadašnje stanje. Nije ubedljiv razlog, koji bi trebalo da  zaseni javnost time što če  1,039.443 penzionera biti pošteđeni bilo kakvog smanjenja. To je tačno i to mnogo znači. Al,i u tome su izjednačeni, ako ne u broju, a ono u pravu – i zaposleni. I jednima i drugima se primanja do 25.000 dinara ne smanjuju.

I to je pošteno. Ti ljudi i sa tim primanjima ne mogu da prežive.

Ali, nacija se našla i prd ozbiljnim moralnim pitanjem – zbog čega se onih preostalih 437.068 penzionera, čija su primanja do 40.000 dinara „oporezuju“  za 22 odsto, a zaposleni, i to svima, preko minimalnih 25.000, primanja  smanjuju samo za 10 odsto.

Da li na taj način stimulišemo one za koje i država tvrdi da ih ima previše i da je naš problem ne u siromaštvu zemlje, več u  mizernom broju zaposlenih u proizvodnji koja ima obrt, koja ostvaruju  dobit, iz koje je moguće ulagati u nova radna mesta.

I tu nastaje problem. Što su penzije veće, a one su zarađene radom a ne partijskim knjižicama,kao da se ukazuje prstom na neku novu tajkunsku klasu  – klasa „penzionerskih tajkuna“. Čak bez obzira što je to minimalni broj ljudi iz čijih prihoda država neće imati ikakvu korist. Jer,  zaposleni, recimo, neki od preko 11.000 savetnika, koji primaju 80.000 dinara,,biće uskraćeni za 8.000 dinara,a penzioner sa istom tolikim penzijom za više nego 1,5 put – sa 13.750 dinara.

U pitanju je nejadnakosti pred zakonom ili delovanja zakonskih mera, zar ne ?! Primer je bizarna, ali poučan kada je reč o pravičnoj raspodeli tereta. I jednakosti pred zakonom.A mere štednje uvek u velikoj meri zavise i od tih moralnih i jednakih polazišta.

Zna država da je izlaz u pokretanju privrede. I na tome radi. Ali i ministar finansija mora da zna da kada se država nadje u situaciji da mora da buši ne jednu, već tri ili pet rupica na kaišu, onda taj teret mora da bude pravično  rasporedjen.

Mirko Stamenković