ZAŠTO PREDSEDNIK SRBIJE MORA LAIČKI DA SE BAVI SRPSKOM ĆIRILICOM?

0
79
  • Kada i srpska lingvistika normativno reši pitanje pisma u srpskom jeziku u skladu sa stavom 1. Člana 10. Ustava Srbije i u skladu s opštom praksom u rešavanju pitanja pisma u Evropi i svetu, tada će i Predsednik Srbije, zajedno s Dodikom, odahnuti jer neće morati da se na svojim visokim funkcijama laički bave toliko i srpskom ćirilicom i da iniciraju donošenje neustavnih zakona o srpskom jeziku i ćirilici, kao što je i ovaj novi zakon od 15. septembra 2021. godine

Samo se Srbi i u 21. veku danas bore da sačuvaju svoje (ćiriličko) pismo. Svi su pitanje svoga pisma odavno rešili, pa makar tu muku više nemaju. A od svih stvarnih (ne lažnih) srpskih boraca za vraćanje srpske ćirilice u puni život veoma, veoma retko smo nailazili u poslednjih 20 godina (koliko postoji i deluje Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“: 2001-2021) i u tekstovima i u životu na ljude koji su dobro razumeli zašto smo izgubili ćirilicu, kako smo je izgubili i ko je dao najveći doprinos tom nestajanju srpske azbuke.

Naravno, ako u opštoj javnosti u Srbiji odavno već nemamo u mnogim oblastima upotrebe srpskog jezika čak ni slova ćirilice ili je imamo u opštoj upotrebi u javnosti danas u Srbiji jedva oko deset odsto – slobodno se može reći da je srpska ćirilica kao desetovekovno pismo Srba praktično izgubljena u korist, naravno, hrvatske gajice (90 odsto u javnosti u Srbiji danas).

Tu je veliku ulogu odnedavno odigralo i to što je bilo nerazumnih i neupućenih u taj problem čak i srpskih lingvista i filologa koji su falsifikovali istinu i nauku na prvi pogled u korist Srba i ćirilice, a suštinski samo na štetu Srba i njihove ćirilice. Ti lingvisti i filolozi su pronalazili razne gluposti: te da je hrvatska gajica, u stavri, „srpska latinica“, pa čak je bilo i onih koji su tvrdili najveću moguću budalaštinu – koju je i sam Vuk za života negirao – da je baš Vuk Karadžić tvorac te hrvatske latinice, koju ti falsifikatori istine čak zovu „Vukova srpska latinica“, a sam Vuk je praktično molio Gaja i očekivao do njega da tu svoju latinicu popravi. Vuk je čak predlagao 13 slova koje je trebalo ili popraviti, ili izmeniti ili sasvim druge znake usvojiti. Ništa od toga Gaj nije prihvatio. Jedino su Hrvati dosta kasnije prihvatili jedan jedini znak (slovo đ umesto dvoznaka dj) od pet Daničićevih predloga kada je Daničić radio kao „tajnik“ JAZU u Zagrebu. Dakle, ta najveća srpska budalaština o „srpskoj latinici“ i čak „Vukovoj srpskoj latinici“ prilično je uticala na mnoge naivne Srbe da prihvate tu samo lepozvučeću štetnu laž, pa su govorili: „Što da toliko brinemo za našu ćirilicu što nestaje kada je nama Vuk ostavio i našu latinicu!?“ Ta je budalaština naša, dakle, uticala da nam se još više „omili“ ta tuđa latinica“, pa smo smanjili i zapostavili zbog toga brigu za stvarno srpsku ćirilicu. Naravno, ta glupost je lako stručno-naučno pobijena ubrzo i od naših velikih lingvista, ali je šteta ostala i još nije odstranjena, jer jedan poslanik 14. septembra ponovo tu budalaštinu o „Vukovoj srpskoj latinici“.

Da Vas podsetimo:  Plan za oslobođenje Beograda

Eto kako najprostačkija budalaština u lažnoj nauci može da nanese i veliku stvarnu štetu.

Da završimo misao o tome da smo u životu retko naišli na ljude koji su vrlo brzo shvatili u čemu je bio ranije problem srpske ćirilice, u čemu je taj problem danas i kako je jedino moguće taj problem brzo, jednostavno i lako rešiti. Baš tako: jednostavno, brzo i lako rešiti.

