Moć kompradora – odstrel Z. Ćirjakovića

0
657
Slobodan Antonić / Foto: printscreen (Media Centar)

Svoj tekst o progonu Zorana Ćirjakovića, pre dva meseca, završio sam rečima: „ako Ćirjaković izgubi mesto na fakultetu, srce tame odneće važnu simboličku pobedu“. E pa Ćirjaković je, od 1. oktobra, uklonjen iz nastave. Tako je još jednom demonstrirana moć duboke „druge Srbije”.

Da podsetim, Ćirjaković se u julu našao pod sasređenom paljbom selebriti borkinja, građanističke opozicije i slučajnosrpskih medija (vidi ovde). Svi su u glas prozivali njegov fakultet – zašto mu uopšte daje mogućnost da kvari omladinu. A Marinika Tepić i Đilasov SSP čak su pozvali i tužilaštvo da se umeša, te da protiv zlog Ćire podnese krivičnu prijavu ili izda nalog za hapšenje, šta li?

Jedan od organizatora protesta „1 od 5 miliona” u govoru je, na demonstracijama 13. jula, napao Ćirjakovića, a dve nedelje docnije „1 od 5 miliona” čak je objavio i proglas u kom poziva da se tog dana izađe i demonstrira „protiv Jutki, Ćirjakovića i Simonovića”.

Ćira na sreću nije uhapšen, ali mu je uprava fakulteta 1. oktobra saopštila da više neće biti u nastavi, te da će narednih godinu dana biti plaćen da se bavi „naučnim radom“.

To je stara metoda akademske likvidacije, koje se sećamo još iz „vunenih vremena”.

Najbolja paralela je Laslo Sekelj (1949-2001), izuzetni sociolog koji je 1980. godine odstranjen s Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Neko ga je prijavio da kritikuje Marksa „s anarhističkih pozicija”. Formirana je komisija da „izvrši pregled i analizu radova mr. Sekelja”. Komisija je zaključila da je u svojim člancima „mr. Sekelj zanemarivao ontološku fundiranost Marksovog poimanja slobode”, potcenjivao značaj „diktature proletarijata”, te da „u nekim radovima mr. Sekelja metod materijalističke dijalektike nije dovoljno zastupljen” (ovde, 1/1981, str. 102-103).

Ista komisija napisala je, godinu dana docnije, negativan referat za reizbor Sekelja kao asistenta. „Kandidat jednostrano i neobjektivno ocenjuje stanje društvene misli u nas”, pisalo je u referatu. „U njegovim radovima utvrđene su greške i odstupanja od marksističke zasnovanosti…, kandidat je došao u sukob s linijom Saveza komunista…, to dovodi u pitanje njegovu kvalifikovanost da bude vaspitač” (isto, 4/1981, str. 101-104).

Na osnovu toga, doneto je Rešenje br. 01-5/21-1981, kojim je „mr. Laslo Sekelj izgubio zvanje asistenta i pravo da izvodi vaspitno-obrazovni rad na Pravnom fakultetu” (isto, 1-2/1982, str. 174). Prebačen je u institut pri Pravnom fakultetu, gde se od tada bavio „naučnim radom”.

Ćirjakovićev slučaj strukturalno je isti sa Sekeljevim, mada su detalji, usled promenjenih prilika, dakako drugačiji. I Sekelj i Ćirjaković, naime, nisu formalno izgubili posao, ali su zapravo trajno uklonjeni iz nastave. Takođe, obojica su stradali prvenstveno iz ideoloških razloga.

Razlika je u detaljima. Sada je fakultet privatni, pa nije bilo potrebe za komisijom i formalnim referatima. Uprava je jednostavno saopštila Ćirjakoviću da će novi ugovor biti samo za naučni rad, i samo na godinu dana.

Uprava se na ovo odlučila kao solomonsko rešenje, jer su Ćirjakovićevi progonitelji, kao vrstu pritiska, počeli da odvraćaju studente od upisa na ovaj fakultet. Tome je, recimo, služila tviter objava Jugoslava Ćosića, u kome se obraća „dragim budućim studentima fakulteta za Medije i komunikaciju”, da bi im predočio kakav ih problematični predavač tamo čeka (o kontekstu onoga što Ćosić citira i šta poručuje, videti ovde).

Naravno da se privatni fakultet boji osipanja brucoša. Ali, takođe, on ne želi ni da izađe na zao glas kod ozbiljne javnosti. Otuda je FMK doneo prelazno rešenje. Ćirjaković, iako popularan predavač (po studentskoj evaluaciji), prebacuje se iz nastave u nauku. Tako niko ne može ništa da prigovori. Ćira nije otpušten, a, ipak, kampanja protiv upisa na FMK više nema smisla.

Da Vas podsetimo:  Vučićeva besmislena Kosovska "bitka"

Ono što je paradoksalno, međutim, jeste da je Sekelja likvidirala vladajuća partija, dok je Ćirjaković, pak, uklonjen snažnim pritiskom navodno opozicione „druge Srbije“. Već sam više puta pisao (ovdeovde i ovde) da „druga Srbija“, zapravo, dominira kulturom, medijima i pojedinim fakultetima. Ona je, uistinu, deo (neo)kolonijalne vladajuće strukture, pri čemu svoju snagu crpe direktno iz logističkih resursa Brisela i Vašingtona – dakle, ne preko oficijelnog Beograda, kome je često, čak, i u teatralnoj opoziciji.

„Snažni pritisak“ faktički znači da su Ćirjaković, ali i njegova porodična i poslovna okolina, prinuđeni da se distanciraju od „problematičnog“ predavača. Čak se i njegova žena našla pod pritiskom. „Razmišljam dugo o partnerki Zorana Ćirjakovića“, napisala je saradnica Peščanika, Marija Ratković, „i o sramoti (?!) koju njoj donosi njegovo ponašanje, i o tome koliko njega baš briga za to (?!)“.

I kao što su, svojevremeno, žene ibeovaca bile pritiskane da moraju da se odreknu muževa, te da se ograde od njihovih „zlomisli“, tako je i sada Ćirjakovićeva supruga izložena javnim prozivkama – kako može da trpi to čudovište?

U tekstu iz jula objasnio sam kako je združenom akcijom šest rodnopravki i njihovih medijskih i političkih prijatelja spinovana (zabašurena) pretnja Ćirjakoviću, a koja je došla upravo iz tih krugova, da će mu biti „polomljeni svi prstići, pa nek vidi kako će da piše“.

To je, najpre, pokušano da se predstavi kao izmišljotina. Slobodan Georgiev: „Gde mu pretio? Daj neki izvor“. No, pošto je pretnja izrečena na promociji Bakićeve knjige, to se nije moglo na taj način zatrpati. (Naravno – da se, na primer, Bakić požalio na tu vrstu pretnje, reakcija jamačno ne bi bila: „Ko kaže? Daj neki izvor“, već: „Strašno, užas… Čist fašizam!“).

Onda je smišljen drugačiji način zatrpavanja, i on je, kako se vidi, uspeo. Ne samo da se direktne fizičke pretnje Ćirjakoviću više niko ne seća (verbalni napadač je, inače, identifikovan), već je, u izvesnom smislu, pretnja i realizovana. Ćirjakoviću su, uklanjanjem iz nastave, simbolički „polomljeni prstići“. On sada mora da razmilja o egzistenciji, a ne da kritikuje ideologiju prestoničkog selebriti stada.

Ali, Ćirjaković i da zaćuti, dovoljno je toga uradio. Ne mislim samo na njegovu odličnu knjigu o Africi, niti na njegove naučne radove, recimo, o primeni Hofštedeovog modela na Srbiju, o uticaju društvenih mreža na izbore, o karakteru afektacije elite povodom turbofolka, ili o islamskom fundamentalizmu u BiH.

Mislim pre svega na kovanje termina autošovinizam kojim je tačno i efektno označen jedan važan društveni fenomen.

Ovaj termin Ćirjaković je prvi put upotrebio 2006. godine, i od tada se ta reč u našoj javnosti toliko proširila da je danas doživljavamo kao uobičajenu. Termin je odlično skovan, jer je samorazumljiv. Ko god zna šta znači šovinizam („reakcionarni oblik nacionalizma koji teži raspirivanju nacionalne mržnje“; Rečnik MS, ovde, str. 989), već prilikom prvog susreta sa autošovinizmom zna njegovo značenje, a da ne treba da mu se nešto posebno objašnjava.

Da Vas podsetimo:  Neizvestan početak nove sezone u Domu kulture Studentski grad

Kao termin koji označava mržnju ili prezir prema sopstvenom narodu, autošovinizam se izdvaja od drugih oznaka za složeni, višedimenzionalni fenomen tzv. druge SrbijeSvetozar Stojanović (1931-2010) skovao je 1999. godine termin građanizam (pridev: građanistički). Njime je označio ideologiju koja je opozit nacionalizmu. Dok nacionalizam isključuje građanina iz konstituisanja države i društva, građanizam hoće da sasvim isključi naciju. To je nemoguće, jer je nacija, u najvećem broju slučajeva, pretpolitički supstrat od kojeg se gradi država i koji, potom, obezbeđuje i dodatnu društvenu koheziju.

„Građanizam“ je, svakako, koristan pojam. To se vidi i po tome da se i on danas odomaćio. Ali, ova dva termina nemaju isto značenje. Građanista ne mora biti i autošovinista. On može da zastupa građanističku ideologiju, a da nema osećanje mržnje ili prezira prema svojoj zemlji. Isto kao što i nacionalista ne mora biti šovinista, a da mrzi ili prezire drugi narod.

Slične, ali ne i iste oznake jesu i „druga Srbija“ i „drugosrbijanci“. Da podsetim, prvim terminom nazvala se, 1992, grupa intelektualaca koja je želela da se razlikuje od većinske („nacionalističke“) Srbije (videti ovde). Od 2002. godine ta grupa više ne postoji, a termin „druga Srbija“ preuzeli su kritičari koji njime označavaju onaj deo medijske, kulturne, akademske i političke elite koji zastupa građanističku ideologiju (a često je i na autošovinističkim pozicijama). Iz kritičkog korišćenja izraza „druga Srbija“ potekle su i lekseme „drugosrbijanski“ (2008) i „drugosrbijanci“ (2009).

Važan doprinos razumevanju istorijske dimenzije „druge Srbije“ daće, 2011. godine, Milo Lompar s „duhom samoporicanja“. Samoporicanje je, po Lomparu, dugotrajni, gotovo stoletni istorijski fenomen. Odlikuje ga neprestano samooptuživanje i iznalaženje „srpske krivice“ u svemu: za izbijanje Prvog svetskog rata, za političke konflikte u Kraljevini Jugoslaviji i za njen raspad, za zločine u Drugom svetskom ratu (uključiv i genocid nad Srbima), za političke konflikte u SFR Jugoslaviji i za njen raspad, za zločine u poslednjim ratovima (uključiv i one nad Srbima), za NATO agresiju 1999, za okupaciju i otrgnuće Kosova, za savremene etničke konflikte u BiH i u CG… (ovde, str. 116).

Duh samoporicanja, kaže Lompar, posebno se u Srbiji ukorenio pod titoizmom, a danas ga odlikuje pounutrenje hrvatskog ili nekog od atlantističkog stanovišta, bilo da je reč o našoj prošlosti ili sadašnjosti, o našoj politici ili kulturi… (isto, 262; 265).

Sličan pojam je „samomržnja“. Kod nas se, u političkom kontekstu, javlja 2010. godine, kao transpozicija izraza „samomrzeći Jevrejin“ (Self-hating Jew) i „jevrejska samomržnja“ (Der Jüdische Selbsthass). Milan Damjanac je objavio i knjigu Samomrzeći Srbi (2015). No, samomržnja se kod nas nekako nije šire primila. Možda i zato što je autošovinizam bio jasnija i značenjski jača leksema.

U engleskom ne postoji pojam auto-chauvinism – što je, naravno, glavni drugosrbijanski argument protiv termina „autošovinizam“. Ali, skovan je auto-antisemitism, kao oznaka za „socijalno-psihološki fenomen u kojem Jevrejin razvija opsesivni prezir i neprijateljstvo prema jevrejskoj tradiciji, običajima i onim Jevrejima koji ih se pridržavaju“. U engleski je, 2004, uveden i termin ojkofobija (oikophobia, u političkom značenju) – kao prezir prema sopstvenoj (političkoj) zajednici. I on, isto, doživljava ekspanziju.

Uz autošovinizam, Ćirjaković je skovao i, danas takođe popularnu, sintagmu „slučajni Srbi“. To je oznaka za one koji vole da istaknu kako su se „ovde slučajno rodili“. Reč je o svojevrsnom vidu identitetskog distanciranja od sopstvene zajednice, a iza kog najčešće stoji manji ili veći autošovinizam. I ovaj termin se odomaćio u našoj javnosti.

Da Vas podsetimo:  U Šidu služen parastos Jovanu Šumanoviću i Šiđanima učesnicima Prvog svetskog rata

Ćirjaković je zaslužan i za popularizaciju pojma „autokolonijalizam“. Predstavio je i njegovu definiciju (Karen Daviše), kao „procesa kojim elite, ili populacije, u određenim zemljama, traže i prihvataju smanjivanje svog državnog suvereniteta, nadajući se da će dobiti povećanu materijalnu, bezbednosnu ili kakvu drugu korist od države-metropole“ (ovde, str, 178).

U kombinaciji s „kompradorima“, autokolonijalizam je danas deo učinkovitog kategorijalnog aparata kojim se – uz „autošovinizam“, „građanizam“, „drugosrbijanstvo“ ili „kulturu samoporicanja“ – uspešno (s)hvata i teorijski kontekstualizuje ključna ideološka matrica današnje Srbije.

Ono čega nema u jeziku, nema ni u stvarnosti – pouka je koju odavno znamo. Jer, kako ćemo da iskažemo ono što vidimo, a što nas ugrožava i porobljava, ako nemamo reč za to?

Tokom devedesetih postojala je tek jedna, proskribovana i ismejana reč – mondijalizam (mundijalizam). Danas, međutim, imamo čitavu lepezu termina kojima vrlo precizno možemo da opišemo fenomen kolonijalne pete kolone u srpskom društvu, kao i njenu noseću ideologiju.

Ćirjaković je uradio suštinski važan posao. Doveo je pojavu do pojma. Dao je precizno ime onom delu stvarnosti koji smo videli, ali nismo mogli da ga iskažemo. Time je Ćirjaković omogućio hiljadama ljudi u Srbiji da tačno označe šta misle, s čime su nezadovoljni i protiv čega žele da se pobune.

Kud ćete više?

„Linčovali su me što sam smislio pojam autošovinizam“, primetio je jednom Ćirjaković (blokirani link). Tačno. Jer, time je Ćirjaković dao efikasno saznajno oruđe svima koji odbijaju dominantni narativ u srpskoj kulturi i medijima – o „primitivnom narodu“ i o „evropskoj eliti“.

Zato je naša otrovna i osvetoljubiva fensi elita proglasila Ćirjakovića „ludim, za Palmotićevu“ (Z. Crnogorac, poznat što je požalio jer NATO nije pobio barem trećinu Srba), „poremećenim“ (Dragan Popović, ovde, sl. 19) ili pak „ludim i zlim“ (Vesna Pešić; o ostalim uvredama Ćirjakoviću vidi ovde).

Znajući da se naši građanistički selebritiji kreću između objave Pešićeve – da treba „čipovati sve nacionaliste i desničare“, i Srđana Dragojevića – da „lustracija nije stvar suda, već revolucije: upadnete kod zlog komšije, koji je napravio kuću na tri sprata, spalite je bakljom i to je lustracija“ – jasno je kakva sudbina je određena zlom Ćiri. Uklanjanje iz nastave, naravno, tek je prvi korak u toj revandikaciji.

Ćirjaković je na sebe primio udar „duboke“ druge Srbije – za sve nas. Na njegovom primeru, naime, pokazano je da će biti cenzurisani, medijski satrti i statusno marginalizovani svi koji se suprotstave parazitskoj strukturi što je, poput osmog putnika, zaposela srpsko društvo.

A znate li kako možemo da pokažemo da nisu pobedili? Tako što ćemo obavezno, kada god o njima govorimo, upotrebiti onu Ćirjakovićevu savršenu reč.

Onu reč koja ih najviše nervira. Onu reč koja obara sve njihove posh maske, koja ih ogoljuje i prikazuje onakvim kakvi jesu. Kao kastu trutova spremnih na svaku građansku niskost, ne bi li odbranili svoje odvratne privilegije.

Autošovinzam.

Ćiro, care!

Slobodan Antonić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime