Kosovo i Metohija visi o koncu Kurtijeve megalomanije

Sastanak Vučića i Kurtija u Briselu (18. avgust) ostao je bez bilo kakvog rezultata samo zato što je predsednik vlade propale države „Kosovo“ ostao pri svojoj megalomanskoj poziciji koju ne mogu da prihvate ni pravi kreatori ove Nato-tvorevine. Naši izvori informisanja, i zavisni i nezavisni, puna tri dana posle sastanka nisu bili u stanju da domaćoj javnosti izlože uslove albanske strane, sve dok to nije učinio predsednik države u poslednjem od brojnih najznačajnijih obraćanja naciji. U svom uobičajeno dugom nastupu pomenuo je šest Kurtijevih tačaka od kojih se nijedna nije odnosila na režim prelaska administrativne linije između Kosova i ostatka Srbije, što je bila jedina tema kojom se danima pre sastanka bavila srpska javnost. Bila je to, takođe, jedina tema u informacionom vakumu koji je trajao tri dana, sve dok nije progovorio sam predsednik.

Ni tih šest Kurtijevih tačaka nije nepoznato bar ljudima koji pažljivo prate zbivanja u Pokrajini. One se svode na njegov nerealni maksimalizam. Ukratko, Kurti već dve godine uslovljava famoznu normalizaciju potpisivanjem nečega što bi ličilo na mirovni sporazum između ratnog pobednika i poraženog. Dakle, nije dovoljno izvršiti međusobno pravno priznanje između dve države. Da je reč samo o tome, Kurti bi bio u potpunoj saglasnosti sa vodećim zapadnim silama na čelu sa SAD, koje od Srbije traže da priznaju „Kosovo“, zvanično od januara 2014. (Pregovarački okvir EU za pregovore o pristupanju Srbije, t. 23). Poslednjih meseci zahtev Srbiji za priznanjem izložen jasno, imperativno i eksplicitno u vrhovnim instancama Vašingtona, Berlina i drugih zapadnih centara moći. U tom zahtevu nema nikakve razlike između Kurtija i zapadnih mentora tzv. kosovke nezavisnosti, a zahtev je u punom skladu sa jednim zaključkom vlade Srbije od januara 2014. Njime se vlada obavezala da sa Kosovom (u tekstu bez zvezdice ili napomene) potpiše „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Da je Kurti ostao pri tom zahtevu, poput svojih prethodnika, sve bi išlo mnogo lakše i sa zapadnim saveznicima i sa predsednikom Srbije. Ali nije.

Kao što rekosmo, ovaj radikalni prvak jedne narko-države zahteva nešto što formalno liči na mirovni sporazum između pobednika i pobeđenog, a faktički na naknadnu kapitulaciju Srbije, s one strane postojećih međunarodnopravnih dokumenata. Kurti zapravo uslovljava opšteprihvaćeni (zapadne sile i Srbija) i dokumentom utvrđeni model međusobnog priznanja prethodnim revandikacijama Srbije u vidu: ratne odštete (reparacije), neometanog ulaska u međunarodne organizacije, priznanja navodno počinjenog genocida, recipročnih prava Srba na KiM i Albanaca u južnoj Srbiji, ponovnog razmatranja međusobno usvojenih dokumenata (delovi o zajednici srpskih opština u Briselskom sporazumu) i dr. Problem je što, ne računajući neometani ulazak u međunarodne organizacije, zapadni igrači ne mogu da prihvate ove maksimalističke zahteve sve dok u Srbiji imaju Vučića kao lojalnog sagovornika. Oni su svesni da Vučić ne može da prihvati proširene Kurtijeve zahteve, a zapadni pritisak te vrste ishodio bi njegovom nelojalnošću i potpunim fijaskom procesa koji oni nazivaju „pregovori“.

Ova blokada „rešavanja“ pitanja Kosova i Metohije jeste najmanje zlo koje nam se dešava. Ne želim da podcenim pitanje registarskih tablica i ličnih karata, ali sumnjam da je to bila glavna tema proteklih neuspelih razgovora imajući u vidu da zapadni saveznici „nezavisnog Kosova“ podržavaju Kurtijev stav o tzv. reciprocitetu, jer je on u najvećoj saglasnosti sa njihovim priznanjem „Kosova“. Ako ne mogu da prihvate Kurtijeve proširene zahteve, mogu njegovu politiku granica, ne samo zato što je ona sa njihovog stanovišta prihvatljiva, nego i zato što bi nastajanje „nove realnosti“ pripomoglo probijanju pregovaračke blokade.

A to je ono najgore što se može dogoditi Srbiji. Jer, pregovori mogu da dovedu samo do stvarne kapitulacije po Kurtijevom obrascu. U datoj pregovaračkoj formaciji, na koju je srpsko državno rukovodstvo pristalo – dakle, da posrednik bude glavni vinovnik nasilnog otimanja Pokrajine (?!!), ne može se očekvati ništa dobro. Kod tzv. posrednika jedina je dilema da li Kurtiju postepeno popuštati ili ući u sukob zbog njegovog maksimalizma i vratiti predmet „pregovaranja“ na staru i sigurnu zajednicu srpskih opština kao dovoljnu, premda nametnutu, koncesiju Albanaca za de iure priznanje od strane Srbije. Treba stalno imati na umu da je Briselski sporazum (april 2013) u najužoj vezi sa prihvatanjem obaveze o de iure priznanju „Kosova“ (januar 2014). Između ta dva datuma i dva dokumenta zvanična Srbija se odrekla svojih delatnih nadležnosti u Pokrajini – severne opštine, sudstvo, policija, civilna zaštita, telekomunikacije, elektroprivreda, međunarodni poštanski broj – i predala ih „nepriznatom Kosovu“ a da za uzvrat nije dobila onu minimalnu nadoknadu – zajedicu opština kao funkcionalno telo lokalne samouprave na otcepljenom Kosovu. Odugovlačenje navijačnog posrednika da ovu dobitnu kombinaciju sprovede u delo, svojeglav tok događaja doveo je do nekooperativnog Kurtija, za koga je samo de iure priznanje nedovoljno.

Posle deset godina isključivo reaktivne politike zvanične Srbije, nije realno očekivati promenu stila i načina. Cela mudrost te politike je da se spoljnom okupatoru pokaže spremnost na bezuslovnu kooperativnost i volja za pregovorima koje on diktira ne bi li shvatio da je albanska strana ta koja zateže. Iako je to od samog početka bilo očigledno, prošlih deset godina je valjda svakom pokazalo da se tom vrstom nedoličnog dodvoravanja samo gubi. U samoj tradiciji zapadne imperijalne tradicije je stav da se podređeni prezire i da prezir raste sa njegovim pojačanim dodvoravanjem. Možda podređeni kao pojedinac (poglavica, vođa) i njegova koterija dobiju neku privilegijicu, ali zemlja i narod koje lažno predstavljaju samo tonu u ropstvo. Vučiću nikada nije palo napamet da povuče neki aktivan potez – da izađe iz mrtvog Briselskog sporazuma budući da se on ne primenjuje, da povuče svoje ljude iz kosovske vlade i parlamenta, da uslovi svoje učešće u pregovorima članstvom ruskog predstavnika u posredničkoj formaciji, da formalno zatraži povratak procesa iz EU u UN, da zatraži intervenciju EU na restriktivnu trgovinsku politiku „Kosova“ prema Srbiji, da neki put otkaže učešće u razgovorima kada to Srbiji ne odgovara – ukratko, da Srbija vodi nacionalnu politiku prema svojoj okupiranoj Pokrajini kao politički sistem, a ne kao izgubljeni narod sa lažnim carem na čelu, itd. Zato nam se i događa da uz brojne zavisne i nezavisne medije tek četvrtog dana saznamo nešto više o događaju koji je nedeljama unapred najavljivan kao opasan, a ishod mu ispade nikakav. Premda, u realnom smislu bolji je i nikakav ishod, nego na štetu Srbije kao toliko puta do sada.

To što je predsednik države najavio određene aktivne mere – povlačenje svojih ljudi iz kosovske vlade i parlamenta i sl. – nije prvi put i stoga nije vredno verovanja. Ovde nije reč o palijativnim potezima (kojih, štaviše, nije ni bilo) nego o politici kojoj u osnovi treba da stoji domaći ustav i odgovarajuća državna strategija. Ovako, na delu je svesno izgubljena bitka i navikavanje izmrcvarenog naroda na neminovnost definitivnog poraza. Ali, dobro je da se zna da definitivan poraz nastupa samo onda kada ga neka ruka sa imenom i prezimenom potpiše i uz to ostane na mestu sa kojeg je učinila veleizdajnički čin.

izvor:https://srbijasvet.wordpress.com/