www.koreni.rs, „Ko god hoće ovde može da hara i pustoši“, kaže naš pesnik i pop pevač Bora Đorđević. I zaista, reklo bi se, da pored Srbije ne postoji zemlja, barem na evropskim prostorima, koja bi mogla biti veći raj za političke bitange, probisvete, varalice, hulje i političke podlace svake vrste. Na političkoj sceni Srbije, čini se, isprobava sve ono što bi jednog dana, možda, trebalo da bude merilo „svih stvari“ i što bi trebalo da posluži za konačno ustanovljavanje novog svetskog poretka, u kome će se ljudi svesti na robotizovane individue. Zapravo, reklo bi se da je cilj ovakvog svojevrsnog eksperimenta u javnom mnjenju Srbije da se narod dovede u stanje opšte konfuzije, tako da više uopšte ne bude u mogućnosti da donosi racionalne sudove o bilo kojoj ozbiljnijoj temi, a koja je značajna za budućnost i opstanak države.
Na primer, kako razumeti nedavno „razočaranje“ srpskog „Eliota Nesa“ u odnosu na reči nemačkog parlamentarca Gintera Kirhbauma, da su „reforme koje se ostvaruju u smislu poboljšanja pravosuđa, stvaranja boljih uslova za investicije i boljeg ekonomskog ambijenta mnogo važnije, a datum je u odnosu na to manje značajan„. Zapravo, drugim rečima, Kirhbaum nam je ovde pošteno rekao da bi bilo daleko pametnije da se pozabavimo uređenjem vlastite države i razvojem njene ekonomije, nego što smo se uhvatili Evropske unije kao pijan plota. Ali, odnekud, Srbiji je daleko važnije da pokušava da uhvati voz koji je davno prošao ili voz koji nikada neće stići, nego da uzjaše vlastitog magarca i krene na put do vodenice. U Srbiji svako ima pravo da ostvaruje nekakve svoje interese osim naroda koji u Srbiji živi.
Nažalost, moramo primetiti da su ciljevi nekakve fantomske „međunarodne zajednice“ (u kojoj narodi uopšte ne postoje) u velikom delu u Srbiji ostvareni. „Cimanje“ srpskog uma je postalo toliko snažno, da prosečnom stanovniku Srbije ne ostaje ništa drugo, sem da bespomoćno posmatra razvoj određenih događaja, koji nam odnekud izgledaju „čudno“ i koje nismo u stanju da do kraja pojmimo i pravilno razlučimo ili protumačimo. Već godinama srpskog birača navikavaju da bira između dva zla, odnosno, da bira onu vlast koja mu se čini manje lošom. Nakon izbora, postajalo bi sasvim „normalno“ da predizborna obećanja nemaju nikakve veze s onom politikom koju će „izabrani predstavnici naroda“ kasnije sprovoditi u stvarnosti. Na takav način građani Srbije su se privikavali na činjenicu da ih „ništa više ne može iznenaditi“. Političari su preko noći menjali svoje stavove, ponekad i one za koje se nekad činilo da su čvršći od dijamanta: dojučerašnji žestoki nacionalisti postajali su najveći zagovornici mondijalizma, evroskeptici su nenadano prelazili u tabor evrofanatika, a političke opcije desnice i levice toliko su se približile da srpski politički prostor sve više počinje da liči na vašar „komercijalnog jednoumlja“, na kome se ne zna šta se „kupuje“ niti šta se „prodaje“.
Zapravo, čitava Srbije, zahvaljujući neradu i oslanjanu na kredite koji uglavnom, uz visoke (zelenaške) kamate, stižu sa zapada, ušla je u jedno neobično stanje umne lenjosti u kome se rešenje za izlazak iz teške ekonomske i političke situacije uopšte ne traži. A i zašto bi se tražilo, kada imamo „jasan“ cilj na „horizontu“ koji se zove – Evropska unija. Podgrevanje lažnih nadanja postalo je toliko moćno, da srpski građani danas ne teže da dosegnu nekakav „srpski san“ (ma šta se pod takvim „snom“ podrazumevalo), jer oni već godinama žive u svetu bezalternativne dremeži i bezalternativnog puta ka jedinom svetu „sreće i blagostanja“ – ka imaginarnom EU azilu za narode koji su zastali u socijalnom razvoju i koji su nesposobni da samostalno vode svoju zemlju i svoju ekonomiju.
Udari na mentalni strukturu srpskih građana toliko je snažan da se u poplavi „pozitivnih“ i „negativnih“ vesti slabo ko snalazi. U stvari, više se na zna šta je ono što bi moglo da bude dobro za državu i narod, nasuprot onoga što je loše. Ili, najnovija varijanta svenarodnog zamlaćivanja (zabunjivanja), koja je krenula od dobrih početnih predikcija (dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora o članstvu u EU), danas se svela na biranje između dva zla, od kojih se, navodno, ne zna koje je veće. Kao u bajci („ako me uzmeš, kajaćeš se, ako me ne uzmeš, kajaćeš se“) Srbi očekuju da im neko drugi donese spasenje, tako što će im reći kojim putem da udare, kako bi izbegli „predeterminisano“ stradanje i kajanje.
Gotovo je neverovatno da neko želi da uđe u društvo u kome ga, maltene, niko ne želi. To jeste, da li postoji normalna osoba koja bi želela da živi u zajedničkoj kući sa svojim neprijateljima? A Srbija, po priznanju srpskih aktuelnih vlasti, u Evropskoj uniji nema nijednog iskrenog prijatelja. Otuda, ponašanje srpskih vodećih političara prelazi granice infantilnosti i podnošljivog mazohizma, jer uporno insistiranje da se ponižavanje države u narodu prihvati kao vrlina neizbežno se mora završiti velikom tragedijom. Onaj ko je vezan za kuću svojih osvedočenih neprijatelja i ko sledi instrukcije istih tih „ukućana“ nikako ne može očekivati da postoje nekakvi razlozi zbog kojih bi bio pošteđen onih posledica koje su imanentne svakom stanju neprijateljstva.
Po logici stvari, prijateljski savet i prijateljska pomoć nikada ne dolazi od neprijatelja. Čovek, valjda, tako nešto ne bi mogao da očekuje ni u najluđim snovima. Takođe, oni koji nisu prijatelji ne moraju (a priori) da budu neprijatelji, ali, u slučaju kada takvi zastupaju gledište vaših nespornih neprijatelja, tada su takvi obavezno vaši neprijatelji. Dakle, prijatelj mojih neprijatelja teško (gotovo nikako) ne može biti i moj prijatelj, jer prijatelj je obavezan da pomaže prijatelju u borbi protiv njegovih neprijatelja. Evropska unija i SAD su nedvosmisleno stali na stranu Šiptara na Kosovu, to jeste, EU i SAD su prijatelji Šiptarima. Šiptari su neprijatelji Srbima. Iz takvog silogizma jasno proizilazi da su EU i SAD neprijatelji Srbiji i Srbima uopšte.
Naravno, u običnom životu dešava se da neko, navodno, ostane prijatelj sa ljudima koji su međusobno jedni prema drugima neprijateljski naklonjeni. Takav se u raspravama i sukobima između svojih prijatelja drži neutralno, jer veruje da bi se u svakom drugačijem pristupu svrstao na jednu ili drugu stranu. A čim se čovek svrsta ili stane na stranu jednog od svojih zavađenih prijatelja, on jednoj strani prestaje da bude prijatelj – odnosno, on tada obavezno gubi jednog od ta dva prijatelja. S druge strane, prijatelj koji ostaje neutralan u nevolji svog prijatelja, zapravo, i nije prijatelj.
Nikome na svetu, osim, izgleda, Srbima, nije potreban prijatelj koji će braniti njegovog neprijatelja. Ipak, mada će to verovatno izgledati čudno, i neprijatelj vam može biti prijatelj, kada vam otvoreno kaže šta o vama misli. U takvim „napadima“ iskrenosti Nemci nam deluju kao najveći neprijatelji koji nam godinama prijateljski ukazuju na naše greške u komunikaciji s njima i zapadnim svetom uopšte. Setimo se ambasadora Cobela („možda ćete ući u EU za četvrt veka“), kancelarke Merkelove (koja nam je otvoreno postavila uslove za dalji put prema EU, a koje mi, očigledno, nismo ozbiljno shvatili), pa Šokenhofa i pomenutog Krihbauma… Zapravo, Nemci nam odavno ponavljaju onu našu poslovicu, koju smo, sva je prilika, sasvim zaboravili, a koja glasi: U se i u svoje kljuse!
P. Petrović
