Srbija je, zaista, zemlja u kojoj danas postaje moguće ono što je juče bilo nezamislivo. Slušamo Dačića kako „hvali“ Đinđićev „heroizam“. On sada odnekud tvrdi da je „Đinđić dao život za svoju zemlju“, te da „veća žrtva i veće priznanje, od tog, ne postoji“. Kakva žrtva, kakvo priznanje? Čemu sva ta Dačićeva neočekivana patetika? Valjda računa da će tako uspeti da napabirči još koji glas za svoju SPS-PUPS-JS koaliciju?
Svakom je jasno da Đinđić nije dao svoj život za otadžbinu, niti je imao nameru da ga da za otadžbinu. Njemu su život oduzeli! I posle toliko godina ne zna se jasno ko tačno stoji iza njegovog ubistva. Neki tvrde da su ga ubili oni koji su ga doveli na vlast – Zapadne sile. Drugi tvrde da su takvom činu pribegle „patriote“, koje mu nisu mogli oprostiti isporučivanje Slobodana Miloševića Haškom sudu. Treći pominju današnjeg predsednika Srbije, koji je nešto pre tog nesrećnog događaja, poručio Zoranu Đinđiću da je i „Tito pred smrt imao problema s nogom“. Četvrti su uvereni da su atentat na srpskom premijera organizovali „nosači“ Đinđićevog kovčega – odnosno oni koji su za njim najviše „žalili“ i oni koji i danas za njim „neprebolno tuguju“.
Ivica Dačić, kao dugogodišnji prvi čovek srpske policije, verovatno najbolje zna šta je od svega toga istina. Uostalom, izaslanik EU za Srbiju (bez Kosmeta) Jelko Kacin je nedavno kazao da postoje dokazi o tome ko je naložio Đinđićevo ubistvo. Začudo, o takvoj Kacinovoj tvrdnji više se u Srbiji ne govori, mediji o tome ne pišu (ili ne smeju da pišu), a sam Kacin, izgleda, ne namerava da nam otkrije u kojoj (susednoj) zemlji se nalazi rešenje takve zavereničke „enigme“. Izgleda da je Kacin iz nekih drugih razloga – koji nemaju nikakve veze sa istinskom željom za otkrivanjem Đinđićevih političkih egzekutora – plasirao pomenutu „vest“ o pronađenim „dokazima“ u „susedstvu“ Srbije. A koji bi to razlozi mogli da budu? Pa, najverovatnije, Kacin je uputio „tajnu“ poruku/pretnju određenim ljudima na srpskoj političkoj pozornici, da moraju da rade ono što im EU tutori narede, jer u protivnom…
Brani Vučića – time braniš otadžbinu!
Na jučerašnjem SNS mitingu u Beogradu najviše se govorilo o „herojstvu“, marljivosti“ i „posvećenosti“ i „odanosti otadžbini“. Najbolji među najboljima, najjači među najjačima, najvredniji među najvrednijim, Aleksandar Vučić, proglašen je, maltene, božanstvom, simbolom i svetinjom države Srbije, koju niko ne sme ubuduće pominjati u negativnom kontekstu. Građanima se poručuje da denunciraju svoje komšije, prijatelje, kolege, pa i svoje najrođenije. Potkazuj, prokazuj, optužuj svakoga ko bilo šta loše kaže (ili čak pomisli) o Velikom Vođi Aleksandru. Naime, svaka niskost je opravdana, kada čovek brani svoje otačestvo, svoju „jedinu zemlju“ i svog „jedinog“ i „nezamenjljivog“ Vođu.
„Mi moramo napraviti jedan čvrst bedem. Narod Srbije mora biti jedna granitna stena o koju će se svaki napad odbiti. Sam Aleksandar (Vučić) neće moći da pobedi. Na kraju vas pozivam: gde god da udare, u svakoj fabrici, u svakoj kancelariji, na svakoj njivi, u svakoj, u svakoj školi, na svakom fakultetu, u svakoj ulici moraju naići na jednog Aleksandra Vučića!“, urlao je „predstavnik“ radnika i seljaka Zoran Dragišić na jučerašnjem mitingu SNS koalicije u Beogradu, dok su mu prskale žile na slepoočnicama.
Nije malo onih koji su se zbog gornjih Dragišićevih reči zapitali u kakvoj zemlji žive. Da li se to rodio novi „sin svih naših naroda i narodnosti“? I da li je jedan profesor, koji radi na Fakultetu bezbednosti (onaj isti koji je sa Orhanom Dragašem varao svoje studente), slučajno izabran da izgovori gorenavedenu pretnju svima onima koji ne misle isto kao Aleksandar Vučić i njegovi brojni epigoni – gnomovi koji iskaču iz podzemlja, iz najgušće tmine. Hajde sada, mili sine, pokušaj da nešto zucneš u fabrici, školi, kancelariji, fakultetu! Osmeli se, brajko moj, pa pokušaj da se usprotiviš viziji Velikog Vođe i onda kada se nalaziš sam, negde na livadi, visoko u brdima ili usred guste šume. Ona „napredno uznapredovala“ munja će te svugde stići – spržiće te! Zato, narode, pamet u glavu!
Življenje (davanje) živog života
Niko ovom narodu ne brani da „demokratski“ misli. Ali, takvo mišljenje pojedinca mora biti u skladu sa Vučićevim „naprednim“ idejama i smernicama. Put u svetlu budućnost ne sme se nipošto ugroziti! Ona budućnost u koji ima da veruješ i kad ne veruješ! Kada narod počne da veruje u ono što ne veruje, tada će i neverovatno postati moguće.
Otuda, ima bre da radiš po osamnaest sati dnevno, jer ako to može da čini Veliki Vođa, zašto ne bi mogao i ti, koji si obična boranija! Ima da rintaš po ceo bogovetni dan, čak i onda kada si nezaposlen. Pobogu, pa nađi sebi posao. Ako se Veliki Vođa žrtvuje za otadžbinu i u ime te žrtve radi od jutra do sutra („ja volim svoju državu i svoj narod“), zašto bi ostalom prostom puku bilo bolje? Ako Vođa živi svoj živi život (daje ga) za otadžbinu, to jeste, ako se on tako Veliki i Moćan žrtvuje za Srbiju, zašto se za svoju zemlju ne bi žrtvovali i obični (mali) građani?
Za www.koreni .rs
T. Rajić
