Ne možemo svi biti stručnjaci, a ako neko od nas i jeste takvog kapaciteta, tada nije stručnjak za sve, što je prilično zastupljeno kod naših ljudi.
Ja, kao običan mali čovek, ne pripadam ovoj vrsti ljudi, naročito kad se radi iz oblasti: politike, istorije, javnog života, crkvenih pitanja i tako dalje. Pa kako se onda usuđujem da pišem o Kosmetu?
Evo zašto.
Smatram, da mi obični mali ljudi treba da formulišemo svoje mišljenje o nastalom
problemu konačnog razrešenja problema oko Kosmeta, koje će uskoro iskrsnuti
pred nama.
Mi ćemo se naći u situaciji, nadam se, da svoje mišljenje pretočimo u glas i time damo svoj doprinos, da se problem razreši na korist naše Otadžbine, Srbije.
Iz istorije Srba još iz perioda Vizantijskog carstva, crkva i država su činili jedno telo, tako da su se sva najvažnija državna i crkvena pitanja rešavala na osnovu jedinstvenog zakona. Ako se vratimo u 20 vek, pa i do danas, gde su Ustavom bivše države i današnje, crkva i država odvojeni, susrešćemo se sa problemima izdvajanja iz matice crkve ili države u nekoliko mahova. Setimo se pokušaja odvajanja Makedonske pravoslavne crkve od Majke
Srpske pravoslavne crkve za vreme počivšeg patrijarha Germana. Iako je makedonska crkva dobijala najviši oblik crkvene autonomije u okviru Srpske crkve, odbijala je tu ponudu i tražila otcepljenje. Nisu uspeli, jer nisu dobili saglasnost od svoje matične Srpske crkve. Postupajući po saborskim odlukama Vizantije, ni jedna pravoslavne crkva, na traženje i molbe Makedonaca, nije prekršila dotične zakone i neće ih ni priznati, sve dok ih ne prizna matična Srpska pravoslavna crkva. Kada su Makedonci to uvideli, onda su se sami proglasili i „odvojili“ na jednom narodnom saboru, što je neustavno u odnosu na crkvene saborske odluke, koje važe i dandanas. Autokefalnost se može dobiti samo dozvolom, „blagoslovom“ matične crkve u čijem sastavu je do tada bila. Tako je Srpska pravoslavna crkva postupila za vreme Sv. Save i dobila samostalnost od Vaseljenske patrijaršije. Odmah zatim usledila su priznanja ostalih samostalnih pravoslavnih crkava.
U naše vreme, slični pokušaji nelegalnog odvajanja se događaju i u Crnoj Gori. Vlast podržava nastojanja samoproglašene Crnogorske pravoslavne crkve. Za sada su ti pokušaji
bezuspešni.
Političari mogu iz svega ovoga izvući razloge, zbog čega su se ovakvi pokušaji dešavali nekada, ali i danas?
Skoro identični su pokušaji Albanaca sa Kosmeta, da se odvoje od matice, Srbije. Naravno, postoje specifičnosti, ali odvajanje bez pristanka matice Srbije, ne dolazi u obzir.
Moguće paralele sa pokušajima odvajanja – otcepljenja od matice su apsolutno primenljive i logične i treba ih slediti. Nikada Kosmet neće dobiti samostalnost, jer ga Srbija nikada neće ni dati. To dobro znaju sve države, koje nisu priznale samostalnost Kosmeta, a znaju to dobro i one države, koje su to učinile. Naše je pravo, da održimo tu dostojanstvenu spregu države i crkve iz prošlosti i da hrabro očuvamo naše svetinje, naša ognjišta, gde smo stvarani, postojali i opstajali sa našim hrabrim narodom, sa podrškama prijatelja iz inostranstva (Arno Gujon i drugi). Samo treba izdržati i ne posustati, bez obzira na velike teškoće i pritiske.
Eto, tako mali čovek (jedan od njih), razmišlja.
Nadam se, uzdajući se u veru, istinu i pravdu, toleranciju i saradnju sa svim dobronamernicima, pa i sa Albancima, da ćemo iz ovoga vrtloga izaći svetla obraza.
Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac
