Neko bi na osnovu naslova mogao pomisliti da ova kolumna nema veze sa politikom, ali, to bi bio pogrešan utisak. U Srbiji je sve postalo politika, pa i ljubav. Ona prema otadžbini.
Nacionalizam i patriotizam dve su poštapalice uz pomoć kojih različiti hohštapleri jašu ovom zemljom još od uvođenja tobožnjeg višestranačja.
Ljubav prema domovini podrazumeva da onaj ko je oseća čini sve što je u njegovoj moći da država ide napred, da se razvija, da ljudi u njoj žive bolje. Dođosmo, međutim, vrlo brzo do onog „ali“ što opšti s našim kokama, a da nije pevac.
To važi za normalne države, i za normalne ljude. Srbija je zemlja gde ne važi nijedno pravilo, i gde čak i ljubav ima sasvim drugačije značenje.
Nacionalizam u Srbiji najčešće podrazumeva i šovinizam, što u startu kombinuje ljubav (prema sopstvenom narodu) i mržnju (prema svima koji nisu naš narod). I eto patologije dok dlanom o dlan. Podrazumeva, zatim, i da je vlast odlučila da napravi neku tešku psinu, uključujući izdaju interesa, ljudi, teritorije, te da udarajući u nacionalističke talambase kod lakovernog i manipulacijama podložnog plebsa budi one najniže porive. Znate već… da im se najebemo majke za sve žrtve, da se osvetimo za sva klanja i ubijanja, da im pokažemo da smo nebeski narod i da sa nama niko ne sme da se kači.
Istorija nas uči da iz takvih junačkih poduhvata obično izađemo sa desetinama i stotinama hiljada novih grobova, da obavezno ostanemo bez nekog dela teritorije, i da smo u evoluciji civilizacije načinili nekoliko krupnih koraka unazad. To, doduše, važi samo dok se „pobednici“ ne late pisanja novih udžbenika, pa ne pretvore poraze u istorijske pobede opevane u epovima. I sve se to ponavlja u ciklusima, iz kojih ništa ne učimo. Može biti da je čitalac namernik sada izvio upitno obrvu, te da se upitao odakle mi pravo da tvrdim da ne učimo.
DA SMO NAUČILI…
Ne bismo nikako dozvolili da petoktobarska „revolucija“ 2000. godine prođe bez 6. oktobra.
Sav onaj narod, koji je izmanipulisan i izveden na srpske drumove da bi se slio u Beograd, ostao bi na ulicama dok se ne obavi kompletna lustracija, dok se ne pohapse svi odgovorni za ratne i zločine prema domaćem stanovništvu, i dok se ne otvore svi dosijei tajnih službi.
Dok se ne demontira i poslednji šraf u mehanizmu koji je držao crveno-crnu koaliciju na vlasti punih 12 godina.
Tek onda bi cela ta priča dobila neki smisao, i mogli bismo da se nadamo da će promene biti suštinske i da ćemo krenuti ka boljoj budućnosti.
LIKVIDACIJA
Ne bismo dozvolili da nam u sred glavnog grada, na ulazu u zgradu u kojoj je radio, u sred bela dana, kao pseto bude likvidiran premijer. Nevažno je što je u tom trenutku na tom mestu bio Zoran Đinđić, još je manje važno šta ko o njemu misli. Važno je da smo svi ćutali dok se kroz medije stvarala atmosfera linča, i dok su se pojedini tabloidi prosto utrkivali u prenošenju tekstova u kojima je predsednik vlade bio etiketiran kao izdajnik, kriminalac, bezmalo pa i ratni zločinac. Svi ti tekstovi, kao i vrlo neodgovorne izjave politikanata, doveli su do toga da se gotovo niko i nije iznenadio kada je čuo da je na Đinđića izvršen atentat.
Ne bismo dozvolili da posle takvog političkog zemljotresa na vlast dođe navodni legalista, koji je oružanu pobunu protivustavne policijske formacije (JSO) okarakterisao kao normalnu pobunu zaposlenih ljudi, koji eto svoj protest izražavaju u radnim odelima. Kao što lekari na proteste dolaze u belim mantilima, tako su Legijini i Zvezdanovi pitomci blokirali Gazelu u punoj ratnoj opremi, a dobar deo njih je na glavama imao fantomke. Umesto da zbog ekstremno neprimerene izjave i indirektne podrške atentatorima na premijera Koštunica bude kažnjen na izborima, njemu je srpski glasač poklonio svoje poverenje, i doveo ga je u poziciju da bude na čelu vlade za čijeg mandata su izvršene najveće pljačkaške privatizacije i Tribunalu u Hagu je isporučeno najviše srpskih državljana.
GDE ON STADE ONI PRODUŽIŠE
Ne bismo dozvolili da posle poslovično neobaveštenog Koštunice na čelo države dođe Demokratska stranka, čiji su lideri nastavili gde je stao DSS aparat, pljačkajući ono što je preostalo.
Demokratama na dušu ide i istorijsko „pomirenje“, i na najsramnijoj stranici srpske istorije biće upisan poljubac za sva vremena, onaj trenutak kada su se Tadić i Dačić zagrlili i oprostili jedan drugom sve grehe.
Već tada je bilo jasno da u ovoj zemlji nema nikakvog boljitka, i da se sva priča svodi na podelu plena, bezočnu pljačku naroda i rasprodaju države.
Iz takvog patološkog odnosa nije moglo ni da se rodi ništa dobro, pa onda ne treba da čuti što je u tom periodu, daleko od očiju javnosti, uz aktivno učešće Borisa Tadića, (pokojnog) Mikija Rakića i pojedinih stranih ambasadora, nastala Srpska napredna stranka.
MALO DESNO, PA LEVO
Ne bismo dozvolili da nas zavedu laži tobož preobraćenog radikala, ekstremnog srpskog desničara koji je preko noći promenio mišljenje za 180 stepeni, i koji se od majke Rusije okrenuo Evropskoj uniji kao jedinoj mogućoj opciji.
Postao je Vučić veći eurofanatik od svih dotadašnjih predstavnika takozvane evropske opcije u Srbiji, a njegova ljubav prema nemačkoj kancelarki prosto nije mogla da se izmeri.
Pokazao je genetski modifikovani Vučić i neizmernu ljubav prema bivšem britanskom premijeru Toniju Bleru, koji je bio najglasniji zagovornik NATO agresije na SRJ 1999. godine, a svoju naklonost ka njemu pokazao je tako što ga je doveo da bude specijalni savetnik Vlade Srbije.
Isti stepen idolopoklonstva pokazao je srpski premijer i prema američkom predsedniku Bilu Klintonu, koji je uz Blera bio inicijator bombardovanja SRJ, a svoju ljubav je potkrepio pozamašnom donacijom Fondaciji Klinton za vreme kampanje za predsedničke izbore u Americi.
GENOCID PO CENI OD PET MILIONA EVRA
Ne bismo dozvolili da onaj koji je sa skupštinske govornice obećavao da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno stotinu muslimana ode u Potočare, i u ime svih nas donira naših pet miliona evra porodicama žrtava genocida u Srebrenici.
Da bismo poštovali tuđe žrtve, moramo prvo poštovati svoje.
Da bismo priznali svoje eventualno učešće u genocidu, moramo prvo postati svesni genocida koji je počinjen nad nama.
Tek tada možemo doći u situaciju da ravnopravno sa celim svetom razgovaramo o žrtvama rata, i tek tada imamo moralno pravo da saučestvujemo u bolu porodica žrtava.
Ne možemo poštovati druge više nego što poštujemo sebe. Ne može ljubav prema drugima biti jača od ljubavi prema sopstvenom narodu.
Ne bismo dozvolili da 24. marta 2017. godine, na završnoj konvenciji vladajuće stranke u beogradskoj Areni, za 80.000 evra našeg novca, poruku građanima Srbije uputi Gerhard Šreder, kancelar Nemačke u periodu kada je doneta odluka da NATO izvrši agresiju na SR Jugoslaviju.
Ne bismo to dozvolili iz poštovanja prema preko 2.500 žrtava tog bombardovanja, a pre svih to ne bi smeo da dozvoli Aleksandar Vučić, koji je svojoj kćeri dao ime Milica po trogodišnjoj devojčici iz Batajnice, koja je sedeći na noši stradala od gelera rakete koja je ispaljena sa aviona koji je poleteo iz Šrederove Nemačke.
Ništa od svega navedenog ne bismo dozvolili da smo naučili. Evidentno je, međutim, da niti šta učimo iz istorije, niti pokazujemo nameru da to u budućnosti činimo. Naučili smo jedino da strahujemo za goli život, da se borimo za golu egzistenciju, i da ćutimo. Da zabijemo glavu u pesak i da se nadamo da ćemo nekako ostati pošteđeni. Ne misleći o tome kako nam je u tom položaju sedalni deo leđa prilično na izvol’te svakom ko prođe pored nas.
Peđa B. Đurović
www.kolumnista.com
