Crna Gora crnog Mila

0
459
Nikola Veragić / Foto: printscreen

U septembru 2019. godine, patrijarh Irinej posetio je Crnu Goru i tada je izjavio da je uveren kako će predsednik Crne Gore Milo Đukanović povući priznavanje „lažne države Kosovo, te da će se vratiti pravim vrednostima“, i da ga je „Đukanović pozdravio preko mitropolita Amfilohija i da mu je bilo žao što ne može da prisustvuje, jer je sprečen“. Samo par meseci kasnije, Đukanović je odlučio da uništi SPC u Crnoj Gori. Njegov cilj je stvaranje državne crnogorske pravoslavne crkve. Ateisti stvaraju crkvu! U decembru, par meseci nakon što je (preko mitropolita) primio pozdrav od Đukanovića, patrijarh Irinej pozvao je vlast u Crnoj Gori „da prestanu sa brutalnim terorom nad SPC“.

Srpski narod u Crnoj Gori je ostao uz srpsku crkvu i podržava SPC u sporu sa državom, ali i mnogi pripadnici drugih etničkih i verskih zajednica pružili su podršku SPC i osuđuju diktatora Đukanovića. Srpski narod u Srbiji i Republici Srpskoj podržava SPC u Crnoj Gori, bez obzira na sve probleme u SPC i polemike vladika. Neprijatelji su verovatno mislili da je srpski narod toliko slomljen i podeljen, da neće biti u stanju da pruži otpor i da se neće okupiti oko Crkve, čak ni kada se udari na najveće svetinje srpskog naroda i srpske crkve. I naravno, prevarili su se kao mnogo puta u istoriji.

Za režim Mila Đukanovića, srpski narod, sa SPC, je neprijatelj i želi da ih uništi. Milo Đukanović je od jugoslovenskog komuniste, preko srpskog nacionaliste, stigao do crnogorskog fašiste. Jedino nije bio iskren kao srpski nacionalista, jer sebe nalazi u totalitarnim ideologijama. Da li je patrijarh SPC sada shvatio sa kim ima posla? Kao da je to sada jasno građanima Crne Gore koji žele da Crna Gora bude suverena država, ali normalna, pravna država, a ne mafijaška država. Protesti građana u Crnoj Gori nastali su zbog napada režima na SPC, ali, pokazali su da je većini građana Crne Gore dosta vlasti Mila Đukanovića. Građani se sada osećaju slobodni da kažu šta misle i da nešto urade. Do sada su bili podeljeni, ali ih je sada odbrana SPC sve ujedinila.

Da Vas podsetimo:  Nokaut

Režim u Srbiji i režim u Crnoj Gori povezuje dosta zajedničkih, pre svega, privatnih, interesa. Da li zbog toga predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne želi da ulazi u sukob sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem? Javno, a zbog spornog zakona, Vučić i Đukanović se „slažu da se ne slažu“, i žele da ostanu u dobrim odnosima, jer ih povezuju privatni interesi i određene strukture moći. Pošto se Đukanović nikada neće „vratiti pravim vrednostima“, za Vučića je ova pozicija neodrživa. Da li patrijarh Irinej veruje da će se Vučić boriti „kao lav“ i za prava SPC i srpskog naroda u Crnoj Gori, kao što veruje da se on „kao lav“ bori za KiM? Da li se Vučić „kao lav“ bori i protiv kriminala, korupcije, nepotizma, loše birokratije, partokratije, za interese domaće privrede, da se ljudima iz rasejanja omogući da glasaju? Da li je to pravilo – da se onaj koji vodi Srbiju, „kao lav“ može boriti samo za KiM, ali ne i za ostatak Srbije (za privredu, kulturu…), ili, samo za Srbiju bez KiM i bez dijaspore?

Znamo da će kog god da je predsednik Srbije biti optužen za velikosrpsku hegemoniju ako štiti prava i brani od progona srpski narod na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog toga Vučić ne želi sukob ni sa potpisnicima Apela 88 i evroatlantskim strukturama. I zbog toga je dobro to što su protesti u Crnoj Gori – predvođeni duhovnicima SPC – mirni i nenasilni. Takvi treba da ostanu. Građanska naposlušnost je najbolji način da se sruši režim u Crnoj Gori. Crnogorskom režimu trebalo bi zatvoriti sva vrata u Beogradu.

Pored Vučića, ni Milorad Dodik ne želi sukob sa Milom Đukanovićem. Milorad Dodik ide putem Mila Đukanovića, a njihovim putem želi da ide i Vučić. Cilj svakog od njih je ostati na vlasti do kraja života. U tome im pomaže zajednički saradnik Beba Popović. Dodik sada pokušava da ubedi opoziciju da ne uvodi BiH u NATO. Što je Mile bliži Milu, to je manje ubedljiv da ne uvodi BiH, tj. Republiku Srpsku, u NATO. Isto važi za Vučića. Međutim, ostaje pitanje da li je dovoljno da Vučić i Dodik napadnu Đukanovića i da postanu najveći nacionalisti, pa da se zanemari ono što je loše u njihovoj vlasti? Zašto skoro svi građani Srbije i Republike Srpske žele da se presele u neku razvijenu državu? Građanima Crne Gore neće se život promeniti na bolje ako Đukanović povuče sporni zakon ili ako izvede Crnu Goru iz NATO pakta. Režimima u Srbiji i Republici Srpskoj ne odgovara da padne režim u Crnoj Gori i da pobede demokratske (i prosrpske) snage. Đukanović, Dodik i Vučić žele da vladaju kao despoti, u svojim despotijama, i da se dogovaraju sa strancima oko podele poslova.

Da Vas podsetimo:  Pismo iz Ostroga crnogorskom narodu

U Crnoj Gori promene nisu moguće ako je opozicija slaba i Crna Gora nema podršku Srbije i Republike Srpske i nekih moćnih država. Da bi Crnoj Gori pružila takvu podršku, Srbija mora da bude slobodna i jaka država, ali i stanje u SPC mora da bude bolje, jer vidimo da je to jedina institucija oko koje se sabira narod. Ako SPC bude na nivou, takva sabornost može da se postigne i u srpskom narodu u Srbiji, i u Republici Srpskoj i između svih Srba u matici i rasejanju.

Opozicija je slaba i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, i u Srbiji. SPC se bori samo za svoja prava i ne može da se bavi politikom, to nije posao za sveštenike i episkope. To je posao za političare, vernike SPC ili mirjane koji žive u svetu. Promene su potrebne u celom regionu. U svim državama bivše Jugoslavije vladaju iste strukture kao i pre 20 ili 30 godina. Celom Balkanu je potrebno više demokratije i vladavine prava (pod tim se podrazumeva i sloboda veroispovesti), brži i veći razvoj privrede, bolja saobraćajna infrastruktura, itd. Balkan je okupiran i podeljen od strane velikih sila. Te promene mogu da krenu iz Beograda. Beograd je glavni grad svih Srba u svetu i zato u Beogradu na vlasti ne smeju da budu oni koji sprovode antisrpsku politiku. Ali ne sme da se dozvoli ni da to bude neka ultranacionalistička politika. Reći istinu o Đukanoviću i njegovom režimu, nije nacionalizam i mešanje u politiku druge države. Za svoja prava treba da se borimo na demokratski i hrišćanski način, tako da bilo ko, ko u regionu ili u svetu optuži Beograd da širi tzv. velikosrpsku hegemoniju, izgleda kao šarlatan i lažov. U Beogradu se ne brani samo Srpstvo (prava i interesi srpskog naroda i SPC u Srbiji i regionu), u Beogradu se brane i ideje demokratije, pravne države, multikuluralizma, kao i tekovine antifašizma i antimperijalizma u Srbiji i regionu. I junaštvo i čojstvo! Verujem da će se zdrave političke snage pojaviti, prvo u Beogradu, zatim u regionu.

Da Vas podsetimo:  Albanci priznaju da albanološke teze akademika Burovića prihvataju i svijetski akademici

Režim Mila Đukanovića je gotov, ako je srpski narod jedinstven, kako u Crnoj Gori tako i na opštem nivou. Crna Gora je nezavisna država, ali i stara srpska zemlja. Pored SPC, treba nam i svetovna institucija sabornosti srpskog naroda, ili, političko telo koje bi bilo simbol političkog jedinstva i predvođeno čovekom koji ima najveći autoritet u narodu, a koji bi bio prvi među jednakima – oko kojih će se okupiti Srbi iz svih država.

Nikola Veragić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime