Preko široke Save ljudi su se tih dana gledali samo preko snajpera.
Most na reci Savi povezuje Slavonski i tzv. Bosanski Brod. Taj most je, 3. marta 1992. godine na tenkovima prešlo 3.000 „bojovnika” koji su okupirali opštinu Brod, potpuno fokusirani da završe posao đedova iz ’41. godine. Punih pola veka prošlo je od kako se Sava konačno umirila i prestala nositi srpske žrtve još od Lonjskog polja.
Najveća opasnost od Save tih godina bila je da uništi ljetinu koju su ljudi iščekivali s puno nade. Tako je bilo sve do tih martovskih dana ’92. godine kada je Sava ponovo pokazala da je sinonim za opasnost, prava ubica od reke. Pokazala je da to nije samo reka koja razdvaja Južnu i Srednju Evropu, već granica koja razdvaja i ljude.
U tadašnjoj ulici JNA, 25. marta te ’92. godine ubijena je cela porodica Martić i njihov komšija Dujanić Duško. Dakle, bilo je to dan pre 26. marta, koji mnogi uzimaju za početak rata u BiH. U brodskom selu Sijekovac odmah je ubijeno 9 Srba, a u narednim mesecima njih još 37. Ubijeni Srbi su hladnjačama prevoženi na čamce i bacani u Savu.
Tako je nakon grobalja za mnoge čamce i lađe, Sava ponovo postala nova srpska grobnica. Reka je to koja u ovom trenutku čini vidljivu granicu Hrvatske i BiH, ali granica je ona EU i granica Balkanskog poluostrva. Njenom maticom brodovi su prevezli mnogo tereta, ali tih martovskih dana, prioritet je bio teret u vidu ljudskih tela. Brza reka, puna snage, bučna i neobuzdana, svojim žuborom prikrivala je srpske krike. A, nadmetanje u ubijanju Srba moglo je da se zahukta jer je VRS još uvek bila daleko od Broda. Svojom ribom Sava je nahranila mnogo gladnih usta, ali tih martovskih dana hranila je samo ustašku želju za srpskom krvlju. Kako se VRS tek spremala za operaciju „Koridor 92” ustaše su ubijanje Srba mogli da puste mašti na volju a tim pokoljima je komandovao njihov dojučerašnji komšija Nijaz Čaušević zvani Medo, koji je poznavao svaki prag.
Da bi zaustavio iživljavanje i još jedno srpsko stradanje, Slobodan Medić, komandant 126. eskadrile Migova na aerodromu u Batajnici, samoinicijativno je krenuo na zadatak. Petorica pilota koja su toga dana bili u pripravnosti, kažu da je Medić sedajući u svoj MIG-21 rekao da odlazi na zadatak tamo gde „Posavina Semberiju ljubi.” U više naleta dejstovao je po ustaškim snagama na Savi. Oboren je na današnji dan 1992. godine iznad Slavonskog Broda, amaterski snimak pokazuje da se uspeo katapultirati i otvoriti padobran. Kao važan ratni zarobljenik prebačen je i čuvan na ostrvu Krk.
Kada je general Slavko Lisica 7. oktobra 1992. godine ušao u Brod, zatekao je pustoš, pepeo i pokolj. Ustaše su u begu zapalile Rafineriju nafte ali i minirali isti onaj most koji su hrabro na tenkovima prešli i još hrabrije pobegli skelama preko Save.
General Lisica je tad u njihovom komandnom centru pronašao dokument koji pokazuje da ovi ljudi imaju genetski kod samog đavola. Naime, radilo se o posebnim dozvolama za silovanje koje je potpisao komandant pozadine HVO-a Ahmet Čaušević. „Potvrđuje se pravo interventnom vodu iz Sijekovca da može izvršiti privođenje osoba ženskog pola u korist muškog pola.” Stajalo je u tom dokumentu, a Medić je znao da protiv takvih monstruma mora krenuti u borbu.
Slobodan Medić je poveden na razmenu 14. avgusta 1992. godine. Vraćen je u zatvor nakon što je odgovorio potvrdno na pitanje jednog ustaškog „časnika” da će se ponovo vratiti u avion kad bude pušten. Kasnija ustaška svedočenja u Hagu, pokazuju da Medić više i nije mogao biti razmenjen, ustaše su se hvalile da su ’93. godine jednom srpskom pilotu odsekli uši da više nema gde zakačiti slušalice. A Slobodan Medić je bio jedini srpski pilot koji je ostao nerazmenjen.
Medićev „kolega” iz JNA, Rudolf Perešin, u to vreme je sa aerodroma Željava u Bihaću ukrao MIG-21 i pobegao u Klagenfurt. Austrijanci su ga skrivali, malo savetovali kako da ubija Srbe i tajno ga prebacili za Zagreb gde je ovaj dočekan kao heroj. Sudbina je htela da na isti dan kad je oboren Medić, samo u vremenskom razmaku od 3 godine, i Perešin poleti u svom MIG-u 21. Na današnji dan 1995. godine Robert Perešin bombardovao je Gradišku a glavni cilj bila mu je bolnica koju je i pogodio.
Tog 2. maja ’95. godine ustaše su završavale terorističku akciju pod nazivom „Bljesak.” Na srpsku oblast Zapadna Slavonija koja je bila sastavni dio RSK i pod „zaštitom” Unprofora, sručilo se 16.000 crnih uniformi.
Unproforu je baš tad isticao mandat i javno se pričalo da će ga zameniti jedinica sa novim nazivom UNKRO. Oni će biti tu samo da kontrolišu putni pravac Beograd-Zagreb kao i železničku prugu od velikog značaja koja prolazi kroz istočni i zapadni sektor RSK. Srbima je već tu bilo jasno šta ih čeka jer je jasno da UN-KRO, znači Kroatia. Tako je još 1 most na Savi, ovog puta u Gradišci, postao most spasa za preko 15.000 izbeglih Srba. Njih 283 nikad ga nije prešlo, masakrirani su a među njima je bilo 9 dece i 45 žena.
Perešin je nakon bolnice gađao i izbegličke kolone koje su se kretale ka Gradišci.
PVO VRS uspela je da ga obori, avion je inercija odnela na teritoriju koju kontrolišu ustaše dok je telo Rudolfa Perešina sa sve avionskim sedalom završilo u Savi. Posleratno vreme govori mnogo o odnosima zaraćenih strana o svojim herojima. Hrvatska je odmah posle rata napravila veliki pritisak da se pronađe telo Rudolfa Perešina i u to uložila velike resurse. Nakon dve godine potrage, telo Rudolfa Perešina pronađeno je 100 km dalje od pada, u Odžaku, u Savi ispod 2 metra mulja. Na pregovorima u Ženevi, srpska strana jedino je uspela izdejstvovati da se razmena izvrši na mostu u Gradišci. Dogovoreno je da će hrvatska strana predati telo majora Radoslava Lakića i veći broj srpskih zarobljenika koji su još čamili po hrvatskim kazamatima, za ostatke Rudolfa Perešina. Primopredaju su pratili svi mediji regiona a Perešina je porodica identifikovala po zubnoj protezi. Rudolf Perešin odmah je posthumno dobio čin „stožernog brigadira” i posthumno je odlikovan medaljom za „iznimne poduhvate.” A kako i ne bi, kada je savršeno ubijao Srbe. Sahranjen je uz najviše državne i vojne počasti. „Zrakoplovno tehnička škola” u Velikoj Gorici i centar za obuku u Zagrebu, danas nose njegovo ime. U Gornjoj Stubici postoji spomenik Rudolfu Perešinu, tu je napravljen i muzej u kome je izloženo njegovo letačko odelo. Na istom mestu izloženo je njegovo oružje i avionsko sedalo te otvoren park koji nosi njegovo ime. U Zagreb je nedavno vraćen MIG-21 kojim je Perešin prebegao u Austriju, koji je konzerviran i uz njegovu bistu izložen za javnost. Tu je izložena i informativna ploča i spomen soba Rudolfa Perešina.
S druge strane, Slobodan Medić za širu srpsku javnost ostao je totalno nepoznat, jer srpska strana se uvek vodila parolom da je bolje ne čačkati po ratnim ranama. Slobodana je celog života tražio, ko drugi no otac mu Dragan, i jedan od retkih koji ga je za života u svojim knjigama pominjao bio je general Milisav Sekulić. Istorija je zaboravila na Slobodana, čoveka koji je ostao slobodan i poleteo u večnost braneći srpski rod. Nikada nije razmenjen jer su se ustaše zaigrale i previše ga masakrirale pa se nije mogao javno prikazati. Slobodan Medić skončao je tako što je pred kraj rata živ ispečen na ražnju u Širokom Brijegu…
Autor: Deki RS, 22. 4. 2024