Nažalost, nismo još, do sada, naišli ni na jednog živog (osim na počivšeg lingvistu Branislava Brborića koji je shvatio problem i, s „Ćirilicom“, uspeo da sačini ustavni predlog u korist ćirilice u današnjem aktuelnom Članu 10. Ustava Srbije, koji se u praksi uglavnom, osim samo u državnim organima, ne sprovodi već punih 15 godina) profesionalnog lingvistu, na onog koji radi u jezičkim institucijama a da je do sada shvatio kako se, kako rekosmo – jedino jednostavno, brzo i lako može vratiti izgubljena srpska ćirilica u puni život. Da bi oživela ćirilica, treba država samo da u praksi primeni direktnu ustavnu odredbu iz stava 1. Člana 10. Ustava Srbije, i onda ne treba nikakav zakon o upotrebi srpskog jezika ćirilice, pogotovo ne neustavan, da bi se srpska azbuka svuda i uvek upotrebljavala među Srbima. Uzmimo primer Hrvata, najbližih nam i prostorno i po jeziku. Oni nemaju zakon o upotrebi hrvatskog jezika i njihove latinice, pa ni jedan jedini Hrvat nije u dilemi da zna koje je njegovo pismo. Dakle, bez i jedne jedine kazne svi Hrvati znaju koje je njihovo pismo i ni jedan jedini Hrvat to nije zaboravio i nikad nije u pisanju hrvatskog jezika upotrebio neko tuđe pismo. Tako je i kod svih drugih naroda u njihovim jezicima. Sad bi neko nedobronameran mogao reći da su „Srbi lošiji narod od drugih kada ne znaju svi koje je srpsko pismo“. Da li su lošiji Srbi u pismu od svih drugih? Oni jesu učinjeni „lošijim“ samo zato što država Srbija (njena vlast, naravno) masovno ne sprovodi stav 1. Člana 10. Ustava Srbije, a srpske jezičke institucije takođe ne sprovode u svojoj struci i pravopisu isti taj stav istog Člana 10. Ustava Srbije.

Da Vas podsetimo:  Zbog čega je danas većina Srba ravnodušna

Teško je posebno razumeti srpske lingviste koji misle da će se samo starim i novim neustavnim zakonom moći da vrati u život srpska azbuka. Naravno da neće. To bi moralo biti jasno svakom lingvisti. Ali, oni ne pokazuju da im je to jasno. Naročito je neshvatljivo da to neće ili ne znaju da shvate srpski lingvisti koji nikako ne odgovaraju na pitanja zašto oni ne sačine jezičku normu po ugledu na sve druge lingviste, pa da i Srbi jednom reše problem sa svojim pismom kakav su im nametnuli ranije političari, vlast i, pre svega, lingvisti.

I da najzad pomenemo one koji danas jedini pokazuju u svojim tekstovima da u potpunosti razumeju problem srpske ćirilice i kako ju je jedino moguće vratiti u život. To su do sada pokazali da razumeju od počivših srpskih lingvista samo spomenuti B. Brborić, a od živih inž. Nemanja Vidić, prof. istorije V. Đorđević, ekonomista Đ. Janjatović i još samo moja malenkost prof. srpskog jezika bez visokih titula. Oni lingvisti s visokim titulama još ni jedan jedini ne spominje da se srpski jezik mora normirati u jednoazbučju, poput svih drugih jezika, i da će jedino tako moći i svi Srbi, kao svi Hrvati i drugi, znati koje je srpsko pismo i, posle izvesnog vremena potrebnog za promenu nametnute im osmišljene navike na tuđe pismo, znati koje je njihovo pismo i nikada ga posle toga neće zamenjivati ni hrvatskim ni bilo kojim drugim tuđim pismom u pisanju srpskog jezika Srba.

Dakle, jedini uspešan zakon koji to može da reši jeste – normiranje (i) srpskog jezika s pismom kako su to učinuli svi drugi lingvisti u drugim (njihovim) jezicima. Tada neće ni srpski Predsednik s Dodikom morati da se bavi laički (bez školske spreme za to pitanje) toliko ćirilicom i da se i dalje bavi donošenjem neustavnih zakona o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma.

Da Vas podsetimo:  Vlasnik firme u Šapcu primorava radnike da se vakcinišu

AUTOR: Dragoljub Zbiljić

https://balkanskageopolitika.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime