Da li će „srpski“ naprednjaci proći kao informbirovci

0
466

Politički sistem u kome nema opozicionih stranaka, dovodi do podela unutar jedine vladajuće partije. U zavisnosti od interesa oligarhije, lidera partije, ili ključne ličnosti koja je na čelu države, kao i međunarodnih faktora, formiraju se frakcije i interesne grupacije unutar te jedine partije.

tito-vucic

Srbija danas formalno nije jednopartijska država, tu je niz marginalnih i slabih partijica, kao i par nešto manje slabijih, te su ispunjeni formalni uslovi da se savremena srpska demokratija nazove parlamentarnom i višestranačkom.

Problem je što, suštinski, opozicija u Srbiji ne postoji. Rejting vladajuće partije od preko 50% koji varira tu i tamo, ali se ne očekuje da u skorije vreme značajnije padne, jasno ukazuje na nekoliko činjenica. Prva je da glasači, tj. narod, bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, vladajuću partiju prepoznaje kao svoju, tačnije kao onu koja će se truditi da zastupa njegove interese, kako u državi, tako i u svetu. Ili barem kao najbližu tom standardu.

Može se spekulisati i o tome da vladajuća partija manipuliše narodom putem medija i da tako održava svoj visok rejting, kao što je to činio SPS i Milošević u svoje vreme. Međutim, činjenica je da se sloboda medija danas ne može porediti sa onom kakva je bila u vreme Miloševića. Pa čak i tada, može se slobodno reći da je narod ipak, i bez obzira na medijski uticaj, SPS i Miloševića video u većini kao svog zastupnika i najozbiljnijeg političkog aktera.

Druga činjenica je da glasači prosto ne vide nikakvu alternativu SNS-u i Vučiću u postojećim opozicionim partijama, kako proevropskim, tako i patriotskim. Liberali, levičari i uopšte žuti blok, raspao se na paramparčad, isto kao i desni blok. Ako su do prošlih izbora i imali neki ugled, iako nisu imali nikakav rejting, danas više nemaju ni ugled.

Ni kod žutih, ni kod desnih ne postoji za sada volja za nekom konsolidacijom i ujedinjenjem u neki ozbiljniji blok, koji bi konkurisao SNS-u. Jedina ambicija opozicionih partija jeste, ili da se udruživanjem sa još nekom sličnom prebaci cenzus na izborima, ili da se nekako utale sa SNS-om i dobiju parče vlasti i finansija.

SNS, dakle, nema nikakvih problema sa opozicijom i potpuno je pogrešno posmatrati dešavanja na relaciji opozicija-vlast kao relevantna. Potrebno je analizirati političku situaciju iz sasvim drugog ugla: posmatrati odnose u samoj vladajućoj partiji i njenim frakcijama.

Geopolitička situacija nameće vladajućoj partiji određeni pravac delovanja i mogućnosti tog delovanja. Odnos između Zapada i Rusije, kao i odnos vladajuće partije prema toj geopolitičkoj situaciji je od ključnog značaja za dalji politički život vladajuće partije.

Da Vas podsetimo:  Mali, čemerni i upadljivo glupi

Jasno opredeljenje političke elite, a samim tim i Aleksandra Vučića prema Zapadu, od pada Miloševića, a pre svega prema SAD i Nemačkoj, ne ostavlja mnogo prostora za dilemu. Srbija je deo sfere uticaja Zapada, pre svega Amerike i to je činjenica koju je i Vučić nasledio i koja će se vrlo teško i sporo menjati ukoliko uopšte bude volje da se menja. Srbija je više od decenije u procesu evroatlantskih integracija – procesa integrisanja u EU i NATO. To je realnost savremene Srbije, koju ni jedan pojedinac ili stranka ne mogu ni pokušati promeniti, bez velikih lomova i rizika.

Sa druge strane, Srbija od nedavno pokušava da ima koliko je moguće korektne i dobre odnose sa Rusijom. Događaji poput parade dobrodošlice Putinu ili neuvođenje sankcija Rusiji ili, pak, uslišena molba za ruski veto u UN, nisu bez značaja i kao takvi su bili teško mogući u vremenima prethodnih vlada. Takav odnos prema Rusiji je obostrano koristan, a za sada ne ugrožava Srbiju u odnosu sa Zapadom. Na kraju, takav odnos solidnih, iako najčešće deklarativno dobrih odnosa sa Moskvom podržava i dobar deo birača u Srbiji. No, jasno je da su interesi SAD i EU (iako i tu postoje međusobne razlike koje se „peglaju“) različiti na Balkanu, od interesa Rusije.

Na prvi pogled se čini da se Rusija nije mnogo ni potrudila da pridobije Srbiju i druge balkanske zemlje u većoj meri za svoje interese. Ipak, ako se uzme u obzir da su srpsko-ruski odnosi pre desetak godina bili na mnogo nižem nivou, sadašnji odnosi predstavljaju uspeh. Moskva je možda, za početak, prosto računala na dobre bratske odnose i nije želela da rizikuje konflikt sa SAD i EU u slučaju ako bi agresivnije ušla na medijsko nebo Balkana i Srbije, kao i u druge sfere, poput ekonomske. Zapad ovde ima dominantnu političku ulogu i Balkan je protektorat Amerike, a oni i pored toga ulažu stotine miliona evra u medije, NVO sektor i druge važne oblasti, koje formiraju novu elitu i javno mnjenje. Verovatno Rusija nije želela da otvara još jedan front sa malim šansama za uspeh, ako bi se odjednom pojavila sa svojim medijima i NVO sektorom. No, ipak i ovde se neke stvari postepeno i oprezno menjaju u poslednje vreme iako, na kraju krajeva, danas Rusija može da računa na tradicionalno srpsko rusofilstvo i par desničarskih partija, ali ne i više od toga.

Da Vas podsetimo:  Veliko ništa će da se "Udupla"

Na kraju, pitanje je u šta se može izroditi to tradicionalno srpsko rusofilstvo i prisutno rusofilstvo u biračkom telu vladajuće koalicije. Ako se setimo ’48 i obračuna Titoista sa proruskim informbirovcima, postaje izvesno da se nešto slično i danas može ponoviti. Neke elemente obračuna sa potencijalnim otporima ulasku u EU i NATO smo već imali proteklih godina, a oni se mogu pojačati u važnim momentima, tako da, kad te odluke dođu na red, ni tradicionalno rusofilstvo, ni par desničarskih partija, više neće moći zaustaviti Srbiju na putu ka EU i NATO-u i u doglednoj budućnosti možda političkoj konfrontaciji sa Rusijom (ako ste član NATO-a, a ovaj savez uđe u konflikt sa Rusijom i vi ste uvučeni u sukob).

Naprednjaci su jedan ogroman konglomerat raznih frakcija i uticajnih pojedinaca. Ako bismo govorili o frakcijama, dve su za sad najočitije. Jedna je prozapadna ili proamerička, a druga patriotska i konzervativna. Ove oznake su uslovne, možda je bolja ona pronatovska frakcija i ona koja se opire uslasku u NATO, stoga ovo može i pod navodnicima jer nam nije cilj da nekom dajemo atribute koje ne zaslužuje, već da se napravi razlika.

Sukob između ove dve frakcije i pobeda jedne od njih će na kraju definitivno odrediti i put Srbije (jer u dogledno vreme sem SNS-a, niko drugi neće biti vlast). Konkretnije, prozapadna struja je predvođena Zoranom Mihajlović, a ova druga, Tomislavom Nikolićem. Prepucavanja u Kuriru su zapravo često u funkciji obračuna prve sa drugom strujom, dok je Informer, primera radi, bliži drugoj struji. Novinar Vladimir Đukanović je portparol te druge struje i on otvoreno proziva Zoranu Mihalović da vodi prljavu kampanju preko Kurira protiv te druge struje (Nikolić, Gašić…).

Pitanje je na čiju stranu će stati sam Aleksandar Vučić, koji balansira između dve struje i pokušava da ih kontroliše. Zapad vrši pritisak na Vučića da iz svog okruženja eliminiše ovu drugu struju, i neki potezi su već povučeni u tom pravcu u sferi bezbednosti. No, i dalje je Vučić svestan da ako eliminiše tu „nezapadnu“ ili „umereno prorusku“ struju da će i on lično oslabiti. Intimno je on verovatno na strani ovih koje progone proamerički i pronatovski mediji, ali Zapad, kao dominantan faktor naše političke scene, nastoji da odstrani jednog po jednog „patriotski orijentisanog“ političara ili medijskog aktera. Tako se i zamena, poput one Bratislava Petkovića, koji je važio za „prosrpskog“, sa sadašnjim ministrom Tasovcem, koji važi za „proameričkog“, mogu tumačiti samo u tom ključu rušenja rivalskih figura u političkoj partiji šaha. Isto tako je ranjavanje tajkuna Beka gotovo sigurno motivisano sprečavanjem da on i njemu bliska ekipa „patriota iz devedesetih“ uzmu učešće u vlasti.

Da Vas podsetimo:  Mladi nam beže, po tome smo lideri u regionu

Mada se naprednjački brod navio na evroatlantsku stranu, jer je više ljudi koji su imali određeni kredibilitet kao „domaći“ igrači bilo eliminisano na ovaj ili onaj način od „stranaca“ u redovima naprednjaka. Za sada Vučić, iako popušta Zapadu i njihovim pulenima u vladi, nastoji da održi ravnotežu. Verovatno je i motiv za traženje novih izbora da ojača svoju poziciju i da se eventualno obračuna barem sa pojedinim „zapadnim“ igračima, koji su mu otkazali lojalnost. No, ako bi on zarad izbora i još jednog mandata bio sklon da na ovom polju popusti sledilo bi neminovno čišćenje naprednjačkih „informbirovaca“ tj. „patriota“ i „rusofila“, kojih nije malo u vlasti danas. Analogija je prosta – Putin kao Staljin u sadašnje vreme ima svoj kult ličnosti, i svoje sledbenike, ne samo u Rusiji, nego i u celom svetu, a nigde rusofilstvo i putinofilstvo nije tako izraženo kao kod Srba. Putinovo NJet u UN na predlog rezolucije o Srebrenici, kojima bi Srbi trajno bili žigosani žigom genocida i srama je nešto što naš narod (za razliku od medija, koji su prozapadni) ne zaboravlja.

Srpsko-ruski projekat Južnog toka, parada u Beogradu, opiranje jedino Srbije u Evropi sankcijama Rusiji i sada, ruski veto na pogubnu po Srbe rezoluciju u UN, može se posmatrati i kao prvi period dobrih odnosa Titovih (a tu je bila većina onih srpskog porekla) i sovjetskih komunista, gde su prirodno dominirali Rusi. Kada je Tito odlučio da okrene leđa Staljinu i Rusiji po nagovoru Zapada, on je morao da eliminiše te srpske rusofile među komunistima. Tako se i sada Vučić nalazi na raskršću da okrene potpuno leđa Rusiji i krene u NATO, a pri tom bi i on morao očistiti svoje redove od naivnijih rusofila, patriota ili onih koji jednostavno ne žele Srbiju u NATO paktu (pa i u EU).

Poput titoističkog zaokreta od Moskve i eventualni Vučićev potpuni zaokret (koji jeste vidljiv, ali nije potpun), može imati slične posledice za proruski ili nezapadni deo svoje partije.

Željko Injac

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime