Moć balkanske „braće“

Cvijićevi modeli violentnih vladara

Srbi su danas podeljeni u političke partije, interese, socijalne grupe, ali i žive u tri države. Reč je o Crnoj Gori gde su Srbi deo crnogorske dražavnosti, Republici Srpskoj kao entitetu BiH, i Srbiji, kao političkoj i etničkoj matici. Opšta karakteristika vlasti u Crnoj Gori, Srbiji i Republici Srpskoj sledi Cvijićevu teoriju violentnih tipova i mentaliteta-karaktera, opterećena oblicima lične vlasti, strančarenja, sukoba i međusobnih podela. Pored toga, vodeće političke ličnosti u sve tri srpske i srpsko-crnogorske države. Treba sada sagledati politike „Balkanske braće“ i političku psihologiuju vladavine tri ključne ličnosti Mila Đukanovića, Milorada Dodika i Aleksandra Vučića. Nije potrebno praviti šire analize, već u najkraćoj meri opisati vlasti, i načine vladanja narodom i državama od strane pomenutih političara-državnika.

Moć „Vladike“ Milo Đukanović?

Vladavina višestrukog crnogorskog premijera i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića duga 25 godina, ukazuje na klasičan sindrom balkanske orijentalne vlasti, karakteristične za plemensko-patrijrahalna društva, koja tranzicijom prelaze u građansko društvo. Milo Đukanović je praktičar vlasti koji je vešto „plivao“ u svim političkim etapama. Prvo je bio blizak saradnik Slobodana Miloševića od 1988. sve do 1997. godine, a onda do njegovog pada politički protivnik uz približavanje politici SAD. Milo Đukanović je od 2000. godine ojačao svoje pozicije na zapadu ali i u Ruskoj federaciji i igrao je na dve karte. Pošto je Đukanović umešan i u sumnjive poslove mafije, duvanske i drugih, opredelio se da igra na kartu Zapada i SAD kao i NATO i da iz Crne Gore umanji ili eliminiše ruski ekonomski i bezbedonosni interes. Tako je Milo Đukanović kroz DPS stvorio suverenu vlast igrajući na različite koalicije sa SDP, kupujući politički uticaj i prodajući ga radi opstanka na vlasti. Tri su glavne poluge moći Mila Đukanovića. Radi se o konceptu lične vlasti u DPS, kontroli i uticaju tajne službe i povezanosti sa mafijaškim međunarodnim kartelima, ali i stranim interesima. Uz ovaj segment je i četvrti stub moći, a to je moć i uticaj njegove porodice, pre svega njegovog brata Aleksandra na ekonomske tokove u Crnoj Gori. Đukanović je učinio ono što komunisitčka vlast nije, a to je slaljenje SPC, priznavajući Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Pored toga, Srbi i srpski interes je prvi put su u Crnoj Gori poniženi više nego u Drugom svetskom ratu i vremenima crnogorskih zelenaša. Po svim elementima moći, Milo Đukanović je vidni protivnik srpskih interesa u Crnoj Gori što se vidi po proterivanju srpskog jezika iz škola i ustanova Crne Gore i formiranju veštačkog crnogorskog jezika, kao što su to uradile i Tuđmanove vlasti u Hrvatskoj. Milo Đukanović i njegova uža i šira porodica poseduju veliku moć i bogatstvo i svoju „sudbinu“ stavili su na kocku SAD i NATO. Đukanovićeva vlast je okrenula leđa Srbiji kada priznala Kosovo i porušila zavet NJegoša vezanog za Kosovo. Đukanović je političar jake političke volje, arogancije i sujete, ali i trgovačke sposobnosti u ime svoje vlasti i moći.

Dominacija „guvernera“ Milorada Dodika?

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik bio je i višestruki premijer. Prvo je politički bio reformista blizak Anti Markoviću i opozicija Karadžićeve politike od 1990.-1995. godine u Republici Srspkoj. Kasnije postaje kooperativni premijer blizak interesima Zapada i SAD, a onda se okreće nacionalnoj politici u sporu sa vlastima u Sarajevu i u mnogo čemu postaje iz praktičnih razloga vlasti epigon dr Radovana Karadžića, iako je insistirao da ode u Haški tribunal. Milorad Dodik je moćan politički lider koji drži svoju stranku pod punom ličnom kontrolom, računajući i vladu RS. Dodik je vešt političar violentnog tipa, sposoban da svoje interese u vlasti i moći kanališe kroz „interese“ Srba u Republici Srpskoj. Dodik je od početka svoje vlasti uspostavio dobre odnose sa Milom Đukanovićem, a onda sa svim političkim liderima od 2000. godine u Srbiji. Dodik se okrenuo interesima prema Ruskoj federaciji, podržava put RS i BiH u EU, ali je kritičar politike SAD, NATO u BIH i na Balkanu. Dodik i njegova porodica su postali veoma imućni. Milorad Dodik je uvek igrao na Srbiju kada mu je bilo potrebno, ali je zadržavao pravo da se „ogradi“ i od političkih stavova državne politike Srbije, ukoliko su se kosili sa njegovim interesima. Milorad Dodik je kao i Milo Đukanović u politici i vlasti već 27 godina.

Apsolutna moć „gospodara“ Vučića?

Premijer Srbije Alkeksandar Vučić je od snažnog radikalskog političara koji je od 1992.-2008. godine bio protiv politike SAD, EU i NATO na Balkanu i prema Srbiji, kao predsednik SNS i premijer izvršio „Kopernikanski obrt“. Ova promena je svesna, naučena i trenirana uz promenu stila političkog nastupa, političke retorike. Vučić je sada moćan na političkoj sceni Srbije čak i moćniji nego Milošević u periodu 1990.-1996. godina. Milošević je tada imao opoziciju u DS i SPO, a Vučić sada nema opoziciju kao konkurenciju. Aleksandar Vučić je vešt političar, dugogodišnji poslanik, ministar informacija i prvi kadrovik SRS, a onda političar koji je SNS preuzeo od Tomislava Nikolića i stvorio je mašinu moći za apsolutni uticaj u vršenju vlasti. Aleksandar Vučić u odnosu na Đukanovića i Dodika je političar iz drugog ešalona generacije 1970-tih koja sada vlada u Evropi i prilagođava se trendova politike u EU. Vučić je produbio put Srbije ka EU, vodi umerenu politiku u odnosima sa Ruskom federacijom i vojnu neutralnost uz jačanje stranih investicija, ali ne i plasman domaćeg kapitala. Premijer Aleksandar Vučić je najjači političar u Srbiji posle Miloševića, ali ga prati crta političke arogancije, samohvalisavosti, ponižavanja političkih protivnika i vešta upotreba medija kojom stalno jača svoju poziciju i moć. Sada Vučić nema ozbiljnu političku konkurenciju, i to je najveća opasnost i po njegovu vlast ali i Srbiju. Aleksandar Vučić ima veću moć na SNS nego što je imao Milošević na SPS i svi ostali lideri nekon 2000. godine, računajući violentnog „samoljubivog“ predsednika Srbije i DS više od osam godina, Borisa Tadića. Iskustva u Srbiji govore da su lideri stranaka poput Miloševića, Đinđića, Tadića, Koštunice, stradali pre svega u svojim partijama od svojih saboraca a onda i na izborima. Ono što karakteriše i Đukanovića, Dodika i Vučića je stav Le Bone iz „Psihologije gomile“ koji glasi: „Vođe danas nastoje da postepeno zamenjuju organe vlasti, u meri u kojoj ovi poslednji dopuštaju da ostaju predmet rasprava i da sve više slabe“. Tako političari na vlasti koji su i lideri svojih partija postaju apsolutni gospodari i partija i vlada koje formiraju njihove partije i parlamenta gde su partije na vlasti, ali i javnog mnenja kojim suvereno utiču.

Tomislav KRESOVIĆ

Vidovdan