Od Stahanova do Potemkina

0
421
Glas radnika(karikatura Tošo Borković) /Foto:printscreen

KOLIKO SMO DUBOKO IZGUBLJENI U TRANZICIJI

  • Može li i kako Srbija ostati vlasnik sopstvene budućnosti
  • Rušenje Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine nekima je pomutilo svest, pa umesto da taj čin slave kao ujedinjenje nasilno podeljene nemačke nacije, pretstavljaju ga kao početak kraja ideologije (komunizma) koja je zapretila da čovečanstvo pretvori u nepregledan kolhoz.
  • Mnoge naše firme i kompanije su pale kao žrtve tranzicije, mada je bliže istini da je njihova sudbina posledica nepromišljenosti, pa je, u paketu sa prokazanom ideologijom komunizma i socijalizma, srušena i država socijalne i svake druge pravde. Mnogo je to promena za ovako malu naciju i jednu njenu generaciju.
  • Država, ipak, može da bude vlasnik ili suvlasnik, uz to i prilično uspešan, dokazuju primeri francuskih železnica, nemačke banke, čeških ugljenokopa, nekih kanala italijanske i francuske televizije, ili norveške naftne industrije… i sijaset drugih, ali mantra privatizacije je verovatno jača!
  • U poslovnom, ali i svakom drugom smislu zapostavili smo naše prijatelje iz „Trećeg sveta“, može da posvedoči i neverovatan podatak da je nakon „demokratskih promena“ zatvoreno tridesetak ambasada po svetu, a da ih je najviše bilo upravo u nesvrstanim zemljama Afrike i Azije!
  • Šta ćemo uneti u tu Evropu osim obrazovane a jevtine radne snage, dobrih kafana, Dragačevskog sabora i prirodnih lepota? Ako je tako, a biće da jeste, načekaćemo se da nas prime. Možda bismo vreme pred nama mogli da iskoristimo pametnije, pa da Srbiju sami, uz neznatnu pomoć starih prijatelja, uzdignemo do takvog nivoa da nas Evropa danas-sutra – ljubazno zamoli da joj se priključimo, a mi da se nećkamo jer nam je dobro i bez

Beograd već godinama nema treću smenu. Noću rade lekari i osoblje Urgentnog centra, policajci, kelneri, kafanski muzikanti, prepredeni trgovci u nekoliko prodavnica, dva-tri vozača u javnom gradskom prevozu, dispečeri na železničkoj i autobuskoj stanici, kontrolori leta, smetlari, lakonoge dame s majstorskim pismom najstarijeg zanata i lopovi. Rade još i pekari, ali to je njima već prva smena, a ako ih ne prevari san bdiju i noćni čuvari.

Kada bi se sabralo, nije to mali broj noćnika. Ali, ako se razgrne, tu su samo zdravstvo, trgovina, saobraćaj, uslužna i komunalna delatnost. A, gde je industrija? Šta noću rade oni koji bi trebalo nešto da proizvode i prave pare od kojih će ogroman ostatak „ljudskih resursa“ iz dnevne smene, posebno birokrata iz državnog aparata i javne uprave, živeti i preživeti?

Odgovor može da zbuni. U ovolikom Beogradu, i u trećoj smeni, nešto proizvode jedino – rudari na površinskim kopovima i posade obrenovačkih termoelektrana. Oni što dan i noć, bez vikenda, slobodnih dana i crvenih slova, a ponekad i bez bolovanja, kopaju ćumur i proizvode struju. Da nije njih, bilo bi neuporedivo manje od odnih 5,1 industrijskih radnika na sto stanovnika, što ih je u prestonici preostalo zahvaljujući našoj uspešnoj privatizaciji, po podacima ravnodušnih statističara!

A, kao juče da je bilo: „Lola“, IKL, IMR, „Zmaj“, oba PKB-a (pamučni i poljoprivredni), FMP, BIM „Slavija“, PIM, BEKO, „Kluz“, Beogradsko bagersko preduzeće, „David Pajić“, „Petar Velebit“, Šećerana „Dimitrije Tucović“, Ribarsko gazdinstvo… (ostalo dopisati po sećanju), a kad zagusti i neka od mnogobrojnih prestoničkih građevinskih preduzeća, u kojima je u trećoj smeni, kad je moranje i rokovi pokucaju na vrata, obnoć radilo čak na desetine hiljada radnika. A, što je najzanimljivije, mnoge od tih firmi su itekako bile izvozno orjentisane!

Da Vas podsetimo:  Hitno nam treba Nacionalna strategija zaštite mentalnog zdravlja

Šta je s njima? Najlakši odgovor je da su pali kao žrtve tranzicije, mada je bliže istini da je njihova sudbina posledica nepromišljenosti, pa je, u paketu sa prokazanom ideologijom, srušena i država socijalne i svake druge pravde.

Mnogo je to promena za ovako malu naciju i jednu njenu generaciju.

To je nama naša borba dala

Neposredno posle 5. oktobra 2000. godine Živorad Kovačević, bivši gradonačelnik Beograda, poslednji ambasador one Jugoslavije u Vašingtonu, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i jedan od idejnih tvoraca Igmanske inicijative, sa žarom je tvrdio potpisniku ovih redova da je Zapad spreman da nam bespovratno da tri milijarde dolara, i da su nam obećali da ćemo već 2003. godine biti primljeni u punopravno članstvo EU. Strpljivo je čekao da se ta obećanja ispune, da bi 23. marta 2011. godine izvršio samoubistvo. Navodno, zbog neizlečive bolesti. Ali, on je bio dobar, čestit i obrazovan čovek, pa bi se možda i razočarenjem moglo objasniti zašto je digao ruku na sebe.      Šta ga je toliko povredilo, ili šta se sve u međuvremenu dogodilo?

Evropska unija nam je iz svojih pristupnih fondova verovatno dala i više od obećanog, ali je taj novac netragom nestao. Sumnja da je potrošen na „postizborne aktivnosti“ tada vladajuće koalicije iz DOS-a postaje iz dana u dan sve izvesnija. A, kada je reč o prijemu u EU, rok je produžen do krajnje neizvesnosti i uz uslove koji se graniče s ucenama, pa ćemo se „pridružiti“ najverovatnije nekoliko dana pre neopozivog raspada te unije, u čemu imamo zavidno iskustvo zahvaljujući sudbini SFRJ, potom SRJ, čijem je rastakanju „kumovalo“ bar nekoliko današnjih članica izmaštanog evropskog saveza, što starih, što novih.

Da je samo to, ni po jada. „Stara vlast“ se upustila u privatizaciju u jalovim pokušajima da se dodvori Zapadu i smiri preduzimljivo članstvo tada vladajuće stranke, dok je „nova“ nastavila s rasprodajom države i naše budućnosti namećući je već uveliko sluđenom narodu kao moranje. Posledice takve privatizacije su bile obrnuto proporcionalne i njihovim obećanjima, i našim nadama, pa je nekada srednje razvijena industrijska zemlja bukvalno spala na prosjački štap, a vrednost fabrika koje su prešle u ruke spretnih preduzetnika najčešće se iskazuju kroz cenu starog gvožđa i ostalog otpada, umanjenu za hipotekarni kredit koji je novi vlasnik podigao u staroj banci na umoru i ne pitajući za uslove, pre nego što je netragom nestao.

Ovu tvrdnju nije potrebno ilustrovati primerima jer svaka varoš u Srbiji ima barem jedno takvo preduzeće, a među njima je i zadivljujući broj negdašnjih „pokretača jugoslovenske privrede“. Pada mi na pamet nekoliko upečatljivih primera, ali bi njima (i Agencijom za privatizaciju) trebalo da se pozabave neke druge, malo važnije i mnogo strože službe, a ne novine.

Da Vas podsetimo:  „Mirdita, dobar dan“ mučenje Srba u srcu Srbije

Uspešnost takve „privatizacije“ može se izmeriti i sasvim egzaktno, na primer padom BDP-a (bruto društvenog proizvoda), u metrima za koje su narasli redovi pred šalterima Nacionalne službe za nezaposlene, novcem koji se izdvaja iz državnog budžeta kako bi se popunila provalija što zjapi između zarade radnika i primanja penzionera i ostalih s jedne, i njihovih više nego skromnih potreba s druge strane.

Na sve to, čak i neki današnji ministri još koriste onu izraubovanu floskulu koja odprilike glasi: „Samo da privatizujemo još ovo što nam je preostalo, pa smo na konju“, iako je stara mudrost predaka posledice takvih ideja proročanski oslikala čuvenom izrekom „Sa konja na magarca“.

Naciji koja je to prihvatila zdravo za gotovo preostaje jedino da značajnije proširi kapacitete svojih specijalnih psihijatrijskih klinika i narodnih kuhinja. Jer, da država, ipak, može da bude vlasnik ili suvlasnik, uz to i prilično uspešan, dokazuju primeri francuskih železnica, nemačke banke, čeških ugljenokopa, nekih kanala italijanske i francuske televizije, ili norveške naftne industrije… i sijaset drugih, ali mantra privatizacije je verovatno jača! Još samo da nam izgladneli ljudi izađu na ulicu i počnu da skandiraju „Bolje rob, nego grob“, rasprodaće se i ovo malo što je preteklo… „kako bi se udovoljilo njihovim opravdanim zahtevima“.

Bravar je bio bolji

Pa iako je teško suprotstaviti stavove državnim ekonomistima, kao kontrapunkt jalovim obećanjima moglo bi im se preporučiti da malo bolje izvagaju šta smo dobili približavanjem Evropi, a šta izgubili okrećući leđa prijateljima iz takozvanog Trećeg sveta, odnosno iz već zaboravljenog Pokreta nesvrstanih! Istina je da su to zemlje „u razvoju“, ali zar nedavno objavljen podatak da je po stopi rasta Indija treća velesila sveta, ili da je Republika Angola baš nedavno zabeležila stopu privrednog rasta od, čak, 21 odsto, ne ukazuje u kom grmu leži zec?

Iako nije preporučljivo, sasvim je umesno zapitati se šta ćemo kad sve rasprodamo, a privredna aktivnost ostane na istim granama? Da li nam preti „grčki scenario“? Taman posla. Jer, njoj će, kao punopravnoj članici, pomoći Evropska unija! A, ko će nama da se nađe u nevolji? Odgovor je toliko jednostavan da je u njega teško poverovati: reč je o starim prijateljima, mada se mnogi pitaju gde su bili do sada?

Da smo u poslovnom, ali i svakom drugom smislu zapostavili te naše prijatelje iz „Trećeg sveta“, može da posvedoči i neverovatan podatak da je nakon „demokratskih promena“ zatvoreno tridesetak ambasada po svetu, a da ih je najviše bilo upravo u nesvrstanim zemljama Afrike i Azije!

– A kad se jednom zatvori diplomatska misija potrebne su decenije da bilateralni odnosi dostignu stari nivo – kaže Danilo Milić, umirovljeni ambasador SR Jugoslavije i Republike Srbije u nekoliko afričkih zemalja. –

Da Vas podsetimo:  "Mi smo nacija inovacija": Novi spot Vlade Srbije...

Nažalost, kada je na čelo Ministarstva spoljnih poslova postavljen Goran Svilanović, pokazalo se da on i nema iskustva za taj delikatan posao, pa je pozatvarao silne ambasade. Verujem da ga je tada ponela ideja „raskidanja sa nasleđem titoizma“, mada je Broz u tom pogledu bio pragmatičan političar pa smo sa mnogim prijateljskim državama imali ugovorene izuzetno vredne poslove. Kada kažem prijateljske, mislim na one iz Pokreta nesvrstanih, a najviše ih je bilo upravo u Africi. Srećom, kada se država „povukla“, kad su zatvorene naše ambasade, ispostavilo se da su njihovu ulogu sa zavidnim uspehom preuzeli sposobni i čestiti preduzetnici iz Srbije i rasejanja.

Ambasador Milić sigurno ne misli na one preduzimljive ljude koji su privatizovali (budzašto otkupili) mnoge naše fabrike, najčešće uz pomoć partijskih i drugih klanovskih veza, i upropastili ih, već na one što su uz ogromna odricanja i samoubilački rad uspeli da stvore nešto – „iz ničega“.

U njihovom uspešnom nastupu na domaćem i inostranom tržištu nije bila važna vlasnička struktura već kvalitet, povoljna cena i uslovi, kao i s naše strane nepromišljeno odbačeno prijateljstvo.

Primera za to je bezbroj, mada su nekima ostali nepoznati ili, češće, zaboravljeni. Zaboravilo se da nam je Libijska Džamahirija u vreme embarga prodavala dragocenu naftu upola cene (o čemu su više znali Dragan Tomić i Borka Vučić), a neznatno skuplje i docnije, sve do „arapskog proleća“, kad je svrgnut i likvidiran Moamer el Gadafi, a Libija prekrojena plemenskim ratovima i aktuelnim „verskim šnajderajem“ po mustri svetskih naftnih kompanija.

Evropa ili smrt

Naravno da niko normalan ne može biti protiv evrointegracija, ali ako se ovako nastavi, šta ćemo uneti u tu Evropu osim obrazovane a jevtine radne snage, dobrih kafana, Dragačevskog sabora i prirodnih lepota? Ako je tako, a biće da jeste, načekaćemo se da nas prime.

Možda bismo vreme pred nama mogli da iskoristimo pametnije, pa da Srbiju sami, uz neznatnu pomoć starih prijatelja, uzdignemo do takvog nivoa da nas Evropa danas-sutra – ljubazno zamoli da joj se priključimo, a mi da se nećkamo jer nam je dobro i bez nje.

To nije suluda maštarija već izvesnost, ali se do nje ne može sa straniim investitorima koji gledaju da nas orobe, izbiju štetu i osiguraju visok profit za sopstvenu slamaricu, već mudrom, delotvornom politikom i sopstvenim radom čak i u državnim preduzećima.

Da se odmah krenulo tim putem, ne bi se danas država preganjala sa prevarenim penzionerima, nezadovoljnim prosvetarima ili izgladnelim radnicima „firmi u restrukturiranju“, niti bi se iko pozivao na „dobra stara vremena“ i navodio ih kao primer.

Valjda još nije kasno? Pa pre nego što sasvim rasprodamo Srbiju, da ponovo zaposlimo onu zaboravljenu „treću smenu“… i možda tako ostanemo vlasnici sopstvene budućnosti.

Miloš Lazić
Izvor: izmedjusnaijave.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime