Kako da nađemo „zajednički jezik“ …

0
568
Đorđe Vukadinović/Foto:printscreen(N1)

Dragi prijatelji, braćo i sestre, deco naša, mladosti naša, saborci moji.

Imam tremu kada stojim ispred ovog mesta, i zbog onoga što je iza mene i zbog onih koji stoje ispred. A pre svega imam osećaj odgovornosti i strepnje da neću biti dostojan povoda koji nas je okupio i onoga zbog koga smo se ovde okupili.

Nema mnogo stvari na koje mogu da budem bez ikakvog ostatka ponosan u ovih svojih više od pola veka svesnog života. Ali, među tim stvarima, a ipak ih ima, Bogu hvala, svakako spada to što sam za života video i stajao blizu patrijarha Pavla, i što – ako smem da kažem – vladiku Joanikija mogu zvati svojim prijateljem!

Ne znam da li ima opozicionog skupa tokom svih ovih godina na kojem nisam bio. Najčešće sa strane, kao posmatrač, analitičar i kao navijač svakog, istinskog opozicionog protesta. I drago mi je što vas ovde vidim u ovolikom broju.

Znate i sami kako smo se organizovali, da nikakva sila, nikakva služba, nikakve pare ne stoje iza nas. Ni iza nas koji govorimo, ni iza vas koji ovo slušate. Nikakva „crvena“, nikakav sendvič, nikakvi autobusi, nikakva organizacija… I kada sam već u prilici da vam se obratim, a nadam se da neću biti preopširan, hoću da vam kažem barem dve ili tri stvari – prosto da ostanu i ih zapamtite kao moj savet.

Na osnovu mog iskustva i ovo malo znanja i dosta godina koje sam u međuvremenu sabrao – „Gledajte ono što nas spaja, ne gledajmo ono što nas deli“. Da smo gledali ono što nas deli – možda se i mi ne bismo ovde sabrali!

Kao ni mi, ni vi ovde niste istomišljenici i ne treba da budemo. Mi nismo ovce, mi nismo krdo – mi smo ljudi koji pokušavaju da misle svojom glavom, nekada malo bolje, nekada malo gore. Nekada i grešimo. Ali važno je da smo svesni da nismo savršeni i da pokušavamo da budemo bolji. U tome imamo svetao primer na koji možemo da se ugledamo, ne samo, ako mogu da kažem, svetog i pokojnog patrijarha Pavla, nego i vladiku Joanikija, mitropolita Amfilohija i mnoge časne jereje Srpske pravoslavne crkve – koji su ovog trenutka progonjeni u Crnoj Gori! (aplauz).

Zbog njih moramo pokušati da budemo bolji nego što jesmo. Zbog njih smo se sakupili, a ne zbog ne znam kakvih sjajnih i „divnih“ govornika, ili lidera sa ove ili one strane.

Zato kažem – ne dozvolite da vas podele!

Eto, vi ovde i vaši prijatelji koje ćete sutra, ili prekosutra dovesti, i kojima ćete morati objasniti – šta je ovde bilo. Pa, ako ništa drugo, bilo je par divnih pesama, pesama koje mame suze na oči. I bilo je par ljudi koji su takvi kakvi su, ali nisu skroz loši, i nisu zlonamerni. I niko ih nije poslao i niko ih nije platio da govore to što govore. Čak i ako greše, dragi prijatelji!

Da Vas podsetimo:  Da li su uzaludne žrtve rata na Kosovu i Metohiji?

I samo još jedno, mada bih imao mnogo toga da kažem. Moram samo još jednom, uz izvinjenje i vama i ovim ljudima koje sam maločas pomenuo što ih stavljam, ne baš u istu rečenicu, ali u isti govor sa ove dve osobe – predsednika srpske vlade Anu Brnabić i predsednika Aleksandra Vučića. (masovni zvižduci) Ja sam bio bliže nego što ste vi meni sada gospođi Ani Brnabić u Skupštini Srbije i rekao sam joj krajem poslednje sednice u decembru: „Gospođo Brnabić nije normalno ovo što radimo! Nije normalno da ne reagujemo na ono što se dešava u Crnoj Gori povodom sramnog zakona o verskim zajednicama“. A ona mi je na onaj svoj način (znate i sami kakav način) rekla arogantno da sam „neodgovoran“ i da „dolivam ulje na vatru“, da ja hoću, ne znam šta, „avanturizam“, „krv da se proliva“ itd.

Ja imam decu. Vi ste ili generacija moje dece, u najgorem slučaju moji vršnjaci, ili nešto malo mlađi od mene. Niko ne želi krv da proliva – ničiju. Ali nemojmo da brkamo babe i žabe, nemojmo da vređamo inteligenciju ovog naroda, nemojmo da vređamo slavne pretke, nemojmo da brukamo potomke!

Ako je iko tolerantan na ovoj političkoj sceni (izvinjavam se što to moram da kažem), ponekad vas, znam, čak i nerviram tom tolerancijom, smirenošću, blagošću i time što ne odgovaram na napade, psovke i uvrede u skupštini i izvan toga, onda je to verovatno – moja malenkost. Ali postoje neke linije preko kojih se ne može preći. Postoje neke stvari koje se ne smeju tolerisati. Jedna od tih stvari je ono što se dešava sa srpskim narodom i Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori.

Nema danas ugroženije i potlačenije zajednice i manjine u Evropi, možda i u svetu, nego što je to srpska crkva i srpski narod u Crnoj Gori. I to treba jasno i glasno reći. To nije „huškanje“, to je prosto konstatovanje elementarne činjenice. I ja se pitam gde su naši vajni i vrli „borci za ljudska prava“ i nevladine organizacije da dignu svoj glas povodom ovog nasilja prema jednoj manjini u jednoj evropskoj državi. I gde je naša vajna vlada i gde je naš hrabri predsednik koji se „nikoga ne boji“ i koji „svima kaže sve u lice i skreše u brk“?(zvižduci i uzvici „izdaja“)

I evo, kažem sada, obraćam se gospođi Ani Brnabić sa ovog mesta: Gospođo Brnabić, bio je kraj decembra. Bio je poslednji dan sednice Skupštine Srbije. Vi ste rekli da „ne dolivam ulje na vatru“. A ja sam samo hteo da skupština usvoji jednu rezoluciju, ili deklaraciju koja će osuditi ono što se dešava u vezi sa spornim zakonom i poslati poruku srpskom narodu u Crnoj Gori da nisu sami. I to, naravno, niko od njih iz skupštinske većine nije hteo da prihvati!

Evo, gospođo Brnabić, nismo „dolivali ulje na vatru“, bili smo strpljivi, bili smo mirni, bili smo mazohisti, da ne kažem neku drugu i još težu reč od toga. I šta smo dobili? Sa pravnog nasilja – sada imamo fizičko nasilje. Sada prebijaju našu decu i hapse naše vladike u Crnoj Gori! To je posledica vaše politike! (salve zvižduka)

Da Vas podsetimo:  Đavo je u detaljima

I to je strašno dragi prijatelji. I nema reči, nema zvižduka, nema izraza koji to može da izrazi – tu strahotu, to ogorčenje i tu sramotu – što imamo vladu koja reaguje na takav način koji reaguje, odnosno – ne reaguje!

I ja sa ovog mesta moram da kažem, koliko osuđujem kriminalni režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori, a to sigurno nije nešto što je sporno, isto toliko ne mogu da ne osudim, nažalost, sramno saučesništvo srpskog režima u onome što se dešava u Crnoj Gori!(zvižduci i uzvici „Ua“„Milo-Vučiću“, „Milo-lopove“)

Pričaće o tome i moje kolege. Ali, ako ne želi da sramni žig ostane na njemu, Aleksandar Vučić bi koliko večeras morao da preduzme mere. Gde mu je sada sednica njegovih kriznih štabova, saveta i njegovih komisija? Za svaku sitnicu, za svaku glupost je znao da saziva Savet za nacionalnu bezbednost. Zašto sada ne sazove Savet za nacionalnu bezbednost?

Zašto se ponaša kao da je reč o sporu i sukobima u nekom „Zanzibaru“, Tanganjiki, nekoj dalekoj azijskoj ili afričkoj zemlji? I daje izjave tipa kao da je kandidatkinja za „Mis sveta“ – da „bude mir“ („niko nije kriv“) i eto, da se „razgovara i da budemo tolerantni“. I da se „nađe zajednički jezik“. Pa, hoćemo da nađemo zajednički jezik, ali kako da nađemo zajednički jezik sa kriminalcima koji hapse naše vladike i prebijaju našu decu – gospodine Vučiću!

Vi ćete danas ovde čuti predlog naših zaključaka koji su, verujem, za sve nesporni, odmereni, umereni – ali odlučni. Kamo sreće da su to zaključci tog državnog „kriznog štaba“ ili tog Saveta za nacionalnu bezbednost, koji bi već trebao da zaseda, a ne zaseda u ovom trenutku. Mi ćemo, ako treba, doći i sutra ponovo. Doći ćemo i dolaziti ovde sve dok ne bude oslobođen vladika Joanikije i njegovi sveštenici! (građani skandiraju: „Ne damo vladiku, ne damo vladiku, ne damo vladiku.)

Da. Ne damo vladiku! Ja se nadam da će čuti vladika ove reči. Ako ništa drugo, preneće mu naš prijatelj Gojko Raičević iz IN4S-a, kojeg ovom prilikom pozdravljam i neki drugi prijatelji iz Crne Gore. Pozdravimo ih aplauzom! (aplauz)

Kad smo već kod toga, važan savet, apel, molba, preklinjanje. Ne dozvolite da vas zaraze mržnjom. Znam da nije lako izdržati, ali nemojte to dozvoliti, jer će to biti njihova pobeda. Treba mrzeti nepravdu, a ne ljude! Silnike, a ne neljude, grešnike i greh, a ne one koji žive u Crnoj Gori, ne one koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, bez obzira da li za to više ili manje, ima istorijskih osnova i prava. Nemojmo da se delimo.

Da Vas podsetimo:  Seljačke makaze dr Milana Stojadinovića u naprednim rukama

Ono što treba da naučimo i od vladike Joanikija i od mitropolita Amfilohija, i od svih učesnika ovih veličanstevenih litija u Crnoj Gori koje su potresle ne samo Crnu Goru, ne samo region, nego su ceo svet zaprepastile svojom uzvišćenošću, dostojanstvom, masovnošću i upornošću – od njih treba da učimo i upornosti i hrabrosti i istrajnosti i toleranciji. Kao i iz današnjih reči mitropolita Amfilohija koji kaže: “Uhapsite mene. Ja sam kriv, ako je neko za nešto kriv – pustite Joanikija“. Pustite srpsku decu i mladež koja je hapšena, privođena, prebijana po ulicama gradovima Crne Gore.

Od njih treba da učimo, i na njih da se ugledamo. I biće bolje! Nemojte da vam bude teško, ko god bude ovde govorio. Neko vas više zanima. Neko vam je dosadniji, neko vam je draži srcu, neko vas nervira. Ali dođite ne zbog onoga koji govori, ne zbog onoga koji tu stoji ispred, nego zbog poruke i zbog misije koja nas je okupila.

A Bog će, dragi prijatelji, pomoći – ako bude imao kome. Živeli!

(Govor narodnog poslanika Đorđa Vukadinovića i urednika NSPM na skupu podrške vladiki Joanikiju i sveštenicima SPC ispred crkve Svetog Marka u Beogradu 14. maja 2020.)

ZAHTEVI UČESNIKA SKUPA „SVEĆA ZA SLOBODU“

1. Da predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije javno i nedvosmisleno najoštrije osude Mila Đukanovića i njegov režim, a posebno represivno hapšenje episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, sveštenika Srpske pravoslavne crkve i njenih vernika u Crnoj Gori, surovo obračunavanje policije sa mirnim demonstrantima i prebijanje dece, kao i sveukupno gaženje osnovnih ljudskih prava Srba i vernika SPC u Crnoj Gori.

2. Upućivanje protestne note Srbije vlastima Crne Gore zbog otimanja svetinja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i sveopšte represije prema tamošnjim Srbima i pravoslavnim vernicima.

3. Da Republika Srbija pred Ujedinjenim nacijama, Savetom Evrope, OEBS-om i drugim međunarodnim institucijama pokrene pitanje položaja Srba u Crnoj Gori, uz navođenje tačnih i iscrpnih podataka o tome da su Srbi izloženi progonima i ograničavanju verskih i nacionalnih sloboda, da im je onemogućeno zapošljavanje i napredovanje u državnim organima, kao i to da se, prema svim merodavnim statističkim podacima, u Crnoj Gori sprovodi plansko asimilovanje Srba.

4. Uskraćivanje gostoprimstva Đukanovićevom ambasadoru u Srbiji Tarzanu Miloševiću, svođenje diplomatskih odnosa sa Crnom Gorom na konzularni nivo tokom trajanja krize, te raskid sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o uzajamnom zastupanju i pružanju konzularne zaštite i usluga.

5. Hitno usvajanje u Narodnoj skupštini Srbije „Rezolucije o položaju i ugroženosti Srba i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori“.

Podsećamo da je prema Ustavu, Republika Srbija dužna da štiti prava i interese svojih državljana i Srba u inostranstvu. Dokle god vlasti u Srbiji ne budu preduzele navedene mere i ispunile svoju ustavnu obavezu, smatraćemo da su Aleksandar Vučić i Vlada Srbije saučesnici Mila Đukanovića u zatiranju Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda u Crnoj Gori.

Organizatori i učesnici protesta „Sveća za slobodu“

Đorđe Vukadinović  
Izvor: NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime