Ko će pobediti?

Kad bi još postojao narod, ne bi bilo sumnje, ali kako je vlast od 5. oktobra činila sve da narod umrtvi, a ova poslednja ponajviše je u tome uspela, to u rezultat sledećih izbora ne treba sumnjati

Vučić pobeđuje, a ne Srbija – kako piše na reklamnom plakatu.

I ne samo Vučić.

Eto, na primer, dr Nenad Popović koji je poslednjih godina važio kao „ruski čovek“, koji je u Čajetini osnovao Srpsku narodnu stranku, u Moskvi je sklopio sporazum sa Ruskom jedinstvenom strankom, neprestano agitujući za saradnju Srbije sa Ruskom federacijom, odjednom se našao na molidbenom doručku u Americi, a potom doleteo u Beograd, da bi s Vučićem sklopio sporazum o jedinstvenoj izbornoj listi! Pa se onda našao u Moskvi, i tamo „sa zamenikom predsednika ruskog parlamenta, Fjodorovim, razgovarao o unapređenju ekonomske saradnje, pre svega u oblasti poljoprivrede“, da bi na kraju razgovora, taj Fjodorov „poželeo sreću zajedničkoj listi SNS i SNP, na izborima!!!“

A danas, Nikolić obećava da će agitovati u smeru te sreće, ako bude to od njega zatraženo!

Prosto, da se čoveku zavrti u glavi!

Međutim, kad je reč o izvoznoj moći poljoprivrede Srbije, treba se podsetiti da se krompir uvozi iz Holandije, pasulj i beli luk iz Kine, krastavci i tikvivce iz Turske, jabuke iz Poljske…

Drugim rečima, uvozimo osnovne životne namirnice, i onda, o kakvom se to izvozu u Rusiju može uopšte govoriti, pa sledstveno tome, treba se pitati: kakvog bi stvarnog efekta mogle imati sankcije Rusiji od strane Srbije, kad ona ne može ni sebe da prehrani!?

Uostalom, nije li ministarka poljoprivrede rekla: „u narednim godinama, moramo dobro da se pripremimo, kako bi naši poljoprivrednici postali konkurentni, sa onima iz Evrope!“

Dakle, tek u – narednim godinama!, što može da se shvati da i ona, ovom „perspektivom“, učestvuje u predizbornoj kampanji.

Naravno, sad je sve podređeno izborima, odn. izbornoj kampanji, u kojoj je kao i ranijih izbora, šampion Vučić, koju je on sprovodio i kad izbora nije bilo!

Dopduše, SNS je saopštio da obustavlja predizborne aktivnosti zbog poplava. Ali, to Vučića nije omelo da skokne do Uba da otvori rekonstruisanu osnovnu školu, i dabome, kako on ne može bez novinara, on ih je okupio. i njima, između ostalog, saopštio da „prestolonalsedniku“, tj, Geniju saopšte da „prvo ima da plati struju, pa tek onda mogu da razgovaraju o Belom dvoru“ Naravno, princ Aleksandar nije srpski prestolonaslednik, a onda Beli dvor nije njegova dedovina, već dvor, u obliku velike seoske kuće, iznad njega. A ako se govori o naslednicima Belog dvora, može se govoriti samo o deci kneza Pavla,

Inače, do sada je otvarao puteve, koji pošto su odradili svoje u kampanji, „bez političkog profiterstva“, kao na primer – Koridor 10, na kom su se, po presecanju trake, počele otvarati rupe i rupetine, te vozači, jedva uspevaju da ih zaobiđu, bojeći se da ne upadnu u kakvu novu provaliju!

Tako je to, kad ne samo puteve, već uopšte sve vrste građevinskih radova ne pregledaju kolaudicione komisije stručnjaka, koji svojim potpisom garantuju ispravnost radova.

Usred kampanje „za pobedu Srbije“, nikoga ne pogađaju reči predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, Vladimira Kostića, niti se ko na njih osvrće, a one su stravične. „Ovde se neguje beznađe. Visoko školsko obrazovanje, niskog kvaliteta, je u ekspanziji.“ (Prof. Ljušić objavio je da se u nekom selu, kraj Nove Varoši, otvorio Pravni fakultet!)

Sećamo se reči bivšeg ministra prosvete, punih šest godina, Žarka Obradovića, inače. zamenika Dačića u SPS – u, „Što se tiče obrazovanja, mi smo već ušli u EU“. Jedna od posledica tog „ulaska“ jeste i ta, što je njegovom zaslugom izjednačeno studiranje na privatnim i državnim fakultetima! A velika je zasluga i Vuksanovića, Koštuničinog ministra prosvete, koji je uveo u važnost – Bolonjsku deklaraciju, kojom je počela „ekspanzija niskog kvaliteta“ u visokom školstu.

I nikom ništa!

Da bar neko progovori jednu reč o onom što je rekao predsednik SANU, na tzv. kopaoničkom „Biznis forumu“, na kom se, kao i na dosadašnjim, govorilo samo o privredi i finansijama. U jednoj stabilnoj i naprednoj državi privreda i obrazovanje se prožimaju, zavisni i uzročni.

Kod nas to nije slučaj, jer se sve politizuje, pa i školstvo, po celom svom obimu i još – decentralizuje, kako bi se zadovoljile lokalne stranačke potrebe.

Niko da pomisli, a kamoli da se zainteresuje, šta je to Viktora Orbana, u Mađarskoj, navelo na nužnost centralizacije obrazovanja, kako je nekad i u Srbiji bilo.

I dok Kori Udovički ukazuje na problem o velikom broju rukovodilaca u odnosu na izvršioce, Vučić na Kopaoniku moli preduzetnike „da podrže reforme, da prevaziđu lične i političke sujete, da ne podilaze narodu, (što on redovno čini!), jer čekaju nas, još, najmanje, dve teške godine“.

Ne pomišljajući na one kojih se ranijih godina odricao, kao od Aleksandra Vlahovića i drugih asova u problematičnim privatizacijama, što još uvek čekaju istragu traženu od EU, njih 24 na broju, Vučića i ne dotiču. Sve je to samo estrada, za uzajamnu i neobaveznu priču.

Konačno, i ovaj, 23. Biznis Forum, proći će kao i svi dosadašnji, bez ikakvih rezultata i posledica, jedno javno preslišavanje, uz smučanje, zabavni noćni život i terevenke….

Kad su pitali neke preduzetnike, da li bi ušli u novu vladu, ako im ponude, svi su, kao jedan, odgovorili da im to ne pada napamet.

I šta onda? Tražiti investitore po belom svetu, da ulažu u našu privredu, čak i po cenu da „stranci iznose dobit iz zemlje, što je bolje nego da je nema.“ Reče Vučić na Kopaoniku, i živ osta, prebacujući, pri tom, sebi da je „kriv što je dozvolio da na njega javnost vrši pritisak“!

Zato su, valjda, biznismeni i ćutali! Što da mu se zameraju?!

Pa ipak, i oni bi morali da znaju i još kako da osećaju, da „svaki uvezeni inostrani kapital podstiče mentalitet kolonijalne podčinjenosti“, što, naravno, ovu vlast ni malo ne pogađa, jer ona se nada da će se nekuda i negde smestiti i spasiti, kad joj dođe vreme smene.

Dok Vučić stalno govori o smanjenju broja nezaposlenih. Zorana najavljuje višak na železnicama od 6.000 ljudi. Ipak, nije izostala iz kampanje, pa tako opominje građane da 24. aprila, „prilikom glasanja, veruju rezultatima, a ne obećanjima“.

„Vlada je u protekle dve godine postigla veoma važne rezultate a očuvala je i političku stabilnost u teškim okolnostima Ponovo smo svima vratili nadu . Za dve godine otvorili smo 27 fabrika“.

Pošto je na Kopaoniku rekla da su u 2015. modernizovali 150 km pruga, ne pominjući – koje?, u isto vreme saopštila je da su zatvorili 300 km. drugih pruga, jer uopšte ne rade, a prave troškove za održavcanje. Ali, to još nije sve, jer se 830 km. pruga ni malo, ili malo koriste.“ Zašto?

Naravno, niko se nije začudio, da ne kažemo, zaprepastio od takvog „rezultata“ vlade! Umesto da se železnički transport robe i putnika favorizuje, jer je jevtiniji od kamionskog i autobuskog, utoliko pre što naftu uvozimo, čini se obrnuto, pa još se uništava ono što je s mukom građeno godinama.

Pa nije čudo što američki ambasador izjavljuje da je „Srbija na pravom putu, ali da još mnogo krvari“.

Nekadašnji bezobzirni i drski portparol Slobodana Miloševića, koji se svakodnevno obračunavao sa novinarima, hvaleći njegovu politiku, sad je , o 10 godišnjici njegove smrti, sasvim smireno izjavio da „bez Miloševića ne bi bilo ove, drugačije Srbije . „Blizu smo EU, stekli smo prijatelje u svetu . Ponovo smo prijatelji sa Rusijom. Pregovaramo sa Prištinom. Jednom reči, učili smo se na njegovim greškama“

Doduše, priznao mu je dve dobre stvari: uspostavljanje Republike Srpske i Rezoluciju UN 1244.

Jadni Dačić, on neće da zna, da je uspostavljanjem Republike Srpske učinjen najveći nacionalni uspeh u srpskoj istoriji od 1878, kada smo na Berlinskom kongresu postali nezavisna država. Priznati Srbima pravo na svoju zemlju u Bosni, to je srpski vekovni san!

A možda i kad bi znao, ne bi smeo to da kaže, jer ko zna, da se Toma –Vučić, i on, ne spremaju da popuste pred američkim pritiskom i da RS uguraju u BiH!?

Piše se i govori o tome, pogotovu od holandskog advokata, Karkalovića, koji mnogo toga zna i objavljuje. Ali, badava.

A onda, bez mnogo dvoumljenja može se reći da je bezobrazluk tvrditi da smo sa Rusima „ponovo postali prijatelji“, posle Miloševićeve smrti!

Što bi značilo da smo za njegovog života bili – prijatelji! Dakle, za vreme Jeljcina, Kozirjeva i Černomirdina?!

I to govori ministar inostranih dela!

Onaj koji kaže „da je palanka odlika Srbije“, što on lično, najbolje dokazuje.

Tek, izjavio je da neće da bude premijer, ali je ugurao sebe u one „sve“ što imaju nameru da postanu – predsednik Republike!

Senator Džon Mekajn, koji je pre skorog vremena bio u Beogradu i izrekao mnoge pohvale Vučiću, ovih dana je govorio preko „Glasa Amerike“, ponavljajući, u još većoj meri, te i takve hvale.

„Srbija je postigla veliki napredak, posebno od kako je pod vladom, snažnog lidera Aleksandra Vučića SAD treba da pomogne Beogradu u ekonomskom razvoju i na putu ka EU. Mi ne tražimo ništa od Srbije, samo hoćemo da postane zemlja održive demokratije , dok Rusija traži dominantan uticaj. Mislim da se Vučić odupire ruskom uticaju.“

I, takoreći, zato „SAD i Srbija moraju da se zajedno suprotstave Putinovom velikom pritisku“.

Iznenada se saznalo da je načinjen sporazum o vojnoj saradnji Srbije i Turske, iako je, već 5 dana, raspuštena Skupština a vlada postala tehnička.

Naravno, pitanje je da li je taj sporazum, u tom slučaju, važeći, a sem toga potpisali su ga jedan naš kontraadmiral i jedan turski pukovnik, koji je izjavio da je „Turska za proširenje saradnje i stvaranja vidljivijih rezultata u oblasti odbrane, za koordinisano zajedničko delovanje“.

Teško je to razumeti, sem ako se tim sporazum ne ponavlja ono što je Tito uradio 50-tih godina sa Grčkom, kojim je sporazumom Jugoslavija postala neformalni član NATO pakta, a ovim bi, preko Turske, današnja Srbija.

I šta uopšte znače Vučićeve reči, da je „zadovoljan sa saradnjom NATO – om?

U isto vreme kada predsednik Srbije putuje u Moskvu, predsednik Turske, Erdogan, obećava da će pomoći Ukrajinu u napadu na Krim i Sevastopolj.

I šta, ne samo u tom slučaju, znači, vojni sporazum Srbije i Turske? Pogotovu što je Turska molila Srbiju da pomogne da je izmiri sa Rusijom, što je predsednik Nikolić obećao, da će probati.

Predsednik Nikolić otišao je u Moskvu 8. marta, najpre da primi Orden jedinstva pravoslavnih naroda, a potom da se sastane sa predsednikom Putinom, izjavljujući da „Putina smatra potpunim prijateljem, da bi mu otkrio sve svoje tajne; što bi značilo, kad bi mu bio neprijatelj, onda bi mogao!

Čudo jedno!

Nikolić je, nema sumnje, dobro primljen u Moskvi.

Čak, po rečima Nikolića, Putin je razumeo politiku Srbije prema Zapadu, pa i balansiranje između Moskve i Brisela, ali da će posle izbora u Beograd doći ruski premijer, i da će se tada nastojati, da ono što je potpisano sa Zapadom, da se potpiše i sa ruskim humanitarnim centrom u Nišu.

Prema onome kako se u javnosti priča, izgleda da je to samo Nikolićeva ideja i želja, a da će Vučić to izbeći po nalogu Brisela i Vašingtona.

Odjednom se umešala ruski i srpski akademik Jelena Guskova, inače rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za izučavanje Slovena, Ruske akademije nauka, i izjavila preko Ruske državne televizije „Centar“, da „Rusija ne podržava saradnju Srbije sa NATO, i da ako Nikolić, po povratku, kaže da Rusija podržava tu saradnju, da to neće biti istina“.

Uz to je dodala da Srbija ne vodi „samostalnu spoljnu i unutrašnju politiku, i da u svemu ispunjava sve zahteve Zapada, sem što nije uvela sankcije Rusiji“.

„Rusija mora da bude aktivnija kada je reč o budućem kursu Srbije, utoliko pre što je zabrinuta zbog onoga što se dešava u Srbiji“.

Ovo što je govorila gđa Guskova i u Srbiji i u Republici Srpskoj naći će put do srca mnogih Srba, koji željno iščekuju aktivniju Rusiju, već i zbog toga što veruju u nju i njoj.

Hvala gđi Jeleni Guskovoj.

Slobodan Turlakov

Intermagazin