Već smo se navikli na izbore. Redovne, prevremene, kad im vreme nije, republičke, pokrajinske, doduše samo u jednoj pokrajini, opštinske, isto tako, samo u nekim opštinama. Zaživela demokratija. Parlamentarna, razume se. Demokratija kakve valjda nigde nema. Toliko smo daleko otišli na polju demokratije, slobode i prava građana, da se s nama niko više i ne poredi!
Možda je razlog tom našem ugledu delimično i zbog nekih posebnosti kada su izbori u pitanju, i sve ono što prethodi izborima, kakvima se druge države ne mogu pohvaliti. Dičimo se nekim raritetima na planu demokratskih izbora. Najpre, naša osobenost je u opštem pravu glasa. Kod nas maltene svi imaju pravo glasa. I dok kod nekih država u svetu žene i dalje ne mogu ravnopravno da učestvuju u političkom životu, da biraju i budu birane, kod nas mogu. I ne samo žene, već i deca! Maloletnici! Jer, kako drugačije razumeti činjenicu da po zadnjem popisu stanovništva u Srbiji živi nešto više od šest miliona šeststo pedeset hiljada stanovnika, a za izbore u nedelju biračko pravo ima šest i po miliona duša? Dakle, samo sto pedeset hiljada građana Srbije nema biračko pravo. Ili je naprasno dozvoljeno maloletnicima da glasaju ili samo sto pedeset hiljada mlađih od osamnaest godina živi u našoj otadžbini? Ne dao Bog. Ako ih je tako malo, brzo ćemo svi pod onu šljivu!
Izgleda da je dosta birača trenutno na „privremenom radu u inostranstvu“. Tu se, moguće, nalazi ona nemoguća brojka birača koja preti da izjednači broj stanovnika s brojem glasača? No, i ako je tako, opet smo mi posebni i prema takvim glasačima. Naime, ugledamo se na Švajcarsku, pa uvodimo navodno dualno obrazovanje po ugledu na švajcarski školski sistem, penzije se usklađuju po švajcarskom modelu, napredujemo svakoga dana u svakom pogledu poput Švajcarske, ali ne primenjujemo njihov način izbora. U Švajcarskoj je moguće glasati pismom. Ne mora samo u određeno vreme, na dan izbora, na mestima gde se održavaju izbori i stavljanjem listića u kutiju, već pismom i to više dana ranije od dana za izbore. Švajcarske vlasti šalju materijal za glasanje svakom svom državljaninu ma gde živeo. U bilo kojoj stranoj državi. Ne samo glasački listić, nego i detaljno objašnjenje šta se bira, ko je na listi, i sve ostalo. Treba samo zaokružiti svoje kandidate, staviti u koverat i poštom poslati u Švajcarsku. E, po tome se mi razlikujemo. Državljanin Srbije, koji živi recimo u Australiji ili Americi, mora lično da se prijavi za izbore i da ode da glasa u jedan od konzulata u kome se izbori održavaju. Često je to udaljeno i stotinama, pa i hiljadama kilometara. Naravno da većinu naših ljudi takav trošak i maltretiranje u startu odbija od glasačkih kutija!
I sami izbori, kao i predizborna kampanja, po mnogo čemu su osobeni. Jedinstveni. Teško je negde drugde zamislivo da predsednik države predvodi jednu listu, a u isto vreme ne bira se predsednik. Logično bi bilo da je predsednik države predsednik svih građana. Ispada da on predstavlja samo simpatizere svoje stranke i još pobedonosno javno kaže kako će njegova stranka najubedljivije do sada da ih pobedi! Koga da pobedi? Deo naroda, koji možda i nije napredan, ali što bi ih (nas) predesdnik pobeđivao? Ništa mi nije jasno!
Jednokratne novčane isplate penzionerima neposredno pred izbore, kao i socijalnim kategorijama, pa čak i srednjoškolcima, možda i nisu jedinstven slučaj. Tako nešto je prisutno kod demokratija sličnim našoj, ali u „Evropi koja nema alternativu“ takva praksa je nepoznata. U Evropi kojoj žudimo novčani bonusi se daju retko, a ako ih ima, dele se za Božić. Nikako pred izbore.
Ima toga još po čemu smo posebni. Međutim, možda je bolje da se ne izdvajamo? Šta bi nam falilo da nam predizborna kampanja i izbori budu slični onima u već pominjanoj Švajcarskoj, možda Švedskoj, Danskoj, Austriji… Da, na primer, predizborna kampanja protekne bez uvreda, da svi učesnici budu ravnopravno zastupljeni na televizijama, u štampi, da se zna odakle političkim akterima novac za kampanju, kao i način trošenja novca. Da se rezultati izbora saopšte dva sata nakon zatvaranja birališta. U maloj državi poput Srbije ne bi smelo brojanje glasova da traje danima. Trebalo bi zabraniti pozivanje glasača telefonom i postavljanje pitanja koga će glasati. Šta se kome tiče koga ću glasati? To je moje osnovno građansko pravo.
Još kad bi glasali ličnost a ne stranku, kada izabrani predstavnici ne bi živeli kao bubreg u loju, sa svim privilegijama koje stiču nakon izbora, u jednoj od najsiromašnijih zemalja u Evropi ( po zvaničnim evropskim statistikama), kada bi predsednik države, predsednik vlade, ministar, na posao išli biciklom ili javnim prevozom, i kada ih ne bi štitilo nebrojeno obezbeđenje, a toliko su omiljeni, tada bi se istinski približili društvima koji su nam uzor na rečima. Što smo manje osobeni i jedinstveni, bolje će nam biti.
autor:Miodrag Tasić
