Nema kajanja nakon brijanja

U listu „Danas“, pre nekoliko dana, izašao je članak mlade SNS agitprop zvezde u uzdizanju, po imenu – Ištvan Kaić. Preskočićemo onaj deo iz kojeg se vidi da je Kaić, u stvari, „saradnik“ izvesnog Instituta za javnu politiku, na čijem se čelu nalazi Vladimir Beba Popović. A taj ili ta Beba je ona ista, koja je svojevremeno tvrdila da je Tomislav Nikolić (trenutno predsednik Srbije) u slavonskom selu Antin ubio jedan „buljuk baba“ i pobacao ih u nepostojeći bazen. Takođe, sasvim ćemo zanemariti činjenicu da je pomenuta Beba u veoma tesnim (prijateljskim) odnosima sa aktuelnim predsednikom srpske vlade Aleksandrom Vučićem – „političkim sinom“ istopartijskog predsednika Srbije – pomenutog Bebinog „baboubice“ Nikolića. Nećemo se osvrtati ni na to da se direktor famoznog Instituta za javnu politiku samoreklamira i hvali „činjenicom“, da je on jedan od najvažnijih savetnika dvojici „velikih“ državnika – Milu Đukanoviću of Montenegro i, pogađate, Aeksandru Vučiću von Serbien.

Otuda, obratićemo pažnju samo na ono, što u svom zgusnutom članku bez početka i kraja (pod naslovom „Izopačeni režim rada“), saopštava Ištvan Kaić, ideolog-mislilac i intelektualni „brijač“ (neki bi rekli britva) gorepomenutog Vučićevog baba-beba savetnika. Zapravo, Kaić se odnekud odlučio da seče tupom jezičkom britvom, kojom se „brijački okomio“ na sve bivše, sadašnje i buduće „kritizere“ lika i dela Velikog Vođe. Kaićevo brijanje je jasno i krajnje efikasno: bolje je da u „seči knezova“ ode i pojedina nedužna glava, nego da neki zakleti podrivački elementi nastave da cimaju temelje SNS jednoglave (a mnogoglave) Meduze. Ko god nije uz M/Agnusa Ang(e)likanskog (a opet našeg, srpskog; „tuđi a naš“), takav mora, za početak, pod zarđalu oštricu mladog javno-institutsko-političkog „berberina“, na brijanje (i šišanje pride).

Iako nismo uspeli da zagonetnost srpske Sfinge rešimo „brijanjem“ Okamovim okomito postavljenim i pojednostavljenim principima, ipak ćemo preći i na komplikovanije interpretacije, reinterpretacije i, čak(!), kontrainterpretacije. Javnoinstitutski junoša ne bi bio to što jeste – savetnik savetnikovog Vođe – kada ne bi hegelijansko-fenomenološki udario na ono što je u ljudskom (a i u Vođinom) (pre)umovanju najteže, a to je ono što „usled nebrojano mnogo slučajeva samo po sebi izaziva sumnju“. Nebrojano je ono što nije (iz)brojano, pa prema tome, takav neizbrojan broj mora biti sumnjiv. Naravno, običnim smrtnicima teško je da razumeju negaciju negirane negacije baba-bebinog alumnusa. Da bi se takva filozofema barem donekle mogla pojmiti prostim rezonom (onim koji još nije preumljen u danke-um ili nemački Umdenkung), ona se mora uporediti sa onim velikim i bezgranično (neizbrojano) značajnim briselsko-podovskim i ničice izmoljenim poklonom za Srbiju – Vođinim veličanstvenim Ništa.

O kakvom se neviđenom umnom potencijalu ovde radi, pokazuje mlađani Kaić i time, što uspeva i laž da dezavuiše. Tako nešto ni velikom Hegelu, a ni Velikom (fenomenalnom) srpskom Vođi – majstorima za obrtanje moćnih (uzvišenih) misli na takav način da od misli, na kraju, (ne) ostane Ništa – nikada nije tako (o)lako polazilo za rukom, dok sve to, reklo bi se, Ištvanu Kaiću ide i za nogom. Sve što drugim preumljenicima izgleda neverovatno komplikovano, Ištvan Kaić preseca svojom „okomljujućom brijajućom britvom“, onim tupim a efikasnim sečivom „nagomilanih promašaja“, koji bi da promene sve, ne menjajući Ništa ni za šta (i nipošto).

Veoma je teško precizno slediti Kaićev (pre)um(lje)ni galimatijas, u kojem je ono što je „slično nečemu“ smešteno i „u suštini“ i van suštine, tako dostižući „status uvreženog“ (ili uvređenog), najkrivljeg za ne baš uspešno prekomponovanje Vođinog blagorodnog i spasonosnog – Ništa. Premetanjem nesuštine u suštinu materijalizuje se ideja o društvu blagostanja. To jeste, ono ogromno Vođino zalaganje, rad od zore do jutra, moralo je da donese plodove. Ništa počinje da negira samo sebe (po sebi, an sich), pretvarajući se u svetlo budućeg Nešto, jer je ono Ništa smešteno u Nigde, to jeste, nema ga ni u čemu.

Ko je sve ovo razumeo, svaka mu čast. Može odmah da ode kod Baba-Bebe Popovića i zaposli se u njegovom institutu za kreiranje Vođinog Ništa iz Ništa ili pretvaranje Ništa u Ništa, što u zbiru daje neočekivano Nešto iz Ništa. U stvari, to je ekonomično presipanje is šupljeg u prazno, nakon kojeg sve postaje puno i nakon čega je „sve i svakome jasno“ da se praznina može ispuniti šupljinom tako da svima bude dovoljno.

Mladi Kaić bez kajanja i sa nadom, neumorno, intencionalno utiče na „intencionalnost“, tako da se sve završava neintencionalno-intencionalnim (ne)intencionalizmom. Ovakvim „mentalnim razgibavanjem“ sve postaje (ne)namerno (ne)izrečeno, mada je cilj da Ništa zauvek ostane svetlo (šarga-repna lanterna) na kraju tunela (Vođa viče: „Vaše je pravo da znate Ništa“).

Ištvan nastavlja da meditira o nekakvom „svepostojećem ambijentu“ (valjda ambijent u onom Vođinom Ništa u kome nema šta nema ili ima šta ima) u kome sve sile zla („pametno“ i, eto ti ga na, „promoćurno“; možda, promoćorno ili promotorno) atakuju na veličanstveni super(men)ego njegovog milog Vođe. „Neslućena izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupi na svim onim mestima na kojima rad više izgleda kao rezidual“ – sablažnjava se mladi filosof Kaić, iskačući iz onog „svepostojećeg ambijenta“ gazda-gazdinog gazade u kome nema šta nema, a ima samo Ništa. Sve je to zatrovalo srpsku medijsku i intelektualnu sferu toliko, da osim Kajićevog „reziduala“ pameti u Srbiji i dalje opstaje samo ono PPV-ovo (ili AV-ovo) Ništa. Još samo da to osmišljeno Vođino Ništa postane Nešto ni u čemu, pa da ga sav inetelektualni i neintelektualni svet oberučke ob(ez)grli.

Za www.koreni.rs

T. Rajić