Da li su Nemci i LGBT-ovci ‘jednakiji’ od ostalih

0
472

PROTESTI dok se u Srbiji prava ogromne većine (pre svega radnika, zaposlenih, penzionera) i brojnih društvenih manjina i pojedinaca (ratnih invalida, trudnica, bolesnih itd.) sve više smanjuju i gaze, dotle jedna ekstremna i bučna manjina, kao i svih ovih godina, uoči svoje najavljene manifestacije okupira medijski i javni prostor. Koristeći podršku, zaštitu i pokroviteljstvo vladajućih društvenih krugova, i domaćih i inostranih, ona agresivno i uporno pokušava da nametne svoj pogled na svet, i da radikalno izobliči dosadašnje poimanje ljudske prirode, kao i samu tu prirodu. Pri tome se obilato i bezobzirno služi provokacijama i podmetanjima, kako bi obezbedila uverljivost priči o svojoj „ugroženosti“ i „progonjenosti“.

Budućnost pripada njima?!

Da ne bude zabune, nije ovde reč o ljudima koji imaju homoseksualne i druge neprirodne seksualne sklonosti. Njih je uvek bilo i biće u određenom procentu u populaciji, kao što je slučaj i sa odstupanjima od norme i normalnosti u drugim sferama ljudskog bića i života. Ali, najveći deo homoseksualaca kod nas vodi svoje živote, i deli uobičajene brige i radosti sa ostalim delom stanovništva, najčešće neometeni i neugroženi u svom postojanju i delovanju. Da je drugačije, ne bi li se o tome trubilo preko čitave godine, kao što se trubi uvek kada treba da se održi „Parada ponosa“?!

Zato se pod gore pomenutom ekstremnom manjinom misli na LGBT organizacije, njihove aktiviste i propagandiste, koji su po brojčanosti zanemarljivi čak i u odnosu na homoseksualnu populaciju u celini, a kamoli u odnosu na čitavo stanovništvo. Uostalom, najveći broj homoseksualaca ni ne učestvuje u manifestacijama koje organizuje ovi LGBT lobisti, ili se čak protiv „Parade ponosa“ i drugih poteza ove minorne grupice, javno deklariše (npr. slučaj Jovana Ćirilova od pre nekoliko godina).

I ne samo da je ova šačica profesionalnih LGBT bukača ekstremna po svojoj malobrojnosti, nego je, izgleda, utoliko pre i utoliko više, ekstremna po tezama, porukama i metodama kojima se služi, valjda ne mogavši drugačije da se izbori za svoj značaj i zapaženost. Sve ono za šta se tobože, a ostrašćeno, zalažu na rečima, na delu, ali i u samom svom govoru, nemilosrdno i besprizorno krše i potiru. I zahvaljujući moćnoj političkoj i medijskoj zaleđini, dolaze do javnog prisustva i uticaja koji je nesrazmerno veći, i sasvim nezaslužen, s obzirom na brojnost njihovih pripadnika, što je, na žalost, slučaj sa najvećim delom „nevladinog“ sektora u Srbiji (koji je, od dolaska DS-a na vlast 2008., pa preko SNS-ovskog održanja kontinuiteta sa „žutom“ vlašću, zaposeo značajne pozicije i poluge uticaja u samoj vladi i vlasti).

Tako su, u sklopu priprema za „Paradu ponosa“, njeni organizatori imali konferenciju koju su naslovili „Budućnost pripada nama!“ („The future belongs to us!“) Ovakav naslov i parola su čisto ekstremističko zagovaranje totalitarizma, što je potpuno suprotno deklarativnom zalaganju LGBT-ovaca za ravnopravnost, a protiv diskriminacije. Sa ovim drugim bi u skladu bilo da su rekli i napisali „Budućnost pripada svima nama!“, tj. čitavoj ljudskoj zajednici, čovečanstvu u celini. Ovako su nam oni, sasvim neskriveno, uputili poruku koji im je glavni i krajnji cilj. Da uspostave totalitarni društveni poredak u kome će oni imati hegemoniju, i oblikovati društveno i individualno postojanje, i vladajući sistem vrednosti, prema svojim (skarednim i nakaradnim) tezama o ljudskoj „prirodi“ i „slobodi“. To je inače ideja i pretenzija koje zastupa ekstremno krilo gej i lezbijskog pokreta, da prototip, paradigma, budućeg, „novog“ čoveka bude – homoseksualac?!

Da je ovo ne samo jedan neprihvatljiv, već i sasvim apsurdan, neodrživ, samoprotivrečan i samoosporavujući projekat, pokazuje to da svet u kome bi homoseksualci vladali i diktirali svoja pravila ostalim ljudima, zapravo nema nikakvu budućnost, jer bi, po samoj logici stvari, morao da odumire i propadne pošto ne može da se reprodukuje. Ali, LGBT fanatici očigledno ne mare za logiku (razum), demokratiju i samo čovečanstvo. Kao što nisu marili ni oni koje tobože najviše mrze, a sa kojima pokazuju frapantnu sličnost, naime sami nacisti. Čuvena pesmica iz filma „Kabare“ koju izvodi jedan Hitlerjugendovac ilustruje ovu zaprepašćujuću i zastrašujuću bliskost LGBT-ovaca i nacista, jer im je u korenu isti, totalitaristički pogled na budućnost (a to znači smrt) čovečanstva. Refren ove pesmice znači isto što i parola sa spomenute LGBT konferencije – „Sutrašnjica pripada meni“ („Tomorrow belongs to me“)?!

Besmisleni promotivni spot i diskriminatorski zahtevi „Prajda“

U promotivnom spotu za „Paradu ponosu“ primećuju se slične besmislice, da ne kažemo gluposti[1]. Jedna majka kaže da je ponosna na svoje dete. Naravno, to je lepo i normalno. Ali, za to dete, i svoj ponos na njega, može da se zahvali samo suprotnoj seksualnoj orijentaciji od homoseksualne. Pitamo se onda šta će majka, sa svojim detetom, u spotu koji treba da legitimiše homoseksualnost?!

Jedan od ovdašnjih gej-lidera Boban Stojanović i spotu izjavljuje da je ponosan na nedeljni ručak sa svojim roditeljima. Ovo je takođe nešto lepo i normalno. Ali, isti taj Stojanović može da zahvali svoje postojanje seksualnoj orijentaciji koja je suprotna od njegove, i koju njegovi roditelji, na koje je ponosan, sasvim sigurno nisu upražnjavali kada su ga „pravili“. Zato i on groteskno uskače sebi u usta. U spotu se još kaže i „Ponos za sve“. Ja, a i mnogi drugi, naprotiv, smatramo da homoseksualnost nije nešto na šta bi trebalo biti ponosan. Kao što sama po sebi to nije ni heteroseksualnost. Tim pre ako je tačno, kao što tvrde LGBT-ovci u svoju odbranu, da je to nešto „urođeno“. Zašto bi uopšte trebalo da budemo ponosni na nešto urođeno? Ponos se valjda odnosi na nešto što smo sami stvorili, zaslužili, svojim trudom i zalaganjem. Nadamo se da LGBT-ovci ne žele da nas vrate u srednji vek kada su se ljudi poštovali i rangirali po (slučajnom) rođenju i „urođenoj boji krvi“, pa su neki, samim tim, bili „plemeniti“ (plemstvo, „plave“ krvi), a neki drugi „nižeg“ roda (valjda sa „običnom“, crvenom krvlju). Ili da nas vode u budućnost u koju su hteli da nas odvedu njihovi sličnomišljenici nacisti, u kojoj će (nad)ljudi urođene „arijevske“ krvi vladati nad svim ostalima. Što reče jedan moj drug: „Evo ja imam od rođenja veliki mladež na leđima. I sad treba na to da budem ponosan. Svašta!“

Da Vas podsetimo:  Nedelja kad je otišao Štrahe

Kada se pogledaju neki od proklamovanih zahteva ovogodišnjeg „Prajda“[2], otkriva se ista težnja ka privilegovanoj društvenoj poziciji koja, samim tim, diskriminiše druge, različite od homoseksualaca, a koji su, uzgred, bilo brojniji od njih, bilo sama društvena većina. Tako oni traže da se „u okviru policijske uprave u svakom od 24 grada u Srbiji uspostavi kontakt osoba za LGBT zajednicu koja će biti obučena za rad na problemima sa kojima se zajednica susreće“. Ne vidim zašto bi žrtve homosekualci trebalo da u pogledu ovoga imaju prioritet kod policije u odnosu na ljude sa drugim problemima, ili žrtve nekog drugog oblika nasilja.

Ako bi se ovaj zahtev prihvatio (ne kažem da ne treba), onda bi utoliko pre trebalo postaviti kontakt-policajca za, recimo, žrtve porodičnog nasilja, koje je svakako veće i realnije od nasilja nad homoseksualcima. „Ubrzanje rada policije, tužilaštva i sudova u slučajevima kada su žrtve pripadnici LGBT zajednice i davanje prioriteta ovim slučajevima“ je još jedan zahtev „Prajda“. Naravno, svako ko je oštećen želi za sebe da pravda bude što brže zadovoljena. Ali zahtev da homoseksualci imaju prioritet pred policijom i sudovima u odnosu na sve ostale nema nikakve veze sa pravdom i ravnopravnošću, nego je želja za privilegijama, i izraz diskriminacije prema drugima. Jer, na osnovu čega bi oni trebalo da imaju prioritet?! LGBT-ovci nisu ni svesni koliko često i koliko olako prelaze put od navodno strašno diskriminisane grupe, do grupice koja je zapravo strahovito dikriminatorska.

Napad na ugroženog pripadnika LGBT manjine – ili socijalni rasizam nemačkog turiste

Ovo su neke od ideja i poruka ovdašnjeg LGBT „pokreta“. Vidimo da „malo, malo“ pa kod njih izbije antidemokratski impuls koji ide čak do totalitarizma. A kako stoji stvar sa njihovim metodama, najbolje ilustruje još uvek aktuelan slučaj povređenog Nemca homoseksualca. Čitava medijska, državna i inostrana mašinerija je, na poviku LGBT lobista „Drž’te homofoba“, počela da bruji o „užasnoj“ srpskoj „ksenofobiji“ i „homofobiji“, i da je povređeni maltene na samrti, iako se oporavio posle samo jednog dana. Nemački ambasador je odmah, dok istraga još nije započela, a kamoli završila se, sugerisao „istinu“ o ovom slučaju: „Ako je tačno da je napadač rekao da ne želi strance u Srbiji, delo dobija novu dimenziju ksenofobije i mora da se posmatra u drugačijem svetlu“. Ministar policije je takođe odmah odmah zaključio da se „napad najverovatnije dogodio zato što je povređeni govorio drugim jezikom“, i time „zaključao“ slučaj,

Predsednik Vlade se, povodom brzog hapšenja napadača na Nemca, pohvalio Dojče veleu: „Pokazali smo da se država ozbiljno suprotstavlja i bori protiv ksenofobije i homofobije“. A „Amnesti Internešenel“, veliki zagovarač prava i pravde, kratko i jasno je poručio da bi „istragom trebalo utvrditi da li je napad motivisan seksualnom orijentacijom žrtve ili njenom nacionalnošću ili i jednim i drugim“. Vrlo zanimljivo shvatanje pravne procedure od ove svetske organizacije, „zaštitnice ljudskih prava“, koje nam zapravo kaže da istraga treba samo da potvrdi nešto što unapred znamo, a ne da nam omogući da nešto tek saznamo. Jer, za Amnesti internešenel je van sumnje da se napad dogodio zbog ksenofobije, homofobije, ili i jednog i drugog. Da je nešto treće u pitanju za sve navedene a priori ne dolazi u obzir, jer je, „zna se“, reč o „ksenofobičnoj“ i „homofobičnoj“ Srbiji u kojoj je napadnut stranac, pa još Nemac, pa još homoseksualac.

Da Vas podsetimo:  Sokolske posete Kajmakčalanu i bombardovanje Bitolja 1940

Ipak, po svoj prilici, na osnovu onoga što smo mogli čuti i saznati, biće da ovde nema reči ni o ksenofobiji ni o homofobiji kao motivu napada. Štaviše, napad je izgleda bio reakcija na prethodno simboličko nasilje Nemca prema jednoj našoj čistačici. Možda se ovaj uživeo u ulogu nemačkog „ibermenša“ koji pohodi svoju koloniju i deli packe „nižoj“ srpskoj rasi koju oličava, ko će bolje nego jedna srpska čistačica. Bilo kako bilo, tek, ovaj Nemac je dozvolio sebi da se u sitne noćne sate, kao deo svog provoda, „našali“ sa čistačicom tako što joj je nekoliko minuta solio pamet kako treba da čisti, jer ona tobože ne zna, da bi na kraju, kao vrhunac „zabave“, uzeo metlu i pokazao joj kako se radi. (Tek) tada je Nemcu prišao jedan naš mladić i sa njim se prvo verbalno sukobio, da bi ga zatim fizički napao, verovatno se solidarišući sa jednom ženom, i radnicom, koja na svom radnom mestu, i to noću, trpi verbalno i simboličko šikaniranje jednog nadobudnog i bezosećajnog pojedinca, pa makar on bio Nemac i homoseksualac.

Možemo reći, ako ovako stvari stoje, da je Nemac ispoljio sociopatsku rasističku mržnju i diskriminaciju prema osobi koja je, u odnosu na njega, deo nekog sasvim drugog, „nižeg“ društvenog sveta. Čak i ako se šalio, ta šala je bila sasvim gruba i neumesna, prožeta netrpeljivošću i agresijom koja se može ispoljiti i u ovom, simboličkom obliku (koji nikako nije simboličan). Ako se napad srpskog mladića na Nemca desio zbog ksenofobije i homofobije, kako tvrdi domaća i strana vlast (što nije dokazano), zašto ne bi bilo moguće da se napad Nemca na čistačicu desio zbog Nemčevog socijalnog rasizma, srbofobije, ili mizoginije? I da je onda on napadnut od strane mladića koji je želeo da zaštiti slabijeg i zadovolji pravdu? Ne vidim da je ovo drugo manje verovatno i legitimno od onog prvog.

Privilegovan status LGBT-ovaca i stranaca u Srbiji

Bilo je dirljivo videti i čuti ministra policije i predsednika vlade kako se hvale da su veoma brzo, za svega 17 sati, pronašli napadača na Nemca. Verujemo da se čitav policijski aparat u tom trenutku bavio isključivo tim slučajem. Naravno, ovakva brzina jeste dobra. Ali, svakako nije za pohvalu kada znamo da je istoj toj policiji trebalo 6 godina da  prođe, tj. obznani ko je ubio, recimo, Ranka Panića; da je nedeljama ćutala o ubici Luke Jovanovića, sve dok je javnost nije priterala da počne (ozbiljnu) potragu za njim; da verovatno nikad neće otkriti ko je ubio Stevana Sinđelića (ministar je još pre dve nedelje najavio sastanak sa Euleksom i KFOR-om, ali od toga još uvek ništa); da u svom internom izveštaju ne navodi da su u Novom Pazaru, u „Pohodu na Hadžet“, paradirali muslimanski ekstremisti u paravojnim uniformama; itd. itd. A na izjavu ministra da „kao i što smo i do sada uhapsili počinioce najtežih krivičnih dela, isto tako ćemo uhapsiti i napadače na nemačkog državljanina“, možemo samo gorko da se nasmejemo. Je l’ to naša policija uhapsila one koji su bombardovali našu zemlju i posejali za sobom uranijum od kojeg naš narod polagano, ali nezadrživo, umire, je l’ uhapsila one koji nam otimaju teritoriju, je l’ uhapsila one koji su kasapili žive Srbe na Kosmetu i prodavali njihove organe itd. itd.? Ima li težih, gorih, zločina od ovih? O čemu onda ministar bulazni?!

Naravno, nismo ni sumnjali da se, kako ministar kaže, policija intenzivno bavi slučajem paljenja ambasada zemalja koje su priznale i podržale razbijanje naše države. Jer, po svemu navedenom, ovo suštinski i nije policija ove države i ovog naroda, nego stranih država i stranaca, ponajčešće agresora na Srbiju, njihov represivni ogranak na prostoru naše zemlje. Napad na Nemca je samo jedan od stotinak koliko se godišnje desi u Beogradu. Ali, za razliku od Nemca, imena svih ostalih žrtava ne izlaze u javnost, niti se o njima toliko priča, niti ih obilaze ministri i državni zvaničnici[3]. Očigledno su u zemlji Srbiji Nemci, i drugi koji dolaze iz središnjih delova Imperije, „jednakiji“ od samih Srba.

I ponašanje drugih pojedinaca iz vlasti, i državnih činovnika, pokazuje da su u Srbiji neki, npr. LGBT aktivisti, privilegovaniji od mnogih drugih njenih građana. Tako ministar kulture prima LGBT delegaciju i najavljuje svoj odlazak na „Prajd“. Ali mu ne pada na pamet da ide na Vukov sabor. Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih i manjinska prava najavljuje specijalnu sednicu Odbora „sa jednom tačkom dnevnog reda – prava LGBT osoba u Srbiji“.

Da Vas podsetimo:  Sokolski rad na stvaranju zajedništva u redovima naraštajaca iz župa širom Jugoslavije

Ali, nismo čuli da je održana ili da se najavljuje sednica Obora posvećena, recimo, pravima radnika, penzionera, porodilja, koja se rapidno umanjuju. Ili možda ovi nisu ljudi, pa nemaju ljudska prava? Ako se već govori o „homofobiji“, ona bi u pravom smislu trebalo da znači strah i mržnju prema čoveku, ljudima, jer na latinskom homo znači čovek. U tom smislu je upravo ova Vlada, sa svojim tekućim (anti)socijalnim i neljudskim merama koje pogađaju i ugrožavaju veliki broj građana, istinski homofobična. Na kraju, Zaštitnik građana je „podsetio da svi građani, bez obzira na njihove osobine, imaju podjednako pravo na zaštitu od nasilja“. Tačno. Ali, nismo čuli da se Zaštitnik građana, isto ovako javno, oglasio u slučaju drugih društvenih grupa koje trpe nasilje.

Ko nam to priča o ksenofobiji i „brani“ Ustav Srbije?!

A kako se „Parada“ približava, Srbiju sve više pohode emisari i kuriri Imperije, donoseći poruku da „Parada“ mora da se održi, jer je to „neizbežno“ za ulazak u EU, koja za ovdašnju vlast „nema alternativu“. Predstavnik Vlade Nemačke za ljudska prava rekao je da je “EU unija zajedničkih vrednosti, i očekujemo od naših članica da stanu iza tih vrednosti, te ne možemo trpeti i ne reagovati ako zemlje koje žele da budu članice EU ne ispune sve te obaveze.”

Pitamo se šta je npr. sa Crnom Gorom, Kosovom i BiH, koji su takođe kandidati za EU. U Crnoj Gori je prošle godine „Parada ponosa“ jedva održana, uz velike izlive nasilja, a da se održi na Kosovu i BiH, izgleda se ni ne pomišlja. Dalje, šta je sa Hrvatskom, članicom EU, u kojoj se drastično krše prava Srba i prema Srbima ispoljava snažna šovinistička mržnja, što se može videti na masovno posećenim koncertima proustaškog pevača Tompsona, u slučaju histeričnog razbijanja obeležja sa ćirilicom u Vukovaru, ili u napadima na srpske turiste tokom letnje sezone, ili objekte i groblja za vreme pravoslavnih praznika. Šta je sa Slovenijom, takođe članicom EU, u kojoj se iz registra stanovništva brišu, ili deportuju, Romi i mnogi drugi (pripadnici JNA, građani iz bivših republika SFRJ itd.)

Na kraju, šta je sa samom Nemačkom? Za razliku od nje, u Srbiji, srećom, (neo)nacista ima daleko manje, i svakako ne održavaju svoje marševe i ne ulaze u lokalne parlamente. Prema podacima antifašističkih i antirasističkih organizacija, od ujedinjenja dve Nemačke, zaključno sa 2011., neonacisti su ubili oko 180 ljudi[4]. Za sve to vreme u Srbiji, koja je prošla kroz mnogo teži period od Nemačke (ratovi, sankcije, bombardovanje), na prste jedne ili najviše dve ruke mogu se prebrojati slučajevi ubistva i napada na rasističkoj osnovi. Uz to, setimo se slučaja Monike Seleš koja je na sred meča napadnuta i teško povređena nožem od strane jednog Nemca, za koga je u jednom intervjuu rekla da joj je uništio život[5].

On nije završio u zatvoru nego je za „kaznu“ dobio dve godine psihijatrijskog tretmana. Bilo je i tumačenja da je napad izvršen na šovinističkoj osnovi. Dakle, s obzirom na sve ovo, bolje bi bilo da se nemački ambasador i predstavnik za ljudska prava, umesto Srbijom, pozabave Nemačkom i drugim članicama EU, i prvo počiste u svom dvorištu. U svakom slučaju, i Imperija, kao i njena posluga na vlasti u Srbiji, pokazuje da su za nju mnogi „jednakiji“ od Srba. Mučno ih je sve slušati kako laprdaju o „slobodi okupljanja i kretanja“ za šačicu LGBT-ovaca dok, recimo, hiljade Srba na Kosmetu žive u potpunoj izolaciji, često bez struje i vode. Od tolike količine njihovog cinizma i licemerja svakom trezvenom i pravdoljubivom čoveku može samo da se zgadi.

A kada predstavnik nemačke Vlade i jedna poslanica Evropskog parlamenta kažu da tu nije reč samo o Evropi, nego i o poštovanju našeg Ustava i zakona[6], ne znamo da li da se smejemo ili plačemo. Dakle, „strašnu“ brigu za naš Ustav, u pogledu LGBT-ovaca, pokazuju oni koji ga inače pod noge bacaju priznajući i podržavajući terorističku „državu Kosovo“?! Oni koji su i svoj sopstveni Ustav zgazili onda kad su bombardovali Srbiju?!

Ako budućnost zaista pripada LGBT jurišnim odredima, njihovim imperijalnim mecenama, i mentorima današnje sluganjske vlasti u Srbiji, onda srpskom narodu i svom normalnom i rodoljubivom stanovništvu u Srbiji, budućnosti – nema. Da bi takva sumorna perspektiva bila izbegnuta, poslednji je trenutak za pobunu protiv le-ge-be-te-ovski intoniranog „preumljenja“ i gebelsovske mašinerije ispiranja mozga, laži i nepravde koji se, u ovim nedeljama njihovog „ponosa“, obrušuju na našu svest i biće.

Draško Kujović

NSPM


POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime