Otkud EU pravo da „posreduje” oko Kosova?

Da bi se našao odgovor na pitanje mogu li se „kosovski pregovori” vratiti u sistem UN, najpre je nužno razmotriti na čemu EU zasniva svoje pravo da bude medijator u kosovskom procesu i otkud teza da je stvar „nepovratna”

Mogu li se „kosovski pregovori” o statusu „vratiti” u sistem UN? Odnosno, može li Savet bezbednosti UN imenovati novog medijatora? Da bi se potražio odgovor na ova pitanja – najpre je nužno razmotriti na čemu to EU zasniva svoje pravo da bude medijator u ovom procesu i odakle im teza da je cela stvar „nepovratna”.

Da će pregovara biti jasno je naznačeno u Rezoluciji 1244. U članu 11 navode se odrednice o „konačnom političkom rešenju” (paragraf 11c) i „budućem rešenju” (paragraf 11e). Dalje se to razrađuje u aneksima dokumenta. Otuda i svi pokušaji generalnog sekretara UN (po ovlašćenju Saveta bezbednosti), uključujući i imenovanje specijalnog izaslanika (Marti Ahtisari) i pregovaračke trojke (Aleksandar Bocan-Harčenko, Volfgang Išinger i Frenk Vizner) koji su trebali da doprinesu pronalaženju rešenja.

Ahtisarijevo „rešenje”

Rešenje nije pronađeno, a posmatrano sa današnje vremenske distance – nije ni moglo biti pronađeno u tako kratkom vremenskom roku. Sa čisto teorijskog aspekta, stvar je toliko kompleksna i osetljiva da se rešenja ne mogu tražiti „lomljenjem preko kolena”. Što se konkretnog procesa tiče, Ahtisari je tako postavio „koordinatni sistem” da se do kompromisa nije ni moglo doći. On je u startu „prelomio preko kolena” i odredio kako je status već određen, a pregovarati se moglo o ostalom.

Naposletku, zemlje Kolektivnog zapada „proglašavaju neuspeh” dotadašnjih pokušaja i u novom geopolitičkom okviru, nakon februara 2008. godine, pojavljuje se EU kao medijator. Uz propagandne poruke kako će „EU biti uspešnija od UN” učinjeno je dosta da bi se novonastala situacija formalizovala i u Beogradu. No, i pored prihvatanja EULEKS-a, kabinet Mirka Cvetkovića još je i zvanično saopštio kako se rešenje mora tražiti na temeljima Rezolucije UN 1244.

Uglavnom, do danas ostaje apsolutna misterija kakva je legalnost i legitimnost EU u ovom procesu. EU – koja je sama sebi dodelila ulogu medijatora – grubo falsifikujući odredbe Rezolucije 1244 UN i kreativno tumačeći komplikovano „pravno nasleđe” koje se tiče raspada Jugoslavije i eskalacije krize na Kosovu i Metohiji. Prvi korak u dokumentu o osnovi za slanje misije EULEKS nazvanom „Zajednička akcija” bilo je pozivanje EU na član 10 Rezolucije 1244 do zareza! Jednostavno, ono što je sadržano posle zareza u tom članu EU je preskočila – to nije dalje navedeno. Ono posle zapete za njih nije obavezujuće. Ovaj potez je skandalozan do krajnjih granica!

Kršenje Rezolucije 1244

U tom članu eksplicitno stoji da SB UN, koji usvaja Rezoluciju 1244, „ovlašćuje generalnog sekretara da, uz pomoć odgovarajućih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije…”

Iza zapete, posle zareza, pominje se suštinska autonomija kosovsko-metohijskih Albanaca. Inače, kako bi definisala budući politički okvir za zajedničku akciju – EU je ekspresno, u roku od 24 časa „primila k znanju” obaveštenje organa privremene samouprave u Prištini o jednostrano proglašenoj nezavisnosti – ali sve do danas službeno nije „primila k znanju” odluku organa Republike Srbije o poništavanju jednostranog proglašenja nezavisnosti.

Generalni sekretar UN je brže-bolje reagovao pisanim saopštenjem, potvrdivši kako je primio pismo od Havijera Solane, visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost EU čime je obavešten „da je EU donela odluku o uspostavljanju misije za vladavinu prava u okviru utvrđene Rezolucije 1244 SB UN” – čime se na osnovu falsifikata prećutno prihvata novo faktičko stanje na Kosovu – prema kojem odgovornost za rad međunarodne civilne misije umesto UN, preuzima EU.

Opet saopštenjem, samo ovoga puta predsedavajućeg Savetom bezbednosti (S/PRST/2008/44 od 26.11.2008) navodi se u stavu dva da „SB pozdravlja saradnju između UN i drugih međunarodnih činilaca, u okviru rezolucije 1244 (1999) i takođe ohrabruje pokušaje EU da se osigura evropska perspektiva za Zapadni Balkan, radeći u prilog regionalne stabilnosti i prosperiteta”.

Naravno, reaguje se saopštenjima kako bi se zaobišlo glasanje u samom Savetu bezbednosti UN, pošto su stavovi Rusije i Kine oko ovog pitanja jasni i nedvosmisleni još od proleća 2007. godine. Upravo zbog tih stavova Rusije i Kine, u drugoj tački često citirane rezolucije Generalne skupštine UN (A/64/L.65/Rev.1) od 9. septembra 2010. godine stoji kako se „pozdravlja spremnost EU da olakša proces dijaloga između strana.”

Dakle, tvrdnje pojedinih evrobirokarata kako su uloga i mesto EU u pregovorima Beograda i Prištine određeni odlukom Generalne skupštine UN još je jedno u nizu „kreativnih tumačenja” koje služe za krivotvorenje sadržaja. Eksplicitno to nigde ne stoji, niti u pravnom smislu proizvodi ikakve obaveze. Generalna skupština nije ovlastila EU za bilo šta, nego je „pozdravila spremnost” da „olakša dijalog” što se u diplomatskom saobraćaju može tumačiti na mnogo načina. Na primer, Rusija i Kina to sasvim sigurno ne tumače na način kao i Brisel. I nisu jedini u tome. Naprotiv.

Sagledavajući iz formalnog ugla, pregovori se mogu „vratiti” u sistem UN. Nikakvih prepreka nema. Naravno, pored formalnog, u ovim stvarima postoji i politički ugao. Tu se onda postavljaju pitanja koliko je to moguće, kakvi su rizici, kako bi reagovao Kolektivni zapad ako bi ovakva inicijativa bila stavljena na dnevni red?

Odakle Briselu pravo?

Odgovori na ova, ali i brojna druga pitanja, zavise i od (međunarodnih) okolnosti koje se menjaju rapidno, ali i od faktora koji su trenutno nepredvidivi. Možda neki rizici postoje, možda i ne postoje.

Tek, sagledavajući sa političkog stanovišta može se istaći i kako je EU izgubila pravo da bude medijator. Baš zbog druge tačke rezolucije Generalne skupštine UN, u kojoj se još i navodi: „Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog imao bi za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka EU i poboljša živote ljudi.”

Je li pod rukovodstvom EU obezbeđena stabilnost u regionu? Koliko je unapređena saradnja? Da li smo postali integralni deo EU?

Koristeći poziciju koju je imala – uz asistenciju SAD i indukovanje žestoke političke krize u Srbiji 2008. godine – EU je pošlo za rukom da se dočepa uloge nezaobilaznog medijatora i da usmerava pregovore. Međutim, ta uloga niti je legalna, niti je legitimna. A povrh svega, nije bila ni preterano korisna za regionalnu stabilnost, unapređenje saradnje i prijem zapadnobalkanskih država u EU.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard