Nikolajevići

1
566

Sinoć komentarisah, na Fejsbuku, neki citat Nikolaja Velimirovića („Istina je često uvredljiva, ali nikad nije štetna“), pri čemu sam rekao da sam slične izjave slušao i na pijaci, i po autobusima, a naročito po kafanama, od kafanskih filosofa. Da ne prepričavam, to je izgledalo ovako:

Untitled-1Naravno, dežurni pravoslavci su mi odmah, blagonaklono, kako samo oni umeju, skrenuli pažnju da grešim dušu, da ne treba da čačkam tamo gde ne treba, da nema ništa loše u tome što se citiraju svetitelji, da arčim svoj talenat na gluposti, te na kraju, dođe i komentar neke Tanje: „Milane ovaj vaš kometar ne stoji i tendeciozan je. Isto tako moglo bi se reći za svaku izreku bilo kog poznatog pojedinca, ali vi uvek i iznova ciljate Sv.Nikolaja i srpsku crkvu. Zašto„?

Prvo: moderni pravoslavci, oni koji su na svojim nogama na krštenje otišli, nikako ne kapiraju da, kao što oni imaju pravo da postavljaju objave, to pravo imaju i drugi, čak i oni koji se ne slažu s njima.

Drugo: taze vernike je lako poznati do tome što su isključivi tumači božje volje, greha, kazne i iskupljenja, te po tome što zauste da kažu: „Dobar dan“, a iz usta izleti: „Kao što kaže vladika Nikolaj..“.

Zanimljivo je kako je, u tumačenju neoortodoksije, Isus postao drugorazredna ličnost hrišćanstva, a Nikolaj se progurao u prvi red, skupa sa nekolicinom Svetih Otaca. Pravi odgovor leži u Hristovim rečima:

“ Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide: inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima“.(Matej, 6:1)

„I kada se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju“. (Matej, 6:5)

„A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni“. (Matej, 6:7)

„A kad postite, ne budite sumorni kao licemjeri; jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju“. (Matej, 6:16)

Prosto, novopravoslavac na ovo ne može da se poziva jer, od kad ujutro ustane, samo traži žrtvu, kojoj će da saopšti da je, je li, vernik, da posti, da se pridržava zakona i slično. Ideja, pre svega Hristova ideja, da se vera nosi u sebi, tiho i bez kreketanja, toliko je daleko od modernih vernika, da će radije preći u Islam, nego verovati tiho.

Dublji jedan razlog leži ispod površine: kod neoortodoksa, vera je samo zamena za ideologiju, a ideologija, naravno, ne može da ćuti i da ne dosađuje. Oni se nikad nisu udubili u Hristovo učenje, već su se radije zaheftali za citatologiju, posebno kad je u pitanju vladika Nikolaj, baš zato što je on, prvi kod nas, veru propovdeao kao ideologiju, te je blizak, po duhu, modernim vernicima. Otud njegova neverovatna popularnost u poslednjih dvadesetak godina, što se vremenski i podudara sa pojavom novoortodoksije kod Srba. Od konca Osamdesetih, dotle relativno slabo primećeni vladika Nikolaj, odjednom je postao novoverački „superstar“. Justin Popović, kontemplativan i komplikovan za novoverce, nepogodan za ideološke potrebe, morao je da odstupi u drugi plan. Složene Justinove misli, lišene banalanosti i parola, prekrupan su zalogaj za moždane potencijale novog stada.

Da Vas podsetimo:  Jezik prenemaganja, zapomaganja i preuveličavanja

Prema tome, Hrist je, kao što rekoh, nepodesan za današnje vernike, jer ih njegovre reči teško optužuju. Kao i svi konvertiti (iz ateizma u pravoslavlje), oni hoće da budu vrhovni arbitar u svim pitanjima vere, nacije i načina života. Iz njih probija bes prema onima koji nisu napuštali veru i koji nisu preko ateizma došli do pravoslavlja, jer su baš takvi svedoci slabosti predaka ovoveraca. Biti organski u nečemu, izdržati u veri, ne pokolebati se pred komunizmom i ateizmom-sve je to strano novoverniku; izmileo je iz ateističke rupe kad je postalo bezopasno po karijeru, kad više nije nogao da se stekne stančić, ili bolji posao. Mi svi zaboravljamo da pad komunizma nije stvorio, ili doveo nove ljude u Srbiju, već da su ljudi ostali isti, samo su se dresovi promenili. Prelet iz ateizma u pravoslavlje je priča o metanoji bez katarze, o ritualu bez unutrašnjeg doživljaja i o metafizičkoj pustoši, te o očajnoj borbi da se forma nametne sadržini.

Vera je nešto sa čim se raste, čemu se pripada, a ne nešto čemu se pristupa, ili se opredeljuje. Opredeljuje se za stranku, za dobrovoljno pevačko društvo, ili za garnituru nameštaja (čak se ni za Zvezdu ili Partizan ne opredeljuje, već je i to stvar odrastanja i porodičnog skripta), a veri se pripada organski, ili nikako. Potpuno je baptistička ideja da se neko može krstiti, ili postati pripadnik verske zajednice svojom odlukom. To sa pravoslavljem ni daleke veze nema. Pravoslavlje niju ušančeno u spise, teološku literaturu, ili rituale; ono je običajno, tradicionalno i nerazumljivo bez kulta predaka i plemenskih totema. Ono se ne uči, kao fizika, ili matematika, već je ili proosećano, ili nije. Seljaci, koji su pravoslavlje održali tokom istorije i to na velikim iskušenjima, bez čitanja svetih spisa, ili verske literature uopšte, danas treba da trpe popovanje dojučerašnjih ateista, koji su pročitali dve-tri teološke skripte, da im ovi objasne šta je vera? Kakva je to arogancija, kakav je to bezobrazluk!? Kad se vera branila pred nasrtajima komunizma, ovih učenih nije bilo nigde, a sad su izmileli iz rupe, iz komunističkih stanova, pa bi hteli svima da objasne kako se vera čuva i brani. Kad znate kako se čuva i brani, što ste kršteni posle mature?

Isus kaže: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite niti puštate da uđu oni koji bi htjeli“. (Matej, 23:13)

To je živa slika današnjih novoveraca. I oni to znaju. Ni u deset novoveraca nećete naći jednog da ume da ćuti i da veru nosi bez kreketanja i pompe. Oni su tu, jer je to „fensi“ i jer je upotrebljivo u političke svrhe i baš zato ih ima veoma malo koji nisu politički angažovani. Kakve veze vera ima s politikom?

Da Vas podsetimo:  Ministar radi ozbiljnije stvari, od omalovažavanja...

Pristojan svet, onaj koji je izdržao da se ne proda komunistima, koji je decu krštavao i slavio Božić, Uskrs i slavu, danas se povlači pred horskim napadima novoveraca, koji bubnjarskom galamom objavljuju da su jedini pozvani da budu čuvari i zaštitnici vere. Jedno skromno: „Da, ja sami iz ateističke porodice i prihvatam da jednu generaciju ćutim, da od stida zbog roditeljske prevere sačekam da moja deca, odrastu u veri“, nikad nećete čuti od novoveraca. Sve znaju, o svemu su razmislili, svako ima pravo da uđe u veru i odmah postane propovednik…na manje od toga, ne pristaju.

Znaju i oni da je sve „na šatro“ i da je, zapravo, politički angažmen „pogurao“ vernike u njima, da to nikakve veze sa pravom metanojom nema. Nisu oni ni ludi, ni glupi, već samo bezobrazni, jednako kao i njihovi roditelji kad su se dočepali marksizma-lenjinizma, na osnovu dve brošure.

Ja, međutim, nisam pristojan kao većina staroveraca. Neću da ćutim i povlačim se pred komesarima pravoslavlja. U mojoj kući se sveća ije gasila, ni jedne godine. Kao i svaki tradicionalni vernik, ne padam pod automobile, dok pretrčavam ulicu da popa poljubim u ruku; istinski poštujem Hristove reči onakve kakve su, a ne kako ih je neki crkveni autoritet tumačio; u crkvu idem s vremena na vreme, a i kad odem, odem ne u neku crkvu u centru grada, gde bih se gledao s ostalom braćom, već u kapelu na VMA, gde na sužbu dolaze teško bolesni, koji nemaju ni vremena, ni volje za primitivne teološke rasprave, niti za teološku dijalektiku, već gledaju u krst kao u poslednju nadu. Imam obavezu prema mojim precima, koji se nisu pokolebali, nisu ušli u SKJ, niti su ostavili decu da se krste sama, kad nađu za shodno, da branim veru onako kako mi je rpenesena, a ne kako mi je tumače novovernici. Odbijam njihova tumačenja, jer nisu proverena najpre u njihovim krvnim linijama i porodicama, niti su bilo čime vezana za milenarnu životnu praksu srpskog naroda. Neću da, bez protesta, pristanem da me zagluhnu bukom i brojem. Umeo sam da verujem i da o svojoj veri ćutim i kad je na nedeljne liturgije dolazilo manje vernika, nego sveštenika. Nisam raspoložen da slušam kukumavke kako je komunizam bio nerpavedan prema porodicama novovernika, koje su mu služile, a bio je, valjda, pravedan prema onima koji u se odrekli karijere, stana i položaja, da bi veru čuvali od očeva sadašnjih novovernika. Neću da im se sklanjam i da pristajem na njihova teološko-politička silovanja svakog ko ne misli kao oni, niti imam potrebu da im se ispovedam zašto mislim drugačije.

Pravoslavnoj veri pripadam nasleđem, običajem i „izdržajem“, odnosno odbijanjem mojih predaka da prihvate čari ateizma i drže me, nekrštenog, van verske zajednice, dok se sam ne „opredelim“.

Ne mogu da se setim da se neki novopravoslavac za pušku uhvatio 99-te (za 91-u su još bili mladi, a i nisu bili pravoslavci u to doba). Truba je da pogineš, pa više ne možeš da popuješ i vodiš politiku. Svoj patriotski dug su odužili moleći se, po beogradskim skloništima, za spas roda i pobedu srpskog oružja. Neki su baš tad morali da odnesu lek tetki. Tada je još bilo rano za pravoslavlje, od toga je, kao što kaže ona reklama, „moglo da se rikne“. Dok je Srbija krvarila, oni su osnivali klerikalno-političke organizacije, da uhvate startnu poziciju za budućnost. U ratu sam viđao mnoge sa krstom od pola kile, ali ni jednog citatologa Nikolaja Velimirovića. I ti, sa krstovima, su bili novopravoslavci, ali su sebe, a ne citate prinosili na žrtvu i sada su tihi i veoma, veoma verni. Oni su prošli metanoju i oni su prošli katarzu. Sada su na repu događaja i moraju da slušaju mlade klerikalce, koji za veru i otadžbinu ne bi žrtvovali ni mobilni telefon.

Da Vas podsetimo:  Izborne zavrzlame!

Kao u „Poemi o Velikom Inkvizitoru“, neortodoksi bi, danas, uhapsili Hrista, da im ne popuje da je vera intimna stvar, da se njome ne šepuri i da se ne dosađuje drugima. Da poste, a da to ne objave na sav glas? Pa što, odna, uopšte da poste? Da se mole sami, u tišini? Taman posla! Nisam jednom gledao zajedničke molitve novoveraca, u kojima niko na molitvu ne misli, nego samo gleda je li dovoljno primećen. Gledao sam, mnogo puta, kako se, kad je post, obeduje skupa, a kad nije, svak za sebe. U poslednje vreme sam, čak, slušao neke dojučerašnje hiperpravoslavce kako razmišljaju da promene ideologiju, jer ih nije nagradila, ne razmišljajući da će to isto uraditi i oni koje je nagradila.

Novoverje je, po mom mišljenju, po duhu čisto građanska tvorevina, a u praksi je sektaški isključivo i farisejsko u najvećoj meri; u njemu ima nečeg hladnog, promišljenog, čak račundžijskog; ono je svo za upotrebu, a ne za kontemplaciju.

Regrutacioni osnov novoveraca je srednji komunistički ešalon (oni iz nižeg ešalona su krštavali decu, slavili u neradne dane i nisu propovedali ateizam, dok se viši ešalonpoklonio Mamonu onog časa kad je ugledao Dedinje) i ta osrednjost roditelja je presuda i nad potomcima. Oni misle, ne znam zašto, da će se, samo po osnovu preumljenja, ugiltati u neku nacionalnu elitu. Preumljenje nije pomoglo roditeljima, neće ni njima.

„Teško vama što zidate grobnice prorocima, a vaši su ih ocevi pobili“. (Luka, 11:47)

Radi se, kad je o novovercima reč, o vrlo nestabilnom, kolebljivom elementu, koji u porodičnoj anamnezi već ima konvertitski kod i samo je pitanje vremena kad će zavaliti veru za, ne večeru, već za to da im se dozvoli da pipnu da li je večera topla. Izuzetaka ima, naravno, ali ne toliko da bi se na njima nešto moglo graditi.

Na kraju, i životna praksa mi daje za pravo: poznajem nekolicinu „svetosavaca“ koji su se prodali za smešno male sume. Dakle, na ponudi ima mnogo rekonvertita, ali para nema dovoljno.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime