Ministar, ministarka i Boris Jokić

0
173

S pravom je Mladen Šarčević sinoć napustio emisiju „Crvena linija“ na televiziji N1. Nije stvar samo u tome što isti kritički tretman kao on u emisiji nije dobila i njegova koleginica, ministarka obrazovanja Federacije Bosne i Hercegovine Elvira Dilberović, iako su njih dvoje praktično isti – to jest podjednako loše ili, preciznije, pogubno rade svoj ministarski posao. Pre svega, Šarčević u tu emisiju nije trebalo ni da dolazi. A kad je već došao, bolje je što je otišao pre kraja, nego da sve vreme bez razloga odsedi u studiju.

Pre nego što je otišao, Šarčević je stigao da izgovori da su nastavnici u Prvoj beogradskoj gimnaziji znali da će biti ukinuto jedno odeljenje društvenog smera, e da bi se tako napravilo mesto za informatičko odeljenje. I pošto su to znali, nema razloga da sada štrajkuju, zaključiće. Šarčević je sinoć, pak, tačno znao u kakvu emisiju i na koju televiziju dolazi, što i sam potvrđuje, kako se čuje u takozvanom offu dok ljutito napušta studio. Ako bi na sebe primenio isti princip, za koji misli da važi za nastavnike u Prvoj, Šarčević bi morao da se zapita – za kog je đavola uopšte kročio u studio?

Stvar je u tome što Šarčević uopšte ne veruje u razgovor. On svoje ministarstvo vodi… Ne, ne kao što vodi svoje privatne škole. On to ministarstvo vodi kao što njega samog vodi njegov šef. Ne, ne predsednica vlade. Nego šef svih šefova u Srbiji – Vučić. Dakle, Šarčević je obrazovanje u Srbiji ustrojio strogo hijerarhijski, upravo tako da bude onako i samo onako kako on kaže. A on sam će reći upravo ono što mu se kaže da izgovori. I sve tako, od vrha do dna.

Potreban je poseban mentalni sklop da se na to pristane – da budete apsolutni poslušnik i apsolutni kabadahija, istovremeno. A takav mentalni sklop ne trpi razgovor. Ne, ne sa voditeljkom emisije, koja se, ruku na srce, baš i nije najbolje spremila za razgovor o obrazovanju. Šarčevića je morao izludeti njegov sinoćni sagovornik iz Zagreba – Boris Jokić.

Sasvim kratko, Boris Jokić je pre par godina vodio tim koji je trebalo da osmisli i sprovede reformu obrazovnih programa u Hrvatskoj. Reforma je započeta za vreme vlade SDP-a, a okončana promenom i dolaskom HDZ-a na čelo države. Okončana, naravno, bez ikakvog vidljivog učinka i odlaskom Jokića iz tog posla.

Zašto bi Jokić smetao Šarčeviću? Zar nisu obojica u nekom smislu reformatori? Kao što je Jokić hteo najbolje za hrvatske škole, ne treba sumnjati i da Šarčević želi najbolje za đake u Srbiji. Kao što je Jokić mislio da zatečeno stanje u hrvatskom obrazovanju nije ni blizu dobrog, tako i Šarčević misli da situacija u srpskoj prosveti mora hitno da se menja. Istina, njih dvojica se bitno razlikuju po predloženim promenama, ali zašto bi to za Šarčevića bilo nepodnošljivo toliko da napusti studio?

Ovako postavljeno pitanje zavodi na krivi trag. Na krivom putu su bili i svi kritičari Jokića u Hrvatskoj, kada su do besvesti razglabali o sadržaju predloženih promena. Jokić je bio na ivici da napravi revoluciju u hrvatskom obrazovanju, ali ne konkretnim predloženim promenama, nego načinom na koji bi se do njih došlo. Od predloženih promena daleko je važniji bio mehanizam koji je u reformu uključio praktično sve koji su u tome hteli da učestvuju – dakle, ne samo đake, roditelje i staratelje, te prosvetne radnike, nego i sve one kojih se škola rubno dotiče. Tako je samim procesom otelovio osnovnu ideju obrazovanja – smisao obrazovanja je u obrazovanju samom.

Apsolutno svaki obrazovni sistem nije samo slika u malom društva čiji je deo, nego je to i slika kako društvo sebe vidi u budućnosti. Vizija škole Jokića i njegovog tima, te svih učesnika u osmišljavanju i oblikovanju prosvetne reforme u Hrvatskoj suštinski je demokratska. Neuspeh reforme pokazuje da ne samo da društvo u kome se ona predlaže nije demokratsko, nego ono ni u budućnosti ne želi sebe takvim da vidi. Više desetina hiljada ljudi na ulicama hrvatskih gradova, koji su 2016. demonstrirali protiv gašenja reformi, pokazuju da nema konsenzusa oko nedemokratskih vizija. Ali, baš zato što društvo nije demokratsko, nema ni potencijala da se ono menja kroz postojeće institucije.

Dobro, ali šta se sve to tiče Šarčevića? Problem sa Jokićem je što on samim svojim nastupom ubedljivo pokazuje zašto je dobro rešenja, pa i ona obrazovna, tražiti kroz razgovor. Sa takvim osobama Šarčević ume da razgovara samo ako može da ih ućutka. To je Šarčevićeva obrazovna poruka i tako on sa svojim šefom vidi Srbiju u budućnosti. Sinoć su, međutim, Jokić i Šarčević bili ravnopravni sagovornici, i to je za srpskog prosvetara naprosto bilo – nepodnošljivo.

Utoliko je sinoćni razgovor o obrazovanju na kraju dao dobru sliku o stanju u (regionalnoj) prosveti: novinarka se nije baš dobro pripremila; jedan sagovornik je odbio da razgovara i napustio je studio jer suštinski ne veruje u svrsishodnost razmene mišljenja; jedna sagovornica nam je praktično priznala da je na čelu tela koje nema nikakvog smisla (pored toga što nema ni bilo kakve ingerencije) i sa mesta vlasti predstavila nam se kao nemoćna opozicija; treći sagovornik je pak verno predstavio stanje u sve tri zemlje, objasnio uzroke, predočio posledice ako se to stanje ne promeni i ponudio konkretan predlog kako da se to menja. Od njih troje, samo on nije ministar obrazovanja.

Dejan Ilić 
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime