Mir. Koliko prosta reč, a toliko nedodirljiva. Poželimo ga svake godine, a uvek nam nekako izmakne. Možda smo i mi krivi, previše ga olako shvatamo, ne pridajemo mu značaja dok nam u potpunosti ne sklizne iz ruku.
Pred kraj svake godine poželimo da u onoj narednoj imamo taj čuveni mir koji iz ovog ugla više deluje kao neki mit, nešto o čemu se samo priča, a nikako da se dogodi. Koliko god mi to priželjkivali, i više je nego očigledno da živimo u vremenu kada je nemoguće da ostvarimo ovu želju. Na kraju 2022. nadali smo se da će nam ova godina biti bolja, a sada kada se i ona završava, možemo zaključiti samo jedno – bila je veoma turbulentna. Kako za celi svet, tako i za Srbiju.
Dogodilo se nešto što niko od nas nije očekivao. Nešto zbog čega će 2023. ostati upamćena kao crna godina. Nešto što je promenilo sve nas. Nešto na šta niko od nas nije mogao da utiče jer na to nismo bili spremni. Tog 3. maja shvatili smo da će, ma šta god da se još dogodi, taj datum zauvek ostati uklesan u naša sećanja. Znali smo da će jedino što ćemo poželeti u ponoć kada započne nova godina biti to da se taj kobni 3. maj više nikada ne ponovi.
Završili su se prvomajski praznici, oni omiljeni dani u godini kada nema posla i nema škole. Oni praznici kada se porodica okupi i proslavlja ih u slozi. Oni praznici kada niko ni ne sluti da će za nekoga biti poslednji.
Ne moramo spominjati šta se tačno dogodilo jer ne postoji osoba u Srbiji koja to ne zna. Ali, moramo spomenuti to da je tog dana, zbog jednog deteta, deset porodica zavijeno u crno. Ubijen je Dragan, voljeni čuvar Osnovne škole “Vladislav Ribnikar“ i devetoro učenika. Devetoro dece i “čika Dragan“. Danima nakon tragedije, oko “Ribnikara“ se osećao samo miris bezbroj upaljenih sveća i nezamisliva količina tuge i boli koja je kružila vazduhom. Ta jeza koja prostruji kroz telo kada se prisetimo tih slika i scena, nikada neće biti zaboravljena. Roditelji više nikada neće moći da vrate svoju tragično nastradalu decu, ta škola zauvek će biti upamćena po ovom hororu, a Srbija više nikada neće biti ista. Odnosno, oni koji žive u Srbiji do kraja svojih života pitaće se – zašto.
I dok smo svi pokušavali da procesuiramo ovaj događaj i u svojim glavama prihvatimo da se to zaista dogodilo, u javnosti je odjeknula vest o još jednoj tragediji. Samo jedan dan nakon “Ribnikara“, 4. maja, došlo je do još jednog masakra u okolini Mladenovca. Mladić koji ima samo 21 godinu uzeo je oružje u ruke i krenuo u krvavi pohod. U Malom Orašju ubio je petoro ljudi, a zatim je u mestu Dubona usmrtio još troje. Ranio je 14 osoba.
U samo dva dana Srbija je pretrpela dva masakra. Onakvih kakvi se samo na filmovima viđaju. “Ma neće to kod nas, to se samo u Americi dešava.“ E, desilo se kod nas. Ljudi su bili uplašeni, besni, ljuti, zbunjeni. Zbog toga su usledili protesti. Nekog smo za sve to morali okriviti jer, kao i uvek, nije do nas. Nismo se zapitali da li smo kao društvo krenuli lošim putem. Nismo obraćali pažnju na ponašanje dece na društvenim mrežama nakon ovih događaja. Zanemarili smo komentare maloletnika poput: “Kakav kralj, ranio je nastavnicu, hvala mu“…
Mi smo izašli na ulice. Kao da će to rešiti sve i vratiti vreme unazad. Lako je bilo okriviti vlast i preusmeriti sve te pomešane emocije na tu stranu. Mesecima su, svakog petka ili subote, putevi u Beogradu i pojedinim gradovima Srbije bili blokirani. Protesti, blokade, besna i uplašena nacija koja u dubini duše zapravo ni ne zna zbog čega je tu gde jeste. Sasvim je bilo očekivano da će ovakve tragedije izazvati nemire i revolt, a predstavnici opozicije iskusno su iskoristili to i pridružili se narodu. Zahtevali su promenu vlasti i nove izbore, tvrdeći da je to rešenje.
Izbori
To nas dovodi do sledeće stvari koja je obeležila ovu godinu. Izbori koji su održani 17. decembra. Nije prošlo ni pune dve godine od prošlih, a građani su ponovo morali da izlaze na birališta. Opozicija je zahtevala da se to dogodi, želja im je ispunjena, narod je izašao i glasao, a oni su izgubili. Ovu 2023. završavamo protestima, upadima demonstranata u Skupštinu Beograda i studentima koji blokiraju ulice. Ponovo smo Srbiji oduzeli mir. Kao da nisu dovoljne praznične gužve, nego ’ajde i da blokiramo ulice i otežamo ljudima povratak sa posla kući. Ništa od toga neće nam vratiti one koji su tragično nastradali u maju. Umesto da se sada, kada je pravo vreme za sumiranje utisaka i prisećanja na sve greške, zapitamo zašto ovu godinu obeležavamo kao “crnu“ mi se bavimo krađom glasova, štrajkovima glađu i pravimo razdor među narodom. Sada, nakon ovih tragedija, umesto da se držimo zajedno, ljudi se ponovo dele. Dva mlada života zavila su nas u crno, a niko se nije pitao – zašto sada maloletnici šalju dojave o bombama? Kakvu im poruku šaljemo? Ponovo žmurimo? Ova pitanja svako od nas trebalo bi da postavi sebi pre nego što zakorači u 2024.
Kosovo
Ova godina nije bila laka ni za Srbe na Kosovu i Metohiji. Za njih su ovu godinu definitivno obeležili događaji u Banjskoj. Epilog je, nažalost, sledeći – troje mrtvih Srba, jedan ubijeni albanski policajac, nekoliko ranjenih i više uhapšenih Srba. A u konačnom ishodu, sve što se dogodilo, Srbiji teško da može doneti nešto dobro.
Srbija je u maju proglasila dane žalosti zbog dva masakra koja su se dogodila, a onda samo nekoliko meseci nakon toga, 27. septembar proglašen je danom žalosti povodom pogibije trojice Srba na Kosovu i Metohiji.
Usred noći, na ulazu u selo Banjska, postavljene su blokade. Kosovska policija došla je na lice mesta, a zatim je usledila pucnjava u kojoj je jedan pripadnik policije izgubio život, a drugi ranjen. Nakon toga zatvoreni su administrativni putevi Brnjak i Jarinje, Kurti optužuje Beograd da stoji iza napada, dolazi do upada u srpske manastire, pošte, blokada i u celoj toj zbrci, trojica Srba gube svoje živote. Predsednik Srbije izjavio je da je to jedan od najtežih dana za Srbiju od 2004. godine.
“Ovo je jedan od najtežih dana za našu zemlju od 2004. i 2008. godine. Trebalo nam je mnogo vremena da ispitamo šta se dogodilo, šta se zbivalo tokom popodneva, da bismo mogli da saopštimo istinu. I sa druge strane, da pripremimo teren za donošenje odgovarajućih odluka“, rekao je predsednik Srbije u svom obraćanju javnosti nakon ovog.
Opet su Srbi proglašeni teroristima, država je morala da proglasi još jedan dan žalosti, a dijalog i stanje na Kosovu samo su još više otežani.
Ipak, iako ćemo ovu godinu pamtiti kao “crnu“, bilo je i onih lepih stvari. Jesmo izgubili veliki broj mladih i nevinih života, i možda nam savest ne dozvoljava da se prisećamo lepih trenutaka i uspeha, ali svakako da ih je bilo.
Mundobasket i srebro
Ono što nam je u život unelo radost i slogu jeste Mundobasket i srebro koje su naši “Orlovi“ doneli kući. Priznajmo, nismo verovali u njih. Ispratili smo ih krajnje pesimistično, ali oni su nam ipak dokazali kako to izgleda boriti se za Srbiju. Kao najveći junak iz ove košarkaške bitke izašao je Boriša Simanić, koji je u utakmici protiv Južnog Sudana teško povređen i koji je izgubio bubreg. Taj nesrećni događaj dao je snagu i motivaciju našim momcima da dokažu svetu kakvi smo borci i da, kada je najteže, mi uvek isplivamo na površinu. Koliko je samo nervoze, radosti, sreće i stresa bilo u svakoj kući u Srbiji dok smo gledali utakmice. Ulicama su odjekivali aplauzi i urlici nakon svake pogođene trojke, ukradene lopte i pobede. Osim srebra koje su nam “Orlovi“ doneli iz Manile, oni su nas i ujedinili. Pamtićemo taj emotivni doček na čuvenom balkonu. Te suze radosnice i ponos koji smo svi osećali. Pamtićemo i gosta iznenađenja koji se slomio od emocija kada je kročio na balkon – Nole koji je ponosno podigao trofej koji je osvojio na US Openu. Nakon svih tragedija, to je ono što je Srbiji bilo potrebno.
EXPO 2027.
Pobedivši u sva četiri kruga glasanja na Generalnoj skupštini Međunarodnog biroa za izložbe (BIE) u Parizu, Srbija je u junu ove godine izabrana za domaćina renomirane međunarodne izložbe EXPO 2027.
Ovo je veliki uspeh za našu zemlju jer će 2027. godine, zahvaljujući EXPO-u, biti svetska prestonica inovacija, zbog kog će biti izgrađeno više od 1.500 stambenih jedinica, a našu državu posetiće brojni predstavnici stranih država. Ceo projekat nemerljivo će uticati na ekonomiju Srbije jer se očekuje veliki priliv novca, procene su do milijardu evra, kao i inovacija što će sve doprineti privrednom rastu.
Putevi i železnice
Srbija je u 2023. dobila najmoderniji i najširi put – deonicu Moravskog koridora, od Pojata do Makrešana. Završetak kompletnog koridora planiran je za 2025. godinu kada će Srbija dobiti prvi “pametni“ autoput.
Krajem ove godine počela je i izgradnja autoputa Beograd – Zrenjanin –Novi Sad dužine 105,4 kilometara. Značaj ovog autoputa svakako da je višestruk jer će, osim što će skratiti vreme putovanja od Beograda do Zrenjanina na pola sata, rasteretiti i Pančevački most. Svakako da je ovo veliki korak napred, pogotovo jer se konstantno žalimo na gužve u saobraćaju i na to da su nam ulice i mostovi krcati.
Srbija je ove godine dobila i pravu evropsku železničku stanicu. Završen je jedan od najvažnijih projekata u Beogradu, “Prokop“. Naredni korak jeste spajanje Novog Sada sa Suboticom, odnosno mađarskom granicom, a završetak toga planiran je za narednu godinu.
Bez razvijene putne infrastrukture nije bilo moguće privući strane investitore, a Srbija je 2023. godine u situaciji da može da se pohvali kako su direktne strane investicije do kraja novembra iznosile 4,195 milijardi evra.
I, da ne zaboravimo, “Er Srbija“ je od ove godinu u potpunosti u našim rukama. Ova avio-kompanija jeste jedna od najuspešnijih priča poslednjih godina jer je ne tako davno bila pred slomom. Sada je u stoprocentnom vlasništvu Srbije, a cilj je da 2027. godine “Er Srbija“ leti na 100 destinacija.
Kada se sve sabere i oduzme, ovo zaista jeste bila veoma turbulentna godina. Nesumnjivo je to da su je obeležili tragični događaji u “Ribnikaru“ i Mladenovcu. Pamtićemo je po danima žalosti, izgubljenim životima, konstantnim protestima i blokadama gradova. Pamtićemo je po godini u kojoj smo izgubili mir. Iako smo kao društvo zakazali, Srbija je ipak brojala uspehe u 2023. U svemu lošem uvek se nađe nešto dobro. U ovom slučaju, to su korisne i bitne stvari, koje su veoma značajne za budućnost. Ono što nama preostaje jeste nada da će nam 2024. konačno doneti taj čuveni mir i da nas više nikada neće zadesiti ovakve tragedije.
