Kom Vučiću verovati, današnjem ili onom od pre dve godine?

Umesto „Vikiliksa“, pozadinu delovanja današnjih srpskih vlastodržaca ljubazno – i dozlaboga nesmotreno – otkriva nam Aleksandar Vučić, glavom i bradom.

„Ne zaboravite da je Srbija do pre dve godine bila pred bankrotstvom, punim bankrotstvom, ne zaboravite da je bila u izuzetno teškoj situaciji, a da je danas Srbija ipak jedna od zemalja, iako i dalje siromašna, veoma siromašna, iako u njoj ljudi teško žive, zemlja sa jednom od najviših stopa rasta u Evropi“, izjavio je Vučić u slavljeničkom raspoloženju u Briselu, stojeći pored Miroslava Lajčaka i Johanesa Hana, na obraćanju novinarima u ponedeljak 18. jula, prilikom otvaranja dva nova poglavlja u pregovorima Evropske unije i Srbije.

Njegove reči neminovno prizivaju u sećanje jedan drugi, nedavni slučaj, koji se takođe odigrao između EU i Srbije, ali za razliku od ovih poglavlja uopšte nije ličio na pregovore. Daleko bilo… Reč je o proslavljenom „ed memoaru“, koji je Brisel uputio Beogradu krajem avgusta 2014. godine.

Na francuskom jeziku sve zvuči nekako lepše nego na nemačkom, pa i fašizam, ali dotični „ed memoar“ svejedno je u sebi sadržao zlokobnu naredbu da država Srbija ni na koji način ne sme da pomaže izvoz u Rusiju. Bilo je to, prisetimo se, vreme u kojem su između Zapada i Rusije pljuštale sankcije i kontrasankcije: najpre je Zapad, koristeći pokolj u Ukrajini koji je tada bio u punom jeku (a koji su oni i zakuvali), uveo sankcije Ruskoj Federaciji, na šta je Moskva ubrzo uzvratila jednakim merama. Te uzvratne mere potpuno su penerazile Zapadnjake, dotle nenaviknute da njihove žrtve pružaju bilo kakav otpor njihovoj osionoj samovolji, a kamoli da vuku tako dalekosežne poteze kao što su kontrasankcije. Suočeni sa takvom odlukom Kremlja, Zapadnjaci su u panici shvatili da će njihovi proizvodi najednom izgubiti prevlast na zahvalnom a najednom upražnjenom ruskom tržištu, pa su rešili da zaplaše svakoga ko bi novonastalo stanje mogao da iskoristi pojačanim izvozom u Rusiju.

„Evropska unija očekuje od trećih zemalja i zemalja kandidata da ne pokušavaju da iskoriste evropske sankcije Rusiji kako bi povećale sopstveni izvoz“, saopštavao je kabinet tadašnjeg komesara za proširenje EU Štefana Filea.

U to ime su iz Brisela na sve strane sveta poslali pomenuti „ed memoar“, sa zahtevom da se izvoz na rusko tržište nikako ne sme pospešivati državnom pomoću. Takozvane „treće zemlje“, poput Brazila ili Indije, na „ed memoar“ odgovorile su odrečno, ljute što je Briselu uopšte palo na pamet da im propisuje kako će da uređuju svoje privredne odnose sa Rusijom. Predsednik Vlade Srbije je, međutim, imao posve drugačiji stav:

„Poštovaćemo želju EU, to je naš strateški cilj, dakle članstvo u EU je nešto što smo govorili i u izbornoj kampanji, za to su se opredelili građani Srbije, to je njihova volja i politika Vlade“, rekao je Vučić na konferenciji za novinare 22. avgusta 2014. godine, potvrđujući da će se Srbija povinovati nezapamćenom briselskom bezobrazluku nazvanom „ed memoar“.

Ne bi li se izbegla bilo kakva zabuna u vezi sa tim šta je Brisel tačno zahtevao, sam Vučić je tom prilikom izneo suštinu:

„Pre dva dana u Obrenovcu mi je uručen ed memoar od zamenika šefa Kancelarije EU u Beogradu Oskara Benedikta, u kojem se Vlada Srbije obaveštava da bi trebalo da se uzdržimo od bilo kakvih mera podržavanja izvoza u Rusiju. Stav je da ne bi trebalo da suštinski ili značajno proširimo srpski udeo u izvozu na rusko tržište, zamenjujući izvoz zemalja EU.“

A bio je našao za shodno i da stanovništvu uputi i koju reč utehe:

„Građani Srbije mogu da budu mirni i spokojni i treba da znaju da Srbija ničim, ni na koji način, iako se nalazi u teškoj političkoj situaciji, nelakoj ekonomskoj situaciji, nije bilo čime ugrožena. Mi da zaustavljamo proizvodnju i izvoz nećemo, ali nećemo ni da uvodimo nove subvencije.“

Tako je Vučić govorio avgusta 2014, odnosno, pre bezmalo dve godine. Danas, međutim, isti taj čovek priča da je upravo tada, tj. u vreme kada je on saopštavao da će uslišiti drski „ed memoarski“ zahtev Brisela, Srbija bila pred – potpunim bankrotstvom.

Vučiću čovek i inače nema razloga da preterano veruje, ali je ovde potpuno očigledno da je ili iznosio neistine pre dve godine, ili ih iznosi danas. Sama ta činjenica razotkriva plitko-spletkarošku prirodu njegove vladavine, zbog koje prvenstveno ispašta Srbija.

Ako danas priča istinu, to onda neizostavno znači da je pre dve godine neposredno izložio državu sveukupnom privrednom slomu. Tada je, naime, Srbija bila pred potpunom bankrotstvom, a on je našao za shodno da uvažava nasilničku naredbu Brisela po kojoj zvanični Beograd ne sme ni na koji način da subvencioniše izvoz u Rusiju. Prevedeno na jednostavniji jezik, Srbija je tada bila maltene na samrti (pred bankrotstvom), a usled iznenađujućeg razvoja događaja u međunarodnim odnosima pojavio se mogući spasonosni lek (izvoz na upražnjeno rusko tržište), ali je Vučić bio rešio da se pomenutog leka odrekne!

Da ga se zaista i odrekao, potvrđuju i neposredni pokazatelji: Republički zavod za statistiku izračunao je da je tokom 2015. godine, dakle posle „ed memoara“, srpski izvoz u Rusiju neprestano opadao prosečno za trećinu u odnosu na godinu ranije, odnosno pre „ed memoara“. Dakle, ne samo da srpska privreda nije bila potpomognuta od strane države da pojačano izvozi u Rusku Federaciju, nego je izvozna delatnost čak počela znatno i da slabi. To ukazuje na mogućnost da je u povinovanju zahtevima Brisela Vučić otišao i mnogo dalje od onoga što je javno priznavao, te da srpski izvoz u Rusiju nije samo zamrznut, kako je bilo naloženo „ed memoarom“, nego i da je suzbijan.

A sve to u trenutku kada je, kako nam danas otkriva isti čovek, Srbija bila pred potpunim bankrotstvom.

Zbog svega toga, naravno da Vučić nije imao nikakva prava da uslišuje razbojnička naređenja Evropske unije. Čak i pre najnovijih saznanja o bankrotstvu, ondašnji briselski zahtev delovao je neprihvatljivo i nerazumno, kao još jedna prevelika cena koju Srbija plaća na vazda neizvesnom putu „evropskih integracija“. Uzimajući u obzir ovo što mandatar Vučić priča danas, njegova tadašnja odluka izgleda samo još poraznije i pogubnije.

Slaba su tu uteha podaci koje Vučić iznosi, o naovodnom privrednom rastu Srbije. Taj rast je navodni zato što, kako i sam Vučić priznaje, građani i dalje žive veoma teško, i tu se poboljšanje ni ne nazire. Ali i zbog toga što posle potpunog bankrotstva nije teško ostvariti nekakav „rast“, koji suštinski ništa ne mora da znači.

Svakako, postoji i drugo objašnjenje mandatarove nedavne izjave u Briselu, a to je – da priča o „potpunom bankrotstvu“, pred kojim se Srbija navodno nalazila pre dve godine, uopšte nije istinita. Ta mogućnost, nimalo povoljnija od prethodne, zasluživala bi posebno razmatranje.

Miodrag Zarković

FSK