Mere koje je za spas srpskog budžeta, a na preporuku (ili pre nalog, naredbu) MMF-a, doneo predsednik srpske vlade jesu bolne, ali su nužne i neizbežne, „kao korak ka oporavku ekonomije“, ocenili su srpski ekonomisti i eksperti. Ipak, reklo bi se, nije potrebno da čovek završi ekonomiju ili da bude ekspert za budžet i finansije, pa da odmah shvati da mere smanjivanja plata i penzija nikako ne mogu doprineti ozdravljenju srpske privrede.
A zašto ne mogu?
Prvo, ako znamo da je novac roba, tada ćemo odmah shvatiti da će pomenute mere dovesti do smanjenja količine dinara u opticaju, što će obavezno dovesti do jačanja srpske valute spram evra i dolara. Kako vidimo, novčano tržište u Srbiji odmah je reagovalo; i na samu izjavu premijera o kresanju plata i penzija došlo je do rasta dinara. A rast dinara u sadašnjim uslovima nije nešto što može da koristi srpskoj ekonomiji, pogotovo ne srpskom izvozu. Stabilnost dinara održava se veštački godinama unazad, a to, kako se može primetiti, nimalo nije pogodovalo napretku srpske privrede. Jedino što se u tom vremenu umnožavalo bila su preduzeća koja se bave uvozom roba iz inostranstva.
Drugo, smanjenjem plata i penzija smanjuje se i kupovna moć stanovništva. Ako nema kupovine, tada nema ni proizvodnje. Nasilnom „štednjom“ (a bez ikakvih drugih ekonomsko-finansijskih mera) još se nijedna zemlja nije izvukla iz krize, pa je više nego sigurno da tako nešto neće poći za rukom ni Srbiji. Da bi uspela u ovakvom naumu spasavanja od bankrota, Srbija bi morala da negde uzme zajam od nekoliko desetina milijardi evra, koje bi onda planski i smisleno uložila u ekonomski razvoj zemlje.
Treće, bez odlučne borbe protiv sive ekonomije, kriminala i korupcije nemoguć je oporavak zemlje i njen izlazak iz krize*.
Samo spasavanje državnog budžeta i izbegavanja bankrota zemlje nema nikakvog smisla ukoliko se ne preduzimaju mere kojim će se obezbediti novac za pokretanje srpske proizvodnje, one koja je u decenijama iza nas sistematski uništavana. Ne može da štedi porodica u kojoj niko ko nigde ne radi, niti u kuću donosi platu. Zapravo, jedino što oni mogu da učine, jeste, da gladuju u nadi da će u međuvremenu odnekud neko doći i ponuditi im posao. A da li će se taj „neko“ uistinu pojaviti, ostaje da se vidi. Dakle, jasno je da takva porodica mora nešto da preduzme sama, jer u suprotnom na red dolazi pitanje o pukom opstanku ili održavanju golog života.
Srpska porodica (Srbija) se ponaša tako kao da će onaj „neko“ sigurno doći sa ponudom za posao i sa investicijama koje će podstaknuti njen privredni rast. Potrebno je samo da se strpimo (stegnemo kaiš i gladujemo) koju godinicu, pa da nam onda samo od sebe svane, a lep život da nam sam od sebe dođe. Naravno, normalan svet zna da toga ima samo u bajkama, u koje ni dece u potpunosti ne veruju. Ali, ono u šta bi deca u zabavištu teško poverovala, izgleda, postaje glavni orijentir celom jednom (sluđenom) kolektivitetu.
Narod je dobio čudesnog „abrakadabra“ političara, kojem se odnekud veruje na reč, iako gotovo ništa od onoga što je do sada rekao (ili obećao) nije doživelo svoju realizaciju. Treća je godina kako taj mag obećava silne milijarde koje će u Srbiju stići sa raznih strana sveta (od Berlina do Ndžamene i Abu Dabija), a da se baš ništa od tih obećanja nije ostvarilo. Čipovi, mercedesi, navodnjavanje, kanal od Dunava do Egejskog mora, putevi, brze pruge, Beograd na vodi, fabrika za izradu delova Boinga i Erbas aviona, hidroelektrane, termoelektrane i stotine drugih čuda – a ništa se od toga nije dogodilo u stvarnosti. I začudo, što više ovaj veliki srpski iluzionista laže narod, čini se, narod mu sve više veruje. Valjda, teško je poverovati u nešto što je moguće, ali je zato ljudski um spreman da veruje u ona obećanja, koja već na prvi pogled deluju neostvariva i nemoguća.
Zloupotreba reči „reforma“ otišla je toliko daleko da se pod takvim pojmom danas podrazumeva čak i primitivna logika „stezanje kaiša“. I što je najgore, osim takvog vulgarnog pristupa u traganju za „ekonomskim ozdravljenjem“ srpska vlada nije u stanju da ponudi ništa drugo što bi bilo u skladu barem sa zdravim razumom. Pored „stezanja kaiša“, šta nam je to još ponudila ova „reformska“ vlada? Set novih zakona, koji se zovu, kako bi drugačije, nego „reformski“, takođe su odraz krajnje primitivne logike, jer se tim zakonima ništa istinski ne „reformiše“, već i te zakonske izmene služe za dodatno „stezanje kaiša“ i mlaćenje naroda po ušima.
Setimo se šta je, na primer, rečeno o Zakonu o radu. Izmenama tog zakona raskrstićemo za sva vremena sa samoupravljanjem i „naopakim“ shvatanjima iz „komunističkog doba“? Takav „reformisani“ zakon privući će brojne strane investitore, koji se već guraju na srpskoj granici. Oni samo čekaju da se zakon usvoji u skupštini, pa da počnu lopatama da razbacuju svoj kapital po srećnoj zemlji Srbiji. I šta je od toga na kraju ispalo? Ništa. Tresla se gora, a nije se rodio ni miš. Zakon o radu je usvojen, a nijedan jedini evro nije ušao u zemlju; od silnih investitora ni traga ni glasa. Čak su nestali i oni premijerovi „nemački prijatelji“, koji su, navodno, najviše insistirali na zakonskim „reformama“. Ili je i njih veliki srpski volšebnik izmislio, isto onako kako je izmislio i čitavu reformsku ujdurmu.
Reforma je preoblikovanje čiji je cilj poboljšanje nekog stanja. Barem je to tako u normalnom svetu. Ali, Srbija je, izgleda, normalnija i od onih najnormalnijih, pa u njoj reč „reforma“ ima značenje preoblikovanja „elemenata“ unutar kolektivne (srpske) svesti, tako da jedina konstanta u svemu tome ostane – nada. Naravno, ona uzaludna. To jeste, nada koja je sama sebi i svrha i cilj.
* O efikasnom načinu borbe protiv korupcije, kriminala i sive ekonomije pogledajte: Neznanje ili zla namera
Za www.koreni.rs
T. Rajić
