Estetizacija politike

1
817

Filip David, srpski pisac, Jevrejin, primio je nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji, a na dodeli nagrade bio je prisutan i predsednik Srbije, Tomislav Nikolić. Filip David se u svom govoru na dodeli nagrade ogradio od prisustva predsednika Nikolića. Usledio je najinteresantniji momenat u ovom događaju: na Davidovo ograđivanje od prisustva predsednika Nikolića, Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja, regovao je izjavom da “kultura ne bira strane”, da je “kultura tačka konsenzusa oko koje se moramo naći”, te da zato “treba pažljivo da biramo reči koje se izgovaraju u Narodnoj biblioteci Srbije”. Šta je bitno u ovoj Tasovčevoj reakciji?

tasovac
Ivan Tasovac

Sudeći po tome što je rekao da “kultura ne bira strane”, možemo da zaključimo da ministar Tasovac nije informisan o rečima koje je 1936. godine napisao Valter Benjamin (još jedan Jevrejin, samo u ovom slučaju nemački a ne srpski autor), a radi se o tekstu “Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije”, u kom Benjamin iznosi čuvenu tezu po kojoj je estetizacija politike isto što i fašizam. Benjaminov argument je jasan: ako se politika odvoji od kulture, to jest, ako za politiku nema mesta u kulturi, onda kultura prestaje da ima bilo kakve veze sa dobrim i zlim, sa humanim i nehumanim, i postaje polje u kom se u beskraj proteže estetizacija, što znači da postaje domen u kom je čak i uništavanje ljudskih života tek problem estetskog i ništa više.

Nasuprot tome, upravo uvođenje političkih podela u kulturu od nje čini mesto na kom se razmatraju problemi koji zahvataju ljudske živote. Da bi bila kultura, a ne fašizam, ona ne samo da ne može da se liši političkih podela, već obavezno mora da ih proizvodi. Kultura se tiče društva koje se odlikuje i dobrim i lošim, pa je svako bespogovorno objedinjenje društva ništa drugo do guranje pod tepih svega onoga što je u društvu loše. Ukratko, kultura je ili polje kritike, ili nije kultura.

Kad Tasovac kaže da je “kultura tačka konsenzusa oko koje se moramo naći”, onda on u stvari kaže da ga nije briga iz kojih se razloga David ograđuje od politike predsednika Nikolića (zašto David smatra da se politika koju je vodio Nikolić odlikuje nečim što je loše), odnosno, da ga je jedino briga za to što se David našao van konsenzusa (u kom se, je l’ da, “moramo naći”). Međutim, bilo kako da definišemo kulturu, ovde se nikako ne radi o njoj, već samo o populizmu i ni o čemu drugom. A sa populizmom nema velike dileme – njegov glavni cilj je da okupi većinu na jednoj strani, ma šta ona zastupala.

Benjaminova teza toliko je poznata da niko ko se smatra poznavaocem kulture ne bi smeo olako da je osporava, a kamoli da je ignoriše (a Tasovac radi upravo to, pa nam ovaj promašeni susret Tasovca sa Benjaminom dosta govori o tome koliko je kulturi vičan naš ministar kulture). A ako neko još uvek misli da estetizacija politike donosi nešto lepo, vreme je da se zamisli nad tim koliko je lepo da se neko, kao Tasovac u ovom primeru, Jevrejinu obraća kripto-fašističkim argumentom, te kad to obraćanje na kraju začinjava još i pretećim prizvukom (“treba pažljivo da biramo reči koje se izgovaraju u Narodnoj biblioteci Srbije”). Ili će nam biti lepo (samo neće svima, naravno, biti lepo – na primer ovakvima kao što je David očigledno neće, jer ne pristaju na konsenzus), ili ćemo imati kulturu. Da imamo oba – ne ide.

Autor je istoričar umetnosti iz Beograda.

Peščanik.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime