Nisam za ulazak Srbije u Evropsku uniju

0
867

eu-ne-hvalaPostoje oni koji kad izgovoriš ovih osam reči:

– Ja nisam za ulazak Srbije u Evropsku uniju

… odmah zauzimaju neki gard, gledaju te čudno, povezuju te sa nekim lošim stvarima. Odmah te gledaju kao „retrogradnog“, optuže za nacionalizam, kao da je nešto loše biti nacionalista, a neretko ti zalepe i etikete šoviniste i fašiste. Njima je, valjda, to sve isto. I, po automatizmu, ti takav, protiv ulaska u EU odmah ne misliš dobro svojoj zemlji.

Kao da je Evropska unija davno zagubljeni El Dorado kome svi teže. Kao da su tamo med i mleko koji samo čekaju na nas da ih pokupimo. Kao da je Evropska unija jedina ispravna opcija. Zanimljivo je da nijedan razlog „PROTIV“ nije prihvatljiv, dok je sve što može da se podvede pod „ZA“ svojevrsno Sveto pismo u čiju se autentičnost i ispravnost nikako ne sme sumnjati.

Kako sam ja uvek bila neko ko ne trpi autoritete, ko ne trpi nametnuto mišljenje (hvala mojim roditeljima što su me vaspitali da mislim svojom glavom), u redovima koji slede moje asocijacije kad mi neko spomene Evropsku uniju.

Nisam od onih koji se ko pijan plota drže priče da nas Evropa ne voli, da smo mi savršeni, a da je sve što stiže sa zapada loše, ali nisam ni od onih koji padaju u trans na spomen pregovora i Evropske unije. Zašto? Zato što ja neke stvari ne zaboravljam.

Kad pomislim na Evropu setim se da su pre početka Prvog svetskog rata Francuzi prodali Srbiji svoje topove, ali bez municije. Ona je došla naknadno, i to neodgovarajuća. Išla je na doradu u Kragujevac, izgubilo se mnogo vremena u odbrani zemlje i Srbi su to plaćali životima.

Kad pomislim na Evropu setim se 1915. Setim se da su srpska vojska i deo civila, u katastrofalno teškom stanju, posle prelaska pakla albanskih planina mesecima čekali da im pomognu saveznici, pre svih Francuska i Engleska. Pašić i regent Aleksandar su pisali pisma, molili, bez uspeha. Dnevno je na močvarnom tlu Albanije umiralo u proseku 300 Srba. Francuzi i Britanci nisu hteli da pošalju lađe i evakuišu Srbe kojima je, na sve muke, pretilo približavanje neprijateljske vojske. Istorijski ultimatum ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova Francuskoj i Engleskoj u kome, parafraziramo, stoji da, ako ne pomognu Srbima Rusija će napustiti Savez, izaći iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom rezultirao je time da Francuzi pošalju svoje lađe. U međuvremenu na albanskoj obali umrlo je više od 40.000 Srba.

Kad pomislim na Evropu setim se da je komandant združenih snaga Solunskog fronta, francuski general, Franše d’Epere 1918. doneo odluku da bitka započne probojem oporavljenih srpskih snaga. Francuski general je poslao tada srpske divizije u ralje neprijatelju bez i najmanje zaštite bočnih delova. Srbi su jurišali i ginuli, dok su „saveznici“ na čelu sa francuskom komandom, čekali ishod partije u kojoj ništa nisu rizikovali. Osim Srba. Srbi su uspeli, ali uz još jednu strašnu cenu.

Da Vas podsetimo:  Bojkot ili bojkot bojkota

Kad pomislim na Evropu setim se da je posle rata Vlada Francuske ispostavila Vladi Srbije račun za svu vojnu i drugu pomoć u Prvom svetskom ratu. Do poslednje čarape. Kao da su bili neprijatelji, a ne saveznici. Srbija je podigla kredit da bi platila „dug“ Francuskoj.

Kad pomislim na Evropu pomislim na 6. april 1941. i bombardovanje Beograda od strane nacističke Nemačke. Pomislim tada i na Niš, Kraljevo i sve druge gradove na koje su padale bombe Trećeg Rajha.

Kad pomislim na Evropu setim se ,,Mere pokajanja“, koje je posle oktobra 1941. nemački okupator uveo samo u Srbiji. U toj naredbi, glavnokomandujući general Franc Beme, naredio je da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika pogubi 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog, a taoci da se uzimaju iz populacije ,,komunista, ljudi za koje se sumnja da su komunisti, Jevreja i određenog broja nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika“. ,,Mere pokajanja“ u to vreme nije bilo moguće uvesti ni u jednoj drugoj državi Evrope, jer ni u jednoj drugoj državi nije postojao organizovani otpor protiv okupatora.

Kad pomislim na Evropu setim se 1944. i toga da su saveznici te godine čak 11 puta bombardovali grad u kome sam rođena. Infrastruktura Beograda je bombardovana tri puta u aprilu, dva puta u maju, po jednom u junu i julu i četiri puta u septembru 1944.

Kad pomislim na Evropu setim se toga da je tokom Drugog svetskog rata na jugu Srbije više ljudi pobila engleska avijacija, nego Nemci. Čak i onda kada su znali da su se Nemci povukli iz tih gradova nemilice su bombardovali.

Kad pomislim na Evropu setim se onih igrica saveznika koji su čas podržavali Tita i komuniste, a čas Dražu Mihajlovića i četnike i na taj način samo doprinosili raspirivanju bratoubilačkog rata u Srbiji.

Kad pomislim na Evropu setim se i one „strategije“ Engleza po kojoj „Srbe treba sputavati u miru, jer su im državne ambicije velike i opasne, a treba ikoristiti u ratu, jer su izrazito ratoborni„. Setim se da sam pre nekog vremena saznala da je čuveni Ustav SFRJ iz 1974, koji je osakatio Srbiju, pisan po njihovim instrukcijama. I pomislim kako u rečenici„Biti neprijatelj Engleza opasno je, ali biti njihov saveznik – kobno je“ i te kako ima istine kad je Srbija u pitanju.

Kad pomislim na Evropu setim se koliko su se ’90-tih godina raspadom SFRJ upinjali da nas u svakom smislu ocrne, satanizuju. Nas, narod koji je u svakom svetskom ratu podneo neverovatne žrtve, neretko bio topovska hrana za njihove ambicije, služio za potkusurivanje u realizovanju njihovih interesa. Odjednom su oni koji su uvek bili na pogrešnoj strani rehabilitovani u ispravne, a Srbima je dodeljena uloga glavnog negativca.

Da Vas podsetimo:  NOVE METE BOTOVA SNS Mejlovima do IP adrese tviteraša

Kad pomislim na Evropu setim se Oluje i Bljeska, setim se bombardovanja Republike Srpske. Setim se svih zločina koji su sprovedeni nad srpskim narodom uz njihovu saglasnost ili uz spontano okretanje glave u drugom pravcu.

Kad pomislim na Evropu setim se „milosrdnih časova demokratije“ i tri meseca bombardovanja kako bi nas naučili da ne smemo da mislimo svojom glavom i da ne smemo da branimo svoje. Priča da smo bombardovani zbog Miloševića je glupost u koji niko sa dva grama mozga ne veruje. Miloševića su mogli da ubiju, baš kao što su ubijali i pre i posle 1999. Cilj je bilo uništiti zemlju, ubiti Srbe u pojam. Milošević je bio samo dobar izgovor.

Kad pomislim na Evropu setim se kasetnih bombi, kolateralnih šteta, osiromašenog uranijuma. Setim se toga da su nam zatrovali tlo, vazduh i vodu. Setim se toga da je procenat obolelih od karcinoma skočio višestruko, a pravi nalet treba tek očekivati.

Kad pomislim na Evropu setim se ultimatuma Martija Ahtisarija postavljenog Slobodanu Miloševiću po kome će, ukoliko ne prihvati Kumanovski sporazum, Beograd biti ravan kao sto. Isti taj Ahtisari je 2008. dobio Nobelovu nagradu za mir koju dodeljuje ista ta Evropa.

Kad pomislim na Evropu setim se Haškog tribunala i njegovih presuda po kojima su za SVE krivi Srbi. Druge žrtve su u rangu svetaca, srpske žrtve niko i ne broji.

Kad pomislim na Evropu setim se kako su jedva dočekali da stvore malignu tvorevinu i kako čine sve da Srbiju dodatno rasparčaju, da nam otmu Rašku, da nam otmu jug, da nam podele Vojvodinu, da nas svedu na Beogradski pašaluk.

Kad pomislim na Evropu setim se svih uslova koje su nam tražili da ispunimo zarad iluzije zvane Evropska unija u koju nas nikad neće primiti. Setim se svih Srba koji su isporučeni Hagu, svih koji su oterani sa pozicija koje su imali, otpušteni, penzionisani, uhapšeni, samo zato što su mislili drugačije od zvaničnog stava. Setim se svih zakona koje smo morali da promenimo da bi uopšte pričali sa nama. Setim se svih privatizacija u kojima je uništeno gotovo sve ono što je u Srbiji još uvek koliko-toliko funkcionisalo posle sankcija i ratova.

Kad pomislim na Evropu setim se kredita koje su nam dodeljivali ucenjujući nas, a koji su predstavljani kao njihova dobra volja. Setim se toga da dugujemo toliko da će i deca naše nerođene dece biti u dužničkom ropstvu.

Da Vas podsetimo:  Rupa pored bandere – svedok bahatosti radnika Elektrodistribucije!

Kad pomislim na Evropu pomislim na sve ono što GMO hrana, na kojoj uporno insistiraju, nosi sa sobom. Sterlitet i karcinomi su prvo što mi pada na pamet, a već to je dovoljno da bez obzira na eventualne prednosti o kojima bi moglo da se polemiše, GMO od mene nikad ne može da dobije zeleno svetlo.

Kad pomislim na Evropu setim se da bogatstvo „Stare Evrope“ leži na otimačini i zločinima počinjenim u kolonijama širom sveta. Zarad svojih interesa ti veliki su svojevremeno sa lica zemlje brisali cele narode, države. Danas, zvanično, nema kolonijalnog sistema, ali je Evropska unija zapravo jedan od načina kolonizovanja Starog kontinenta na dobrovoljnoj bazi. Svi trče u Uniju da budu potrošna roba. Centri moći, odlučivanja, privrede, razvoja nisu u zemljama koje su poput Srbije želele da budu deo krem društva. Evropska unija je proširivanjem za one najjače zemlje obezbedila nova tržišta, novu jeftinu radnu snagu. Sve što je vredelo od nacionalnih privreda je uništeno, da bi veliki imali nesmetani prolaz do potrošača. Nova lica u Uniji su dobila hipermarkete, a fabrike i proizvodnja su ostali kod velikih. Srbija je za njih samo još jedna opcija na kojoj mogu da zarade.

Kad pomislim na Evropu pomislim na svakodnevna poniženja kojima smo izloženi i kao narod i kao država. Na packe koje primamo po redu vožnje i kad smo zaslužili i kad nismo. Na svakodnevno izmišljanje novih uslova, zahteva zbog kojih se osećamo kao pastorče, kao 13 prase koje niko ne želi.

Kad pomislim na Evropu mislim ja i na umetnost, istoriju, stvari bez kojih je možda teško zamisliti život danas. Volim ja da putujem po Evropi, obilazim gradove, istorijske lokacije, da radim na sopstvenoj edukaciji. I volim to što Evropa ima da ponudi. Pomislim ja tada i na sve znamenite ličnosti koje su pokazivale neskrivenu emociju prema Srbiji i srpskom narodu, ali znam da je to bio njihov lični stav, a ne stav zemalja iz kojih dolaze.

Nemam ja ništa protiv Evrope, samo pamtim sve što smo pretrpeli zahvaljujući njihovim dobrim namerama i poučena tim iskustvom ni malo im ne verujem da nam žele dobro. Kapiram da sam verovatno ne manjina, nego i ispod manjine. Ispod cenzusa. Ponekad pomislim čak i da se svi koji ovako mislimo skupimo verovatno ne bi mogli ništa da uradimo. Ali opet, kad vidim koji su to novi kriterijumi za pogodnost, rado prihvatam da sam retrogradna.

Istorija je učiteljica života, ponavlja se onima koji nisu naučili ništa. Kad pogledamo odnos Evrope prema Srbiji kroz istoriju, da li je potrebno da iznova učimo istu lekcije?

Ivin svet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime