O cenzuri i autocenzuri u Srbiji

0
593

sinosIzveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji, objavljen krajem februara, uzburkao je javnost do te mere da je i sam premijer osetio potrebu da nešto o tome kaže. Nažalost, on je samo diskreditovao autore izveštaja, dok se njegovom suštinom nije bavio. Izveštaj pokazuje da netransparentno finansiranje medija ugrožava istinito informisanje, jer za posledicu ima cenzuru i autocenzuru.

Poglavlje o cenzuri i autocenzuri privuklo je političku elitu.

Političari su se pitali ima li dokaza, gde su ti dokazi i zašto uopšte o tome piše Savet za borbu protiv korupcije.

Ali, i ovaj put izostala je šira i temeljnija debata o suštini izveštaja, baš kao što se to desilo i sa prvim izveštajem iz 2011.

Taj dokument je, doduše, dve godine bio „toljaga“ u rukama tada opozicione SNS, da bi ga onda nekadašnji opozicionari upotrebili kao „priručnik za dobru praksu“.

Ključno pitanje je gde je nestao kritički govor u medijima, efikasna i efektivna debata između političkih neistomišljenika, razmena mišljenja zasnovana na validnim argumentima.

Brojne važne emisije koje su trajale i više decenija nestale su gotovo preko noći, ugledni novinari se diskredituju, a u najgledanijim programima u nacionalnim, regionalnim i lokalnim medijima gostuju isključivo predstavnici aktuelne vlasti.

Oni se tu ponašaju kao novinari, sami sebi postavljaju pitanja i odgovaraju na njih.

To kod ljudi pobuđuje sumnju da je reč o cenzuri i autocenzuri.

Pitanje medijske cenzure, kao i autocenzure koja je nužno prati, postavlja se ovde već decenijama.
Oba pojma odnose se na uskraćivanje istinite, proverene informacije.

Ako su mediji primarni izvor informacija u demokratiji, onda su tačne i pouzdane informacije osnovni činilac demokratskog procesa.

Novinari, kao najbitniji akteri u protoku informacija, moraju svakodnevno da imaju pristup podacima kako bi zauzvrat davali tačne informacije građanima, da bi građani mogli utemeljeno da odlučuju.

Pored toga, medijski radnici učestvuju i u prenošenju kulturnih vrednosti i obrazaca i delom oblikuju uslove u kojima će te vrednosti biti važne: tu je reč o simboličkim putokazima za ispravno postupanje, uključujući i etičko ponašanje.

Informativni mediji moraju da poštuju i zahteve tržišta, to jest da zadovolje želje za senzacionalnim i spektakularnim aspektima života.

Tako su i takozvani ”mainstream” mediji na neki način taoci tržišta pa proizvode informativne sadržaje koji nemaju mnogo veze sa demokratskim procesom.

Cenzura podrazumeva nadziranje i sužavanje slobode izražavanja, a može se sprovoditi raznim sredstvima, od uništavanja nepoželjnih medija, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsifikovanja onih delova koji se ne podudaraju sa zakonskim odredbama.

Vlast može cenzuru sprovoditi u skladu sa zakonima ili neslužbeno, pomoću tajnih službi.

Cenzuru je bez posebne forme još lakše sprovoditi u državi u kojoj tekuća likvidnost i opstanak apsolutno svih medija u javnoj svojini, kao i vodećih medija koji imaju privatnog titulara, zavisi od državnog novca ili neformalne „tržišne“ preraspodele privatnog novca.

Autocenzura se odnosi na ograničenje slobode izražavanja i slobode objavljivanja, koje sami sebi nameću mediji, novinari i izdavači.

To se u kontekstu slobode medija smatra krajnje problematičnim procesom.

Reč je o autocenzuri kada novinar ili urednik časopisa svesno ili nesvesno izbegava da izveštava o temama koje bi mogle razljutiti oglašivače ili političare.

Problem sa cenzurom i autocenzurom i leži u tome što ih je teško dokazati.

Pošto komercijalni mediji zavise od oglašivača, nameće se zaključak da će ti mediji izbegavati da pišu ili govore o svemu što je za oglašivača problematično.

Iako je to logično, ipak je i nelegitimno iz ugla primarne uloge medija u demokratskom društvu.

Mnogi urednici i novinari, čak i kada su svesni da je za javnost ključno da dobije pravovremenu i proverenu informaciju, svesno će izbeći da je daju ako znaju da time mogu ugroziti interese oglašivača.

To je jedan primer cenzure koja liči na začarani krug i parališe ne samo jednu redakciju ili jedan medij nego i kompletan medijski sistem države, pa tako i samo društvo i državu.

Još teže je dokazati autocenzuru.

Autocenzura se naslanja na osnovnu ljudsku potrebu za sigurnošću i izvesnom egzistencijom.
Zamislimo novinara koji od svoje plate hrani porodicu.

On otkriva informaciju koja diskredituje važnog političara, otkriva korupciju, nestručnost, brojne nepravilnosti u kompanijama koje su oglašivači u mediju u kome radi.

Između dužnosti i ideala svoje profesije, s jedne strane, i obezbeđivanja egzistencije, s druge, očekivano je da izabere potonje.

Ako ipak istraje u vernosti idealima profesije, nad njim visi pretnja diskreditacije koju pokreću politički mehanizmi.

A moguće je da pretnjama bude izložena i njegova porodica, kao i on lično.

Gde bi mogli da se zaposle novinari koji javnosti na uvid stavljaju činjenice o tome kako se u njihovim matičnim redakcijama, u svakodnevnom radu, manifestuju cenzura i autocenzura?

U izveštaju Medijske slobode Srbije u evropskom ogledalu, koji polazi od indikatora Saveta Evrope za medije u demokratiji, navodi se da je ocenjivanje medijskih sloboda, kao vrsta javnog nadzora nad procesom od značaja za celokupno društvo, potrebno i korisno, ali da su indikatori i merne skale još uvek neusaglašene i nedovoljno efikasne.

Jedna od preporuka koju je Savet Evrope dao Srbiji tiče se redovnog analiziranja medijske situacije.
To nije štikliranje kućica pored donetih zakona, podzakonskih akata, procedura; reč je o analizi medijskog prostora, života novinara, te onoga što naši građani slušaju i čitaju.

U izveštaju iz 2011. godine zaključuje se da je svega nekoliko od 27 principa Saveta Evrope dosledno i potpuno primenjeno u medijskom sistemu Srbije.

Što se trenutne situacije tiče, zaključak je da se medijska slika u poslednje četiri godine dodatno pokvarila.

Imamo nepotpunu i nedoslednu zakonsku regulativu, a sasvim nedostaje samoregulacija profesionalaca u medijima.

Evropski medijski standardi podrazumevaju nezavisnost medija od političkih i ekonomskih uticaja, kao i bezbednost novinara.

U ovdašnjoj medijskoj realnosti imamo brojne primere kršenja tih standarda, čime je svako efikasno i efektivno poboljšanje medijske slike u Srbiji osujećeno.

U Srbiji nema regularnog i funkcionalnog medijskog tržišta, jer dominiraju politički dogovori i interesi.
U narednih nekoliko meseci planira se selektivno povlačenje države iz vlasništva u medijima.

Jasno je da država nema novca da i dalje upravlja medijima kao do sada.

Ali, nije jasno koji mediji su za sada izuzeti iz privatizacionog ciklusa, ko je procenjivao javne i državne interese zbog kojih pojedini mediji treba ili ne treba da budu privatizovani, koji kriterijumi su tu bili presudni.
Nijedna relevantna državna institucija na svom internet sajtu nije objavila odluke o metodama i modelima privatizacije medija.

Odsustvo kvalitetne javne debate o svim aspektima privatizacije medija odvuklo nas je od suštine problema, a suština se krije u odgovorima na sledeća pitanja ko kupuje, šta kupuje i na koji način to radi?
Bez informacija i podataka, debata se svela na čaršijske priče i dileme da li će, recimo, Cane Subotić kupiti „Politiku“, Saša Mirković Studio B, a Slaviša Kokeza list „Sport“.

A stvar je ipak u tome šta će se dogoditi dan posle kupovine, jer to jeste definitivno put bez povratka.
Privatizacijom će se država formalno skloniti iz vlasničke strukture.

Ali u vlasništvu i u upravi medija, sasvim izvesno, ostaće isti ljudi koji su i u proteklom periodu iz senke upravljali medijima u Srbiji.

Ima naznaka da bi neki mediji sada i javno mogli postati vlasništvo neke od stranaka.

To bi označilo početak izborne kampanje, što svakako jeste za ozbiljnu analizu.

Međutim, takve analize za sada nema.

Baš zato danas imamo paradoksalnu situaciju medijski radnici su umorni od istraživačkog i analitičkog novinarstva, dok su funkcioneri Ministarstva kulture i informisanja umorni od javne rasprave, a svaka njihova izjava ima elemente dezinfomacije i stvara dodatnu konfuziju.

U Srbiji je transparentnost direktnog vlasništva medija osnovni problem.

Ali, veliki problem predstavljaju i forme i modeli indirektnog uticaja na transparentno ili netransparentno vlasništvo.

U toj situaciji država i državne banke političkim miljenicima (medijima) daju posebne, samo za njih napravljene podsticaje ili beskamatne pozajmice, kredite bez adekvatnih kolaterala, povlašćene uslove i poseban režim poslovanja i izmirivanja finansijskih obaveza, poreske otpise dugova, a sve po diskrecionom ovlašćenju ministra finansija.

Nažalost, ni o tome se ne vodi stručna debata jer je neprirodno otvarati debatu u medijima koji uživaju takve povlastice.

Pa onda opet možemo da se pitamo da li je to cenzura ili autocenzura.

Činjenica je da vlast medije i dalje kontroliše i koristi kao kanale za davanje podrške svojoj politici i za čuvanje svog položaja.

Na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, model kontrole je uvek isti.

Neretko čujemo od medijskih poslenika da je sadašnja medijska situacija slična onoj iz devedesetih godina.

Pritom, nijedan od pojedinačnih medijskih indikatora Saveta Evrope ne odnosi se na taj strahoviti problem medijskog sistema u Srbiji.

Činjenica je i to da smo veoma udaljeni od normalnog funkcionisanja tržišta koje bi stvorilo uslove za dalji razvoj medija na osnovi koja nije politička.

Bez toga ne postoji mogućnost za medijsku autonomiju i otpor političkim pritiscima.

Za to su potrebni primena i kontrola primene principa vlasništva, sprečavanje monopola, izlazak države iz medija.

To treba da budu prioriteti nove medijske regulative.

Time bi se učvrstila prava novinara i podigao ugled profesije koja treba da se bavi kontrolom državne vlasti.

Direktna posledica sužavanja slobode medija jeste narušavanje slobode građanskog društva uopšte.
To je put koji direktno vodi ka autoritarizmu i ukidanju demokratije.

Širenje slobode medija je, pak, važan element razvoja građanskog društva koji doprinosi očuvanju i razvijanju demokratskog političkog poretka.

Pošto smo sa promenom vlasti dobili medije po meri nove vlasti, to za posledicu ima stvaranje elite koja bi rado „prespavala“ i ovu epohu, kao i građanskog društva koje je umorno od borbe za izgradnju pristojnije države.

Sve ukazuje na to da će trenutno stanje na polju specifičnih „medijskih sloboda“ u Srbiji potrajati i da ćemo još dugo, sporadično i na marginama, debatovati o različitim modalitetima cenzure i autocenzure.
Mediji treba da kontrolišu vlast, a ne vlast medije.

Krajnje je vreme da se novinari prisete da su oni kontrolori vlasti i da imaju moć, dužnost i pravo da to rade.

Sve dok je obrnuto, stanje u medijima u Srbiji se neće promeniti.

sinos.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime