Poltronska snishodljivost koju naši vlastodršci u novije vreme pokazuju prema hrvatskim političarima je nešto na šta smo navikli, mada se nadamo da će postati mračna prošlost onog trenutka kada promenom spoljnopolitičkih okolnosti Srbija dobije pravo da sama bira svoju vlast.
Međutim, proces koji je ovih dana doživeo svoj vrhunac govori o tome da imamo jedan mnogo dublji problem. To je instaliranje cele jedne nove generacije kroatofila na našoj političkoj sceni i u javnosti. I to kroatofila koji otvaraju vrata naše javnosti, naših medija pa i državnih institucija za hrvatske aktiviste i „revolucionare“ što se antiglobalistički zalažu protiv NATO-a, pomalo i protiv EU, ali nikako za preispitivanje stvaranja nove NDH ili razumevanje srpkog stanovišta. Onog srpskog stanovišta koje govori o tome da je naš narod bio prva žrtva moderne NATO invazije, a da je hrvatski narod sa svojom obnovljenom NDH bio među prvim bojovnicima tog NATO poduhvata.
Ovih dana smo imali priliku da vidimo kako Boris Malagurski medijski promoviše jednog takvog hrvatskog „revolucionara“ – Ivana Pernara, a narodni poslanik i predsednički kandidat SPD-a – Boško Obradović uvodi istoga u Skupštinu Srbije i svečano ga ugošćava.
Dve javne ličnosti koje pokazuju svoju gorljivu kroatofiliju (Malagurski i Obradović) možda ne najavljuju proces i fenomen, ali kada se uzme u obzir njihov medijski uticaj i „popularnost“ u patriotskoj javnosti – onda je potrebno upaliti alarm. S druge strane, ovo što se dešava Obradoviću (ne i Malagurskom, pošto ga njegova jugonostalgija i još po nešto svrstavaju u prirodne kroatofile) opasno je jer je na tragu fenomena koji nas je ozbiljno koštao u poslednja dva veka. To je fenomen neprirodne fascinacije srpskih političara i intelektualaca hrvatskim „revolucionarima“.
Činjenica je da je uticaj koji je tadašnji Zapad, tj. Habsburška monarhija, imao na ovim prostorima doveo do toga da su mnogi naši intelektualci poverovali u mit o Zagrebu kao evropskoj metropoli iz koje ka slovenskom jugu ide sve što je moderno i napredno. Tome su najpodložniji bili priučeni i poluučeni ljudi, kakav je bio i Vuk Karadžić i slični. Svoju tešku egzistencijalnu i ekonomsku situaciju punu kompleksa, lečili su pažnjom koju su ciljano dobijali od crno-žutih službenika i intelektualaca našeg porekla koji su govorili srpskim jezikom. Tako smo prevareni u uvučeni u Ilirski pokret (za to vreme vrlo revolucionaran), pa nam je iz toga došao virus štrosmajerskog jugoslavenstva i latiničenje našeg pisma. Tako smo prevareni i uvučeni u obe Jugoslavije koje su osmislili hrvatski revolucionarni ideolozi. Tako je cela zapadna Srbija na izborima pred Drugi svetski rat, umesto za Stojadinovića glasala za Mačeka (Mačekova HSS je posle tih izbora oformila svoju oružanu paravojsku koja će biti okosnica ustaških snaga i genocida nad Srbima 1941. godine). Tako smo dozvolili da nam Broz dođe iz Zagreba i u Srbiji počne ustanak protiv Trećeg rajha, jer se u Srbiji jedan ubijeni Nemac plaćao sa 100 srpskih glava. Tako su i 80-ih godina prošlog veka slobodarski krugovi u Beogradu branili hrvatske disidente koji će, samo desetak godina kasnije, biti arhitekte novog etničkog čišćenja Srba u novoj NDH. Danas, na isti način, naši poluintaligenti u medijima i političkoj eliti raširenih ruku dočekuju hrvatske ,,revolucionare“ i daju im podršku za njihovu borbu protiv svetskih zavojevača, u ovom slučaju NATO-a.
Vrlo je značajno primetiti da vrhunski mislioci kao što su Ivo Andrić i Jovan Dučića nikada nisu podlegli „šarmu“ Zagreba. Andrić je čak o zagrebačkom provincijalizmu i ulizištvu napisao takve redove da zbog njih neko vreme nije smeo ni da se pojavi u tom gradu. Međutim, ovom „šarmu“ su se podavali uvek oni koji su pripadali intelektualnoj palanci Srbije. Tako se dešava da danas Ivana Pernara, čoveka koji svojim antiNATO stavom ne dovodi u pitanje mit o hrvatskom domovinskom ratu, u Skupštinu Srbije uvodi Boško Obradović, čovek koji svoje postojanje na političkoj sceni duguje idejama antijugoslovenstva i srpstva pre svega i iznad svega. Dakle, nije ideologija mogla Obradovića (osim možda ljotićevski koreni iz mladosti) da približi Pernaru, već jedino stari, dobro poznati provincijalizam kojim se nedovršeni intelektualci dive svemu što dolazi iz Zagreba kao centra modernog.
Fenomen Malagurski – spin majstor ili pokretač javne rasprave
Pre par dana na TV BN, gde Malagurski uređuje i vodi emisiju „Globalno“, imali smo priliku da vidimo sučeljavanje stavova vrlo zanimljive gospode. Tema je bila NATO, a gosti: Darko Trifunović (Fakultet za bezbednost – Beograd), Marko Milačić (NVO „Otpor beznađu“ – Podgorica), Vlade Radulović (izvršni direktor Atlantskog saveta Srbije) i Ivan Pernar (poslanik u Hrvatskom saboru).
Posle Trampove pobede, ovo je prva emisija u elektronskim medijima koja je imala kvalitet javne rasprave. Gosti, dobro obavešteni o temi, izneli su prilično suprotstavljene stavove, koji su bili potkrepljeni jakom argumentacijom. Pri tom, svi su uglavnom s poštovanjem nastupali prema ostalim učesnicima u emisiji i nije bilo primitivne agresije u obraćanju, čime su stavovi i argumentacija dolazili do izražaja. Vrlo bitno je i to što su u raspravu ušli sa novim osvetljavanjem stavova „za“ i „protiv“ NATO-a. Dakle, svi elementi ozbiljne i dobre javne rasprave bili su prisutni.
Ukratko, Darko Trifunović je nastupao sa pozicije da nam su nam NATO i savezništvo sa SAD potrebni iz razloga real-politike, jer bez najmoćnijeg vojnog saveza i jedine supersile Srbi ne mogu odbraniti svoje nacionalne interese. Usput je napadao pozicije rusofilstva kao nerealne.
Marko Milačić je napadao NATO kao osvajački i destabilizujući savez koji nikome, pa ni Crnoj Gori, ne može doneti ništa dobro, ali je istovremeno potvrđivao svoju lojalnost putu Crne Gore u EU.
Vlade Radulović je zastupo stavove da je Srbiji mesto u NATO-u ne samo iz real-političkih razloga, već zato što ta Alijansa i vrednosno pomaže Srbiji, pri čemu se blago ograđivao od politike SAD-a naglašavajući da NATO nije isto što i SAD.
Ivan Pernar je nastupio sa radikalno antiglobalističkih pozicija osuđujući NATO kao zavojevačku alijansu koja uništava slobodu i ugrožava opstanak svih naroda sveta. Zanimljivo je da Pernar nije ni jednog trenutka doveo u pitanje stvaranje moderne NDH i pomoć NATO-a u tom projektu.
Svi elementi dobre javne rasprave bili su prisutni: novi ljudi, nove ideje, idejne pozicije toliko jake i argumentovane da nije potrebna cirkuska agresija prema sagovorniku suprotnih stavova. Malagurski pristojno i umešno vodi tok razgovora bez nametanja svojih stavova. Međutim, pravo i dobro spinovanje nikada nije isto što jeftina i jednosmerna propaganda. Zato je i bilo potrebno da se prava poruka sakrije u formu dobre javne rasprave u kojoj se nikome ne nameće stav, već se gledalac ostavlja u prilici da na osnovu izloženog sam razmisli i dođe do zaključka.
Spinovanje, ili „zamajavanje“ (kako ga na srpski prevodi naš poznati novinar Miodrag Zarković) sastoji se u tome da se pri sagledavanju nekog fenomena ne koristi laž, već različito osvetljavanje i naglašavanje tj. prećutkivanje nekih (uglavnom bitnih) elemenata tog fenomena.
Gde je u ovoj emisiji Malagurskog bilo spinovanje u formi javne rasprave? Ako je ponovo pogledate (ima je na sajtu Demokratskog fronta Crne Gore), možete primetiti ogromno odsustvo najprirodnije pozicije svih patriotskih i nacionalnih snaga koje su u srpskom narodu vodile borbu protiv NATO-a poslednjih nekoliko decenija. Malagurski nije u emisiju pozvao nikoga ko bi dosledno zastupao stav protiv NATO-a, protiv EU ili za savez sa Rusijom! I to sa pozicije real-politike, a ne sa pozicije nekakvog romantičarskog idealizma.
Srbi imaju potpuno i legitimno pravo da budu protiv NATO-a, pre svega zato što je to vojni savez koji je ubijao Srbe i pomogao stvaranje moderne NDH. To je država koja je izvršila etničko čišćenje naših sunarodnika. Tek onda dolazi i mogućnost da se osvrnemo na nepravdu koju NATO čini drugde po svetu. Zašto bi nam žrtve u Africi bile bliže nego žrtve na Petrovačkoj cesti? Srbi imaju potpuno i legitimno pravo da budu protiv guranja u Evropsku uniju zato što je ona političko krilo NATO-a i zato što je ona intenzivno radila politički ono što je NATO radio vojno. Danas, Evropska unija sve naše krajeve i sav naš narod drži u kolonijalnom ropstvu, iscrpljujući nas ekonomski i politički. Osim toga, EU kod nas na vlasti drži ološ-elitu koja nas razjeda kao kancer. Zato je legitimno reći da onaj ko brine o interesu srpskog naroda, mora jednako biti protiv EU kao i protiv NATO-a. Srbi imaju potpuno i legitimno pravo da zahtevaju savez sa Rusijom, ne zato što ona ima imperijalni potencijal (kao protivteža Americi i njenom političkom-EU i vojnom-NATO krilu), već zato što vrednosno podržavamo civilizaciju koju ona za sada brani a koju će uskoro i stvarati. Srbi imaju potpuno i legitimno pravo da traže savez sa Rusijom i zbog njenog oslobodilačkog potencijala kojim može pomoći celom Balkanu, a pre svega Srbima.
Kako to da Malagurski nije imao prostora za ovako očiglednu poziciju koja već decenijama postoji u pobunjenom delu srpske javnosti, one javnosti koja ga podržava i kojoj se on prvenstveno obraća? Jednostavno rečeno, ako bi pravac javne rasprave o NATO-u koji trasira Malagurski uskoro bio preovlađujući (što nove političke okolnosti u svetu i kod nas mogu dopustiti) – naša prirodna srpska pozicija postala bi „zastarela“, „nerealna“, „neozbiljna“, „prevaziđena“. Podrazumevalo bi se da aktivisti i borci za srpsku stvar svoje slobodarstvo potvrđuju borbom protiv NATO-a, pri čemu je EU prihvatljiva, savezništvo sa Rusijom nepotrebno jer je Rusija ipak suviše „imperijalna“, a dovoljno i sasvim moderno bi bilo savezništvo sa crnogorskim i hrvatskim „revolucionarima“!
Sa čisto srpskog stanovišta
Istini za volju, spremnost srpske javnosti da se ovako nekritički poda hrvatskim gostima može se donekle i razumeti. Decenijama su Srbi bili na stubu srama, usamljeni u svojoj borbi za slobodu protiv zavojevača koji će posle gaženja Srbije nastaviti to da rade i drugim narodima sveta. I sada, kada se neko javi iz centra onih koji su nas najviše oblatili, gde su nas najviše urnisali na svaki način (i fizički i mentalno), neko ko ne priča da su svi Srbi zlikovci, neko ko se sa nama slaže u svemu po pitanju stranih zavojevača (NATO i EU) – onda mi poželimo da mu se bacimo u zagrljaj. Ima tu i ponešto od Stokholmskog sindroma, ali ima i ponešto od srpske, slovenske širokogrudosti. Zato postoji opasnost da se ovaj tekst doživi kao neprirodna uskogrudost nekoga ko nastupa sa srpskog stanovišta.
Srbi su uvek bili slobodari i spremni da podrže svetske revolucije. Ali, ali , ali!!! Srbi su danas narod koji se bori za opstanak i koji nema pravo da vodi ni jednu svetsku bitku ako će ga ona ugroziti. Zato našim hrvatskim „prijateljima“ treba da se zahvalimo na lepim rečima protiv svetske NATO nepravde i da im obećamo da ćemo im prvi poći u susret onda kada u svojoj državi ostvare svoju revolucionarnu agendu protiv NATO-a i protiv EU. Ali da pre svega toga moraju da se obračunaju sa najstrašnijim i najmračnijim fašizmom koji divlja oko njihovim domova – ustaštvom! Kad počiste pred svojom kućom, bićemo prvi koji će im to čestitati. Do tada nema potrebe da se šetkaju po srpskim zemljama, da gostuju po srpskim medijima i prodaju nam rog za sveću.
Što bi veliki Crnjanski rekao: „Vreme je da stvari pogledamo sa čisto srpskog stanovišta“(seća li se Boško Obradović ovoga?).
Vladan Glišić
narodnamreza.com
