Idolopoklonstvo u Srba

Skloni smo idolopoklonstvu, fokusiranju na jednog čoveka, toga prosto ne možemo da se rešimo, upisano nam je u genetski kod. Bilo da ga u zvezde dižemo, bilo da ga provlačimo kroz blato i septičku jamu. Sa koliko smo samo posvećenosti i gotovo pseće odanosti obožavali najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Josipa Broza.

Stepen idiotizma išao je dotle da je jedna od mnogobrojnih pesama spevanih u njegovu čast govorila da „Tata se voli puno, mama se voli više, a Tito se voli ponajviše“. Obožavali smo ga i posle njegove smrti, sve dok jednog dana na beogradskom zidu nije osvanu grafit „I posle Tita – kita! Jovanka Broz“. Taj grafit kao da je bio okidač, inicijalna kapisla koja je zapalila decenijama zatrpavane strah i mržnju.

SVE JE TO ZBOG MASONA , NARAVNO

Iz odavno zašivenih i duboko sakrivenih džepova sećanja počeli smo da izvlačimo sve nelogičnosti i neistine koje su pratile njegov lik i delo, tvrdeći – a kako bi, pobogu, i moglo drugačije? – da je nama od samog početka bilo sumnjivo to što on jako loše vlada srpskim jezikom, da znamo čoveka koji zna čoveka kome je čovek pričao da je Tito, naravno, ruski/američki/britanski/nemački (nepotrebno precrtati) špijun, podmetnut da bi ostvario zna-se-već-kakve ciljeve, svi smo znali da je Broz istaknuti mason povezan sa najmanje pet loža, svi smo znali sve, ali eto nije se povela priča o tome pa smo ćutali. Ćutali smo jer je Broz velemajstorski ustanovio sistem koji je radnička klasa opevala stihovima „Ala je lep ovaj režim, plata ide, a ja ležim“ i „Radio ne radio – svira ti radio“.

Lakoverni i sebični uživali smo u plodovima svog nerada, ponavljajući parole kako imamo sedmu po jačini armiju u svetu, kako smo za druge zemlje socijalističkog bloka više od Amerike, dičeći se crvenim pasošem koji nam omogućava da putujemo gde nam srce ište.

A ako bismo stavili ruku na srce, vrlo brzo bismo došli do spoznaje da su se ta famozna putovanja u najvećoj meri svodila na šverc ture iz Trsta, prelazak do mađarskih marketa po kobasice, salame i sireve, i na odlazak na more u bratsku Grčku. Uljuljkali smo se, takvi kakvi jesmo, u blagostanje, a svako razuman morao je da zna da će ceh za taj raj na zemlji kad tad doći na naplatu.
Više volim da verujem da smo bili glupi i da nismo videli očigledno, nego da pomislim da smo bili sebični i da nas nije zanimalo to što će te cehove plaćati naša deca ili unuci.

I POSLE JOŽE, JOŽA. PO IMENU SLOBA

Posle Tita iznedrismo Miloševića, Srbendu par exellance, koji je prvi u istoriji ove napaćene zemlje shvatio moć medija i za svoju apsolutnu vlast koristio je upravo tu mašineriju. Histerično smo mu klicali kada je u Kosovu Polju održao istorijski miting, sa koga je poslao ratnohuškačke poruke, koje će Srbiju par godina kasnije uvesti u ratove i razaranja. Mrtav hladan je Sloba „povukao damu na 18″, i zaigrao na kartu koja u mutnim vremenima krize uvek pali – nacionalizam i lažni patriotizam.

Srbija je spremno dočekala na svoje grudi nebeske i junačke lidera koji će im pričati ono što njihove uši žele da čuju: Kosovo je srpska svetinja, jači smo i bolji od celog sveta, i nema pametnijih i sposobnijih od nas. Ogromna većina Srba bila je spremna život da položi (deklarativno, naravno, splasne to junaštvo kada opasnost postane realna) za Slobu i svete ciljeve serbske.

KO SME DA VAS POGLEDA?

I trajala je ta šizofrenija punu deceniju i nešto malo jače, dok ga nismo uz pomoć kolonijalnih imperijalista zbacili sa vlasti. Preko noći se Srbin zaljubio u Koštuničine alpaćinovske oči, u njegovu čestitost i neukaljanost, a velikog komandanta Slobu kao kera uhapsiše i kao najvećeg izdajnika isporučiše cirkusu u Hagu.

Slobu je na tronu smenila neprirodna i degenerična koalicija sastavljena od 18 stranaka, i DOS je tokom narednog zodijačkog ciklusa od novih 12 godina uništavao Srbiju na sve raspoložive načine.

RADIKALNI EVROPEJCI

Strane sile su, kada im je to postalo potrebno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, u političku orbitu Srbije gurnuli večitog malog od palube, večitog Šešeljevog potrčka, Aleksandra Vučića. Uz pomoć novca i poznatim tehnikama obaveštajnih službi razbijena je radikalna stranka, formirana je nova partija na čije čelo je stavljen falš diplomac Tomislav Nikolić, a za njegovog zamenika je postavljen Vučić. Od samog formiranja te nove stranke bilo je jasno da su stranci za svog favorita izabrali mladog i oblikovanju sklonog četnika, a Nikoliću su namenili ulogu koja odgovara njegovim intelektualnim sposobnostima.

Nekada vatreni zagovornik klanja zarđalim kašikama ustaša i balija i protivnik svega što u svom prefiksu ima reč „evro“, preko noći je promenio kurs za 180 stepeni i postao vatreni pobornik evrointegracija.

I shvatio je ono što je u celoj priči najvažnije: srpski birač voli da sluša obećanja. Što su laži veće, to ih Srbi radije gutaju, kao što somovi gutaju mamce. Borba protiv korupcije, bolji život, zagarantovane plate i penzije, brze pruge, Beograd na vodi, preporod privrede… Prosto je nemoguće nabrojati sve laži kojima je Vojvoda mekog srca obasuo srpsko glasačko telo, i to mu je omogućilo da među građanima Srbije koji su izašli na izbore osvoji apsolutnu većinu. I čak i sada, kada je svakome ko misli svojom glavom jasno da su to sve mehuri od sapunice, koji jedan po jedan pucaju, postoji dobar deo građana Srbije koji i dalje veruju u njegove magične moći i u bolje sutra koje nam je obećao. I verovaće mu do momenta kada ne budu bili uvereni da mu je odzvonilo. Sa podjednako jakom strašću ga kritikuju oni koji su svesni njegove duboke poremećenosti i svih laži koje nam podmeće, i kritikovaće ga dok im na tapet ne dođe sledeći kandidat.

MENJAJMO SISTEM I SVEST

A nije ni u jednom pojedincu ni u jednoj partiji, sestre Srpkinje i braćo Srbi, ni problem ni rešenje problema. Problem je u sistemu i potpuno pogrešnom društvenom uređenju.

Rešenje problema je promena sistema i promena svesti. Suludo je i potpuno infantilno očekivati od bilo kog politikanta koji voli političarem da se zove da će se zalagati za političko rušenje sistema koji omogućava njemu i njegovoj okolini bogaćenje neslućenih razmera. Svi će oni podjednako lepo da nas lažu, čekajući da zasednu u fotelju i da obezbede i sebe i svoje naslednike. Nijednog aktera sa političke scene Srbije ni trunku ne dotiču problemi običnog građanina, svima je njima u glavama samo lični i eventualno partijski interes. Ne može o građanima brinuti pojedinac: o njihovim interesima može da se brine samo dobro postavljen sistem, koji je zasnovan na poštovanju prava i zakona.

Ne može nijedan pojedinac u ovako nakaradno ustrojenoj državi da učini čuda i obezbedi nam bolji život, ma koliko ga mi obožavali i davali mu svoju bezrezervnu podršku.

Sistem sa svojim institucijama, koje će poštovati svaki pojedinac, i sistem u kome neće biti povlašćenih i zaštićenih to može da postigne. Ni po babu, ni po stričevima. Već po pravdi socijalne države. To nam je jedina šansa. Ostaje samo da to shvati većina, jer bez toga nema ni promene sistema.

Peđa B. Đurović

Kolumnista