Beogradska „istina“ o Srebrenici

2
740
Pokolj Srba u Kravici na Božić 1993. pod komandom Nasera Orića; 24 godine bez kazne

Srbija mora da zna istinu o Srebrenici! Srbija mora da zna istinu o Srebrenici!

Ne jednom, nego, čini mi se, najmanje tri puta ponovljena je ova rečenica pre neko veče, u studiju državne televizije u Beogradu, one koju svi plaćamo iz svog džepa, u emisiji posvećenoj „dometima rada Haškog tribinula“!

I u pravu su na državnoj televiziji! Srbija mora da zna istinu o Srebrenici! Samo što je pre neko veče u onoj emisiji ostalo nedorečeno – koju istinu? Istinu, ili „istinu“ o Srebrenici koju preferiraju iz susedstva, iz Sarajeva?

U pravu su na srpskoj državnoj televiziji kada traže istinu! Samo, očekivao sam da u onoj emisiji, pre neko veče, kažu da Srbija mora da zna istinu i o Zalazju, o Biljačama i Zagonima, o Sasama, o Bljevči, o Kravici, o hiljadama Srba iz srednjeg Podrinja koji su stradali od ruke Naserove vojske! Bio bi red, ako već tražimo istinu, da ta istina bude kompletna!

Očekivao sam, pre neko veče, da u onoj emisiji u udarnom terminu srpske državne televizije kažu da Srbija, ali i Bosna i Hercegovina moraju da znaju istinu i o sudiji Slobodanu Iliću i njegovim iskopanim očima. Red je, da kad se traži istina ta istina bude kompletna, pa ma koliko koga zabolela. A ne da na srpskoj državnoj televiziji traže istinu o Srebrenici a ne traže istinu o izvađenim očima sudije Ilića!

Red je bio da, pre neko veče u emisiji beogradske televizije, zatraže istinu i o dečaku Slobodanu Stojanoviću koji je imao samo 12 godina kad su ga svirepo mučili pa zatim zaklali, a svedoci na suđenju ženi monstrumu koja je Slobodanu nožem izcrtala krst na čelu pa mu izvadila utrobu, naprasno gube pamćenje. Kad već iz Beograda tražimo istinu o Srebrenici da znamo i istinu o malom Slobodanu.

Čuli smo pre neko veče u emisiji srpske državne televizije i poruku gosta iz Sarajeva kako su Bošnjaci razočarani zašto u presudama Mladiću i Karadžiću i Srbija i njeno rukovodstvo nisu označeni kao deo „udruženog zločinačkog poduhvata“ i „nadu“ istog gosta da će „drugostepena presuda tu nepravdu isrpaviti“. I na kraju, poruku iz Sarajeva, sve sa talasa srpske državne televizije, da će „Bošnjaci, pa i ako drugostepena presuda ne označi Srbiju kao deo ‘UZP-a’, ostati pri svom mišljenju i da će za njih Srbija svakako biti deo ‘UZP-a’!“

Sve to izgovori gost iz Sarajeva pre neko veče u emisiji srpske državne televizije i ostade bez odgovora. Nešto mislim, ako smo čuli njegovu „istinu“ i njegov stav, red je bio da iz Beograda čujemo podrobniji odgovor i stav: je li Srbija deo „UZP-a“? Je li, dakle, pošto je Srbija za Bošnjake svakako deo „UZP-a“, svako od nas Srba pojedinačno – ratni zločinac i deo tog istog „UZP-a“?

Kusa pre neko veče ostade istina o ratu u Bosni i dometima Haškog tribunala?

Čitam jutros da je predsednik Programskog saveta RTS-a zatražio hitan izveštaj od glavnog i odgovornog urednika informativnog programa povodom emisije koja je, kako je izjavio, „izazvala uznemirenje javnosti“. Novine su prenele i stav autorke emisije koja ne vidi da je „bilo šta bilo sporno u emisiji“!

Pre desetak dana, u jednoj sličnoj emisiji na drugoj televiziji, gost iz Sarajeva kao oparen skočio je na samo pominjanje imena Nasera Orića i njegovih zločina. „Šta vi nama iz Beograda – vi u Sarajevu ovo, vi u Sarajevu ono… Nismo mi iz Sarajeva držali u blokadi Beograd, i nismo mi iz Sarajeva počinili genocid u Šapcu“ – glasio je kratak odgovor iz Sarajeva.

Pametnom dovoljeno da shvati poruku! Možda je uvaženog gospodina iz Sarajeva trebalo pozvati da gostuje i na srpskoj državnoj televiziji da nam saopšti i ovu istinu o „nama iz Beograda“!

Razumem ja da mali, dvanaestogodišnji Slobodan i sudija Ilić i njihova smrt ne zanimaju ni Evropu ni evropske komesare, i da kopanje po tome kako su stradali i ko ih je svirepo pobio nije „in“, da je to za domaće „evropejce“ – „morbidno“. Takođe, razumem i da je traženje „istine“ o Srebrenici danas u Srbiji tako „evropejski“, tako „in“ i tako „super“. Samo, ne razumem zašto to moram da slušam sa talasa državne televizije koju plaćam iz svog džepa. Zašto o svom trošku i iz svog džepa ne naprave svoju televiziju pa na njoj ne propagiraju „istinu“ kakvu god hoće?

Zoran Šaponjić

iskra.co

2 KOMENTARA

  1. Одгледао сам емисију накнадно, на youtube, али боље да нисам. Огавно је и гадно…до границе повраћања, слушати (на жалост и гледати) великог моралисту Чедомира. Поштено, не ценим ни Лазанског, али бар је покушао да одбрани став који сви нормални имају: Није Сребреница никакав геноцид. Јесте злочин, као освета за све оно што су муслимани из “енклаве” урадили у околини пре тога. Ни једно дете, ни једна жена, ни један старац или старица нису “стрељани”! Изгинули су војноспособни људи. Многи у покушају пробоја, али било је и егзекуције. Тај део је злочин. И опет, ови који би хтели, по сваку цену, да покажу како су “компатабилни” и препоручили се за неку будућу власт, као поменута сподоба Чедомир, у свему траже само кривицу свог народа (ако му уопште и припада, сумњам), а она јадна Оливера, вероватно мора да жонглира између жеље да буде непристрасна и уређивачке (антисрпске) политике РТС-а!

    • Емисија није била тако лоша као што чланак описује, јер су Лазански и Фила (мање) били противтежа неистинама којима су, без икакве реакције водитељке, Токача и Јовановић блатили Србе. Проблем је што нико није изнео оно основно – материјалну, тј. форензичку евиденцију, масовних гробница после пада Сребренице, која сама по себи руши лаж о 8700 “жртава” муслимана. Фила каже да је најмањи број “који се помиње” 3500, али то није истина. То је број који се добија кад се на број пари бутних кости које су у свим гробницама заједно нашли форензичари Хашког тужилаштва, 1923, дода нешто око 1600 “случајева” (“cases”), како их зове хашко тужилаштво, који се састоје од неколико мањих костију, и неретко од једне једине. Ниједан од тих “случајева” не представља форензички доказ тела (могли су врло лако да буду скрпљени од непотпуних остатака који су били довољно комплетни да се прогласе за “тела”), и то Хаг врло добро зна, а требало би да зна и Фила. Зато је Хаг и гурнуо ову евиденцију у фиоку, и уместо ње прихватио ДНК “евиденцију” жртава (само по себи апсурдно, јер ДНК не може да каже ни кад је, ни где, ни како неко умро) “независне” организације коју фактички воде Амери (ICMP), коју – веровали или не – никад није видео, под изговором “заштите приватности жртава и родбине”. Материјална евиденција допушта могућност да је број страдалих нешто већи, али не више од неколико стотина. Са друге стране, међу сахрањенима има Срба, могуће до стотинак, или чак и више, а до неколико стотина њих није погинуло од српске руке (међусобни обрачуни о којима говори Хакија Мешкољић, самоубиства итд.). Дакле, материјална евиденција говори да је од српске руке погинуло не више од око 2000 муслимана. На самом суду, енглески војни експерт, који нам сигурно није наклоњен, прихвата да је реално сматрати да је у борбама током пробоја погинуло 1500-2000 муслимана, док АРБиХ генерал Хаџихасановић, на суђењу Крстићу, изјављује да је у пробоју погинуло 2628 припадника њихове 28. (сребреничке) дивизије.
      Другим речима, материјална евиденција оставља могућност једино за процену од неколико стотина стрељаних, која у стварности може да буда мало већа или мало мања. И то је то, не оно што неко каже, или клеше у некакве пропагандне “меморијале”. А на супротној страни од тих неколико стотина стрељаних муслиманских заробљеника – и још увек је велико питање по чијој команди – је до десетак пута више Срба, укључујући жене, децу и старе, које су, често на монструозне начине, побили муслимани из Сребренице и окружења…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime