Mozak organizacije

Ovaj napis objavio sam prvo u strogo poverljivom vojnom časopisu „Bilten generalštaba OS SFRJ“, br. 69, str. 133–139, u avgustu 1991. godine. Tu temu o neophodnom „mozgu organizacije“ razvijao sam i kasnije: u školskom časopisu „Savremeni problemi ratne veštine“, br. 41/1999, str. 20–30 (pod naslovom „Mozak organizacije“) i potom u knjizi …Ili nas neće biti, str. 95–114, u poglavlju s istim naslovom.

Živimo u vremenu u kojem se čini da više nema uzmicanja. Poslednji ultimatum Srbima je da se u toku 2018. godine reši status Kosova i Metohije. Aleksandar Vučić je obećao da će u sledeća dva, dva i po meseca predložiti „najmanje loše rešenje“. U igri je i referendum, a poznato je da se sa referendumskim pitanjem u vreme apokalipse (Kainovo vreme) skoro poslovično, bezuslovno manipuliše od strane vlasti.

Pogromi, progoni i ucene jezuitsko-vavilonske Elite su i dovele Srbe do bezizlaza, a vladar se ponaša kao da nije vešt i kao da malo zna o životu uopšte, a posebno o svom narodu. U takvoj situaciji, jedini izlaz je arbitar. Nekada je to bio monarh, ali danas ni monarsi nemaju autoritet, te su zbog zakržljalosti te funkcije zanemarili negovana znanja. Pojedini prinčevi i kraljevi su i mentalno problematični.

S druge strane, potpuno je prirodno insistiranje „vladara iz senke“ da se Srbi što pre odreknu Kosova i Metohije. Oni insistiraju da Srbi potpišu što pre pravno obavezujući dokument. Traže ono što Srbi ni u kom slučaju ne smeju da potpišu. Jer, ukoliko to učine u udžbenicima se neće ni pominjati Kosovo i Metohija kao srce Srbije i buduće generacije će zaboraviti da je reč o najstarijoj srbskoj teritoriji. Taj dokument bi dao osnovu za nove istorije širom sveta. Sve to se događa pri kraju svakovrsnog „sloma Zapada“, kada prvi put u istoriji „vreme radi za Srbe“. Uostalom, svi na planeti Zemlji će svedočiti da se širenjem uticaja Rusije i Kine na Balkan, konačno oslobađa Kosovo i Metohija, a lažni Albanci nestaju brže nego što su nastali.

Zato je neophodan arbitar. Ne sme se dozvoliti da bilo ko u ime Srba potpiše bilo koji pravno obavezujući dokument. To bi bio potpis i pečat na akt veleizdaje. Naravno, sve će se to u svakom slučaju ubrzo vratiti na svoje mesto, ali će duže trajati ukoliko sadašnja vlast izda Srbe i posebno velikomučenike na Kosovu i Metohiji.

Budući da Srbija nije, niti bi trebalo da bude monarhija, najbolje je rešenje osnivanje autoritativnog tela (ako treba i „veće od sedam mudraca“ sa probranim umovima starijim od sedamdeset godina) kojem bi se vladar (predsednik vlade, premijer) obraćao u situacijama kada je u dilemi i/ili pred teškim sudbonosnim odlukama. Pritom, za vladara vršenje vlasti nesme da bude strast, nije njegov san, nije častoljublje, nego ritualna obaveza, On mora bestrasno da presuđuje i deluje. Ima jednu jedinu težnju: šta bi na njegovom mestu učinio Bog Stvoritelj. Ako se to narodu ne dopada ili slegne ramenima ili ode i kaže: ovo se mora učiniti, milosti nema, mora se izvršiti. U sadašnjoj situaciji nije problem samo što premijer nema dovoljno znanja o vladavini, nego i to što mu je predsednik države nadobudno i perfidno oduzeo ključnu funkciju i vlada umesto njega. No, to je nešto što se može rešiti drugačijim sistemom izbora, tek posle osvešćenja naroda. Sada je najvažnije da se ne potpiše pravno obavezujući dokument, jer će ubrzo situacija u svetu rešavati i srbske probleme. U ovom slučaju „mozak organizacije“ bi odlučio da li je rešenje referendum i kako da se ponaša „vladar“.

Borba sa izazovima

Da bi se formulisala državna opredeljenja, a zatim i odgovarajući interesi i ciljevi, iz kojih treba da proistekne program opstanka i razvoja, neophodno je da se formira tim eksperata za teorijske, strategijske, doktrinarne i stručno-analitičke poslove.

Tim treba da radi neprestano, u smenama, i koliko je moguće u istom sastavu. Dužan je da modeluje rešenja konkretnih problema. Treba da ga čine kreativni stručnjaci koji poznaju sve odbrambene sfere i imaju iskustva u radu sa ljudima na više organizacionih nivoa. Osnovna namena tima, nakon formulisanja sistemskih državnih dokumenata, jeste da te dokumente održava neprestano aktuelnim i da nadmudri odgovarajuće timove stvarnih i potencijalnih neprijatelja. Pretpostavlja se da bi tim pre početka rada stvorio sebi optimalne uslove za rad i imao od premijera overena dokumenta (na primer, Uputstvo za rad tima), koja bi omogućavala rad ekspertskog tima na najbolji mogući način.

Država mora da se priprema za odbranu od univerzalnog neprijatelja, odnosno od svakog ko ima nameru da je napadne bilo kada, bilo gde i u bilo kojoj dimenziji. Naravno, ni neprijatelji nisu više ono što su nekad bili. Zanimljivo je da su građani SRJ od 1991. do 2000. godine znali da su bili zvanični neprijatelji SAD (na osnovu odluka Stejt departmenta i predsednika SAD), a da oni, čak ni progonjeni Srbi, Sjedinjene Države nisu ni zvanično, ni nezvanično doživljavali kao svog neprijatelja. Srbi su oružano i neoružano napadnuti, iako po mišljenju Henrija Kisindžera, objavljenom 23. januara 2000., „SRJ nije predstavljala nikakvu stratešku pretnju za Sjedinjene Države“. Pritom je važno da se naglasi da su mediji učinili da obični ljudi, posebno oni koji nisu dovoljno školovani za oblast politike, misle da Sjedinjene Države i Velika Britanija i njihove administracije imaju toliku moć da je prirodno što dominiraju planetom.

Istina je drugačija. Građani te dve države su najkontrolisaniji, to znači najneslobodniji i najzaplašeniji na planeti Zemlji. Oni ne odlučuju ni o svojoj sudbini. Njihove predsednike i glavne državne činovnike postavljaju službenici „velikog brata“. Većina predsednika SAD su masoni i to počasni, veliki majstori 33-eg stepena. Na primer, Džon Keri (demokrata) i Džordž Buš mlađi (republikanac), kao suprotstavljeni kandidati za predsednika SAD, postavljeni su na to mesto na osnovu članstva u „grupi 322“, koja pripada satanističkom Redu „Lobanja i kosti“. Bilo je sasvim svejedno ko će „pobediti“ na nameštenim izborima, koji su u SAD bez izuzetka samo „politički maskenbal“. Ali koliko ljudi to zna, iako su podaci o kandidatima objavljeni i na Internetu?

Važno je da „trust mozgova“ na državnom nivou proceni stvarne neprijatelje. Reč je o onim državama ili skrivenim, tajnim ili polutajnim organizacijama, koje radi ostvarenja svojih interesa i ciljeva podrivaju ekonomski sistem, prepariraju građane za prihvatanje svoje filozofije, kulture, ideologije, prete i ucenjuju, ubacuju svoje koncepte preko sekti, nevladinih organizacija i tzv. mirotvoračkih pokreta, prodaju naoružanje potencijalnim neprijateljima itd. U borbi za opstanak na planeti, koja je i sama ugrožena, neophodno je da se sve brže donose optimalne odluke, jer nema dovoljno vremena za ispravljanje načinjenih grešaka.

Posle razbijanja i raspada prethodnog „bipolarnog svetskog poretka“ ukazala se prilika da naučni radnici u oblasti ratne veštine osveže svoja izučavanja i analize, izvuku pouke i unesu promene u teoriju. Na primer, nametnula se potreba za oslobađanje ratne veštine od ideoloških predrasuda Drugog svetskog rata. Osim toga, neizbežno je utvrđivanje istine o uticaju „Iluminata“ (jezuitsko-vavilonska Elita) na svetske ratove i budući, već nagovešteni (očevidno planirani) svetski rat. Nameće se obaveza da se ratna veština nadgradi sopstvenim i stranim savremenim iskustvima.

Idealizacija istočnih društvenih sistema i odnosa u njima, koja je trajala do 1989. godine, dovela je do toga da nije bilo moguće da se koristi tadašnja teorija ratne veštine. Istovremeno, stalna nadmetanja u naoružavanju i vojnoj politici između Istoka i Zapada, ometala su striktnu primenu doktrinarnih, a često i normativnih dokumenata, mada je većinom na njima zasnivana priprema za rat.

Razorni koncepti

Razorni konceptiPosle raspada i razbijanja socijalističke Jugoslavije smanjena je upotrebljivost koncepcije ONO i DSZ i doktrina vidova i rodova, posebno u uslovima kada je zemlja napadnuta iznutra, posle stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Bio je to pokazatelj lošeg i nedovoljno realnog pristupa odbrani zemlje, a istovremeno i neodgovarajućeg odnosa prema tekovinama društvene zajednice.

Prilagođavanje odbrambenog sistema novonastalim promenama završeno je u celini u segmentu departizacije vojne organizacije. Sve se to odnosilo i na državu. SFR Jugoslavija je u Stejt departmentu proglašena za „veštačku tvorevinu“ i to je prvi objavio Voren Kristofer kao državni sekretar Sjedinjenih Država. Šta to znači, znalo je veoma malo vojnopolitički učenih ljudi, eksperata iz oblasti vojnih strategija i doktrina.

Posle signala koji je dao papa Jovan Pavle drugi 1979. godine da se otpočne sa stvaranjem „novog svetskog poretka“, diplomatskim proglašavanjem SSSR, ČSSR i SFRJ za „veštačke tvorevine“, otpočeo je proces stvaranja „bonsai država“. Tada skoro niko nije znao za Direktivu 20/1, usvojenu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD 18. avgusta 1948., po kojoj se sve događalo skoro protokolarno 40 godina. Glavnu ulogu u procesu regionalizacije dobile su institucije Ujedinjenih nacija, koje razbijaju federalne države prema davno razrađenim iluminatskim Kurilskim rukopisima i Protokolima sionskih mudraca, koji su postali deo Agende za mir jezuitskih Ujedinjenih nacija.

O tome da će na Zemlji u bliskoj budućnosti biti 400 država prvi je govorio javno Kopt Butros Butros Gali dok je bio generalni sekretar skupštine Ujedinjenih nacija. Dakle i država Srbija je prošla kroz procese prozirnog razbijanja SFRJ, SRJ i SCG i sasvim je prirodno što zbog uticaja monstruozno snažnog neprijatelja nije uspela da se oporavi do 2018. godine. Ne samo što su Srbi i Srbija bili javno postavljeni za cilj koji treba uništiti i što su radi ostvarivanja tog cilja Srbi dodatno bestijalizovani u teorijski razrađenoj proceduri pseudoevolucije, nego su institucije „velikog brata“ uništavanjem infrastrukture tokom neovlašćenih raketiranja i bombardovanja uzgred polomile kičmu Srbiji na isti način kao i Republici Srpskoj.

Tako je jezuistko-vavilonska Elita postigla željenu zavisnost Srba od njihove milostinje, koju zvanično zovu – investicije. Sada Srbija, posle svega što su joj učinili luciferovci i ahrimanci okupljeni oko vavilonskih ideja evropskog ujedinjenja, „vida rane“, a da rane zarastu ne dozvoljavaju nevladine organizacije, „kupljeni mozgovi“ i sluge finansijskih magnata, što je drugo ime za „velikog brata“.

Teorija o upravljanju državom nalazi se u sličnom stanju kao teorija ratne veštine – treba je oporaviti i osloboditi političkih i ideoloških primesa. Dakle, preostaje rad na usklađivanju teorije upravljanja državom i teorije ratne veštine sa strategijama, doktrinama i regulativom i posebno s promenama u svetu, budući da one diktiraju uslove za nove sukobe u međunarodnoj zajednici.

Nanotehnološka sredstva, sateliti, avioni-radari (avaksi), pozicioni i informacioni sistemi, superkompjuteri i Internet povećali su mogućnosti velikih sila za kontrolu svetskih megatendencija i značajno uticali na suštinu savremenih ratova. Operacije izvan ratnog stanja, informatičke, neokortikalne i psihotronske operacije, primena ekonomskih sankcija i (zlo)upotreba navedenih nevladinih organizacija, sekti i tzv. mirotvoračkih pokreta – izmenili su suštinu rata, koja bi objektivno gledano, trebalo da se odrazi na teoriju upravljanja državom i teoriju ratovanja, strategiju odbrane, doktrine, regulativu i praksu ratne veštine.

Izazvana je neophodnost da se prevaziđe teorijski jaz, nastao između ideologizovane teorije upravljanja državom i vođenja opštenarodnog oslobodilačkog rata, s jedne strane i teorije upravljanja državom i veštine ratovanja, kao opšteg naučnog dostignuća svih odbrambenih snaga sveta, s druge strane. U prilog malom pomaku ka neophodnoj objektivnosti potrebne su i značajne izmene u pristupu procesu donošenja optimalnih odluka na nivou organizacije u celini.

Mnoge teorijske osnove iz različitih razloga i zbog ljudskih interesa i pobuda nisu primenjene u praksi. Jedno od teorijskih rešenja za situacije, slične onoj u kojoj se našla JNA, moglo je da bude primenjeno da je postojala volja da se formira grupa eksperata različitih specijalnosti na nivou štaba VK (Vrhovne komande). Postojalo je i objavljeno pomenuto teorijsko rešenje za pomoć ministru odbrane u pripremi predloga odluka na strategijskom nivou. To je, kako je u uvodu navedeno, predloženo u Biltenu GŠ OS SFRJ br. 69, koji je obelodanjen u avgustu 1991. godine.

Da je formirano predloženo telo, SFRJ i JNA ne bi ušle u ratove koji su se vodili između jeseni 1991. godine i leta 1999. godine ili bi ti ratovi i diplomatske aktivnosti bili sasvim drugačiji. Vrlo je verovatno da bi posledice agresije na Srbe i Srbiju bile znatno manje razorne. Ne bi Srbija bila 19 godina u ožiljcima, poput srušenih zgrada MUP i SSNO, te sa uništenom infrastrukturom i bolestima posejanim iz vazduha. Svet bi sasvim sigurno raspolagao istinom o namerama „velikog brata“. Tako bi raskrinkani „vladari iz senke“ bili u problemu već početkom 2000. godine kako da šire NATO alijansu i izmisle terorizam kao povod za dalji prodor na Istok. Strepnja Zapada od odmazde i neuspeha u prodoru na Istok pritiska Srbe da potpišu pravno obavezujući dokument i definitivno se odreknu još jednog dela svog prostora.

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com