Kučevo.
Došao sam u posetu prijatelju koji živi u Sen Galenu, Švajcarska.
Rodom je iz sela kraj Kučeva.
Sa nama je i njegov partner, Srbin iz Bregenca, Austrija.
Njih dvojica su se udružila i prave kiseli kupus, koga izvoze za Švajcarsku.
Imaju svoje njive i svoju preradu.
Svoje pakovanje i svoj brend.
Svoj izvoz i svoje kupce.
Niko im ne treba.
Sve su sami postigli.
Pozvali su me da vidim njihovu proizvodnju.
Radujem se dokazanoj srpskoj pameti.
Njihov primer proizvodnje, prerade i izvoza je model za čitavu našu poljoprivredu.
Na tome radim tri decenije.
Valjda ćemo uspeti tako da promenimo sebe i Srbiju.
Domaćini insistiraju da ručamo.
U centu grada je restoran.
Velikim slovima piše HOMOLjSKI MOTIVI.
Dolazi kelner.
Fin i simpatičan momak.
„Šta imate da nam ponudite od vaših specijaliteta?“ – pitam.
„ Sve sa roštilja. Ćevape, pljeskavice, kobasice, ražnjiće, belo meso, pileće batake i dimljene vešalice“
„ To možemo da jedemo svuda. Najbolje u Leskovcu i Nišu. Ali šta imate od vaših specijaliteta iz ovoga kraja?“
„ Pa, imamo sve sa roštilja….“
„ Da li imate janiju sa mesom i povrćem“
„ Nemamo“.
„ Da li imate homoljsku kuvanu jagnjetinu u mleku?“
„ Nemamo“
„ Da li imate bar neko kuvano jelo? “
„ Nemamo
„ Da li imate pečenu jaretinu?“
„ Nemamo“
„ A vaša čuvena pastrmka?“
„ Ne, ne“
„ Da li imate homoljski kačamak sa kiselim mlekom?“
„ Ne.“
„ A proju?“
„ Nemamo“
„ Da li imate homoljske vrganje i lisičarke?“
„ Nemamo ni njih“
„ A suve čobanske pite?“
„ Nemamo“.
„ Pa, šta onda da jedemo?“
Momak se ozareno smeška.
„ Imamo odličan roštilj“
Beskrajno je simpatičan.
Nasmejan i prirodan.
Odustajem od odličnog roštilja, uzimam samo salatu.
Svi naručujemo salate, koje su bile izvrsne.
Nije bilo ni domaćih pogača.
Samo neugrejan hleb.
Zašto se ovaj restoran zove HOMOLjSKI MOTIVI?
Uvek mi se nameće jedno te isto pitanje – zašto se mi, Srbi, stidimo sami sebe?
To mi nikada neće biti jasno.
Zašto se stidimo naše drevne tradicije i kulture?
Zašto se stidimo naših starih jela?
Tačno pre dvadeset godina, posle jedne večernje emisije u Pirotu, domaćini su me odveli u obližnji restoran.
Na moje pitanje – šta je specijalitet kuće, kelener je odgovorio – bečka šnicla.
Nema našeg naconalnog preporoda sve dok u Pirotu nude kao specijalitet bečku šniclu, a na Homolju roštilj.
Kučevo se nalazi u sazvežđu najstarije civilizacije na planeti – Podunavske civilizacije.
Zamislite koliko bi stranaca došlo da poseti najstariju civilizaciju na svetu i da proba drevna jela iz naše nacionalne kuhinje.
Ali, nisu problem stranci, nego mi.
Pa, mi ne znamo ništa o toj našoj drevnoj civilizaciji.
Naš palanački prostakluk nas gura u zagrljaj Mek Donaldsa i Burger Kinga.
Nije moderno, misli naš iskompleksirani palančanin, da se naručuje zdrava suva čobanska pita.
Suviše to nekako seljački zvuči za našu malograđanštinu.
Moj savet ugostiteljima, spremajte vaše lokalne specijalitete.
Pitajte vaše bake, strine i tetke šta su oni jeli kada su bili mladi.
Lokalni specijaliteti danas postaju hit u svetu.
Budite moderni, pratite svetske trendove.
Moj savet gostima, naročujte domaće lokalne specijalitete.
Ne samo da je zdravija hrana, nego ste u trendu.
A to je već nešto.
Naučimo nešto i od mojih domaćina.
Žive u Evropi, ali zarađuju na izvozu kiselog kupusa.
I ne stide se toga.
To je njihov najbolji homoljski motiv.
Branko Dragaš
dragas.biz
