Nikada nisam voleo ljude koji ne ostavljaju nikakav trag za sobom. Nikakvu reakciju. Makar da ga (je) opsuje ili pljune, čak, zašto da ne? Sve je bolje nego ostaviti ravnodušnost za sobom. To je bila životna parola Radomira Antića- Antare.
“Upoznao” sam ga kada sam se rodio, Došao je kod mojih da me vidi i čestita im. Na čemu im je čestitao, ni dan danas, gledajući sebe, mi nije, baš najjasnije (a verujem ni vama).
Moji su obožavali, samo, dvojicu Era: Paviku (čuvenog defanzivca Zvezde) i Antaru.
Kad bolje razmislim i ja sam voleo samo dvojicu Era. Pogađate, baš istu “ekipu”.
Prvo pravo sećanje na Antaru, doseže početkom osamdesetih godina prošlog veka. Bili smo porodično na skijanju i svaki put kada bi Antara ulazio u trpezariju, uvek su se čuli komentari. Od divljenja do zavisti. Imao sam tada, skoro, deset godina i nisam tome pridavao značaja. Tek ću kasnije skapirati, dokle doseže ljudska zavist.
Voleo je decu, voleo je da se sa njima igra (tada je još bio fudbaler), pogotovo kada je sa decom svojih prijatelja. Tako je on, prilikom jedne igre sa loptom koja je bila vrlo jednostavna -“Uzmi čika Antari loptu”, dobio nadimak “Antara mantara”, a ja sam u toj igri pokazao zavidan stepen neinteligencije. Kao što se genijalnosti dešavaju slučajno (uglavnom) isti slučaj je i sa glupostima. Bar u mom slučaju.
Ne znam zašto, ali te večeri sam Paviki rekao “Pavika navika” i čovek (i to kakav, izuzetan čovek), umre od smeha.
Radomir, glumeći uvređenost, reče :”A to što vas mantram celo veče, to vam nije bitno?” Ja, bukvalno istog trenutka, odvalim: “Antara mantara”!
“Bolje sam prošao od tebe Pavika”, rekao je Antara. “To je zato što mi Grobari mantramo sa loptom”.
Neću da vas lažem i da se pravim pametan – značenje reči “mantra” i “mantranje” saznao sam mnogo godina kasnije. Ali sam na svoju tadašnju inteligenciju bio onako dečje – baš ponosan.
Antara je imao prirodan talenat, koji je retko ko od fudbalera imao. A imao je i nekakvu auru: kako uđe u neku prostoriju, izazove reakciju. I to, uglavnom, negativnu. Stalno su mu prebacivali da je nadobudan (s obzirom na to da nije iz Beograda, onda, automatski gubi “pravo” na nadobudnost – pravilo Beograđana pod rednim brojem 56). Da se ne lažemo, tako je i izgledao. Prirodno.
To je pitanje životnog stava: ili si faca ili luzer. Antara je voleo da je faca i to je i bio.
Od kad ga znam – svima je delovao kao hladan i samoljubiv tip. A bio je suprotno. Osim kada mu se ne dopadnete ili postavite neinteligentno pitanje. Čak i kada se smejao ili veselio – delovao je, brate (svakom ko ga ne zna), kao da je umislio kako je Marlon Brando. A i bio je – kada je reč o poznavanju fudbala. Njegove privatne analize igrača iz 80-ih godina prošlog veka su bile za fudbalske almanahe!
“Čava je bolji igrač od ovog klinca Piksija, ali će Piksi na kraju biti za njega Cezar, pošto Čavu fudbal ne zanima previše”.
I šta tu nije istina?
Ili “Ovo što se dešava u jugoslovenskom fudbalu prerašće u banditizam!”
Molim?! Da vam pričam o njegovim fudbalskim uspesima, bilo bi dosadnije od priče o “Trnovoj ružici” i to sve sa objašnjavanjem onih nekoliko godina koliko je čekala princa. Drugim rečima, o tome sada svi živi samo pišu. A i nemam ceo dan da o tome pišem.
Svi koji su ga, od ranije, privatno poznavali, znali su da neće ništa raditi u Jugoslaviji, posle karijere, već otići u inostranstvo. Zato ništa o njemu nisam ni čuo, godinama.
U tišini je napustio Srbiju, Jugoslaviju i njen fudbal.
Dok su mu u svetu svirale fanfare u čast njegovih upeha,
dotle je u našoj tzv. stručnoj fudbalskoj javnosti vladala tišina.
A onda mi je 1994. godine umro otac. Na sahrani se, odjednom, pojavio Antara. Gospodin čovek. Samo mi je rekao “Nastavljamo da mantramo, nema stajanja.” (Tek će mi Pavika, par meseci kasnije, reći da je Antara zatražio od Hesusa Hila, vlasnika Atletika, da mu da slobodno da napusti pripreme i ode na sahranu. Toliko o lošoj duši dotičnog).
I opet godinama o njemu nisam čuo ništa. Sve do novembra prošle godine, kada mi je umrla majka. Potpuno bizarna scena. Kasno uveče zvoni majčin telefon (!!!). Pretrnuh. Vidim identifikacija “Radomir Antić Antara”. Tihim glasom reče:” Izdrži. Odlazi mi ekipa”.
Tek ću 7. aprila shvatiti o čemu je, u stvari, govorio.
Neverovatan je bio put Radomira Antića. U tišini je ušao u Partizan (za koga je ceo svoj život govorio “moj Partizan”). Iz njega, takođe, u tišini i otišao. U tišini je napustio Srbiju, Jugoslaviju i njen fudbal. I dok su mu u svetu svirale fanfare u čast njegovih upeha, dotle je u našoj tzv. stručnoj fudbalskoj javnosti (Bože koliko mrzim ovaj izraz!) vladala tišina.
Tišina je, vrlo brzo, nastupila i kada smo ga šutnuli sa mesta selektora. Da stvar bude još nepravednija, zbog proklete Korone, “otići će” u tišini!
Ima poetske pravde u svemu tome, Radomire Antiću! Nije za džabe Čarls Dikens napisao:” Samo najveći ljudi odlaze u, najvećoj, tišini!”
Uspesni ljudi koji za sobom ostave neizbrisive tragove, nikad ne odlaze u potpunosti.
Odu samo telom, duhom su tu u nama i sa nama. Kao sto ljubav caruje u srcima dobrodusnih tako i legende bace sidro u nasim srcima, ostanu tu kao brod u mirnoj luci da ih ne zaboravimo, da ih se secamo, da im na zadusnu Subotu upalimo svecu!
Pocivaj u miru!