Kako se u Srbiji približavaju dani odluke, tako će se podrška SNS i SPS ubrzano osipati
DOKTRINA TREĆEG PUTA
Ali doktrina Trećeg puta nije rođena samo na negaciji, kako se u prvi mah čini. Ona je u temelju oslonjena na nacionalnu konstrukciju: Treći put je nužno patriotski, nužno državotvoran, nužno demokratski i nužno intelektualan. NJegov praosnivački temelj udario je Borisav Pekić kada je rekao: „Nacija ili demokratija? Lažna dilema: i nacija i demokratija!” Drugim rečima, Srbija mora biti država stvorena prema doktrini „država-nacija” i oblikovana u srpskoj tradiciji, bazirana na jakim demokratskim institucijama. Na međustranačkom prostoru Treći put je pored ove patriotske i konzervativne misije imao i zadatak da na praktičnom planu umanji dubinu rovova između dva žestoko posvađana puta. Kao tampon zona između dve vatre, služio je da prizemi poraženog i uvede ga u sigurnu zonu kada je u pitanju njegova biološka zaštita. Misija poimanja politike kao institucionalne delatnosti nasuprot uličnoj delatnosti, pratila je ovu političku doktrinu i potonju praksu na razdelnici između dva milenijuma. Zato je srpsko društvo praktično bez krvi izvršilo bolnu tranziciju vlasti i elita na dan 5. oktobra i u vremenu posle toga. Iako je Zapad ohrabrivao krvoproliće i preko doušničke obaveštajne mreže provocirao mini građanski rat u Srbiji, tadašnji veliki autoritet Vojislava Koštunice bio je dovoljan garant za smirivanje opasnih tenzija u podeljenom narodu. Treći put je stepenovao političku scenu zauzevši centralnu poziciju, pa je gotovo preko noći nestala nepodnošljiva podela na rovove. Zapad nam to nikada nije oprostio.
Zapad je na Srbiju gledao samo kao na koloniju, koja se kroz simulakrum unutrašnje demokratizacije mora bezuslovno povinovati moćnoj imperiji. A ta imperija sa Zapada (ne ulazeći precizno u podelu uticaja među njenim najmoćnijim državama-kolonizatorima) mora držati sve poluge kontrole u simulakrumima svih ključnih sistema u Srbiji: u bankarskom, u ekonomskom, u političkom, u kulturnom, u medijskom, u vojnom… Duh novog vremena je doneo postmoderni oblik okupacije u kome kolonija mora na prvi pogled zadržati sve atribute državnosti i slobode. Jedna od najvažnijih iluzija mora biti iluzija slobodnog izbora za običnog čoveka. Tako se pod uticajem medija i u interpretaciji „agenata od uticaja” rasutih na javnoj sceni, ubrzano gradio postpetooktibarski politički model u Srbiji. Zapad je želeo na političkoj sceni dva duboko zavađena bloka, koji se toliko mrze da od takve mržnje nisu u stanju da vide ni jedan jedini nacionalni interes. Oba bloka moraju biti sastavljena od većeg broja manjih stranaka na čijim vrhovima moraju biti feudalno potkupljivi lideri bolesnih sujeta. Idealna podloga za dugotrajnu kolonizaciju: nestabilne vlade sastavljene od niza korumpiranih političara podložnih ucenama, kojima su u opoziciji smrtni neprijatelji iz redova sopstvenog naroda. Iznad svega su mediji u vlasništvu stranih korporacija ili u vlasništvu domaćih tajkuna u stranoj službi, sa ciljem stroge kontrole nad eventualnom pojavom novih lidera na političkoj sceni. Treći put je zaustavio ovaj politički inžinjering i proizveo jedinog stranačkog lidera u toj generaciji političara koji je iz politike izašao siromašniji nego kada je u nju ušao. Državotvorna komponenta u Trećem putu je nužno bila oslonjena na stvaranje srpske demokratske, slobodne i stabilne države. To se fundamentalno kosilo sa osnovnom premisom zapadne kolonijalne ideologije na ovom prostoru. „Sve dok i poslednja svetlost srpske demokratske države na Balkanu bude tinjala, naši se neprijatelji neće smiriti za decenije, za vekove”, zapisao je svojevremeno akademik Milorad Ekmečić.
RASLOJAVANJE DRUGOG PUTA
U takvom odnosu snaga Treći put je bio logičan prozvod slaganja putanja političkih vektora Prvog i Drugog puta, neka vrsta aritmetičke srednje vrednosti između dve radikalno suprotstavljene ideologije. Treći put je zaposeo područje „zlatne sredine” u kome je obitavao pristojan i neostrašćen svet, čvrstih uverenja kada je u pitanju zaštita državnih i nacionalnih interesa. Takav odnos snaga i takva raspodela vrednosti na javnoj i političkoj sceni u Srbiji važila je uz izvesne mutacije i u postpetooktobarskoj eri. Populistički blok sabran nekada na ideologiji Prvoga puta prešao je uz bolne posledice iz vlasti u opziciju. Tom prilikom je promenio svoje vođstvo – umesto socijalističkog prema radikalskom – promenivši delimično i svoju ideologiju u kojoj bar deklarativno više nije bilo mnogo mesta za kvazikomunističke i titoističke stavove. Ali je ostala upadljiva distanca prema EU i takozvanim „evropskim vrednostima” (šta god oni značili) praćena interpretacijom sveopšte negacije kao doktrinom opstanka. Građanski blok sabran nekada na ideologiji Drugoga puta prešao je iz opozicije u vlast, takođe uz tektonske poremećaje. Samo što je potonuo dosovski pontonski most preko koga se prešlo na suprotnu obalu vlasti,
djindjic000Drugi put se planski raslojio u dve kolone. U prvoj su koračali „drugosrbijanci” modelirani u Soroševim radionicama kojima je prepušten medijski i kulturni prostor na dekontaminaciju, u drugoj koloni se sabralo sve ono što je po diktatu MMF i Svetske banke zagospodarilo resursima i ekonomijom države, žargonski nazvano „žuti kartel”. To je period istorijskog potonuća Demokratske stranke, kada je od stranke građanske intiligencije koja je pokazivala kapacitet da stvara postajala sve više stranka tehnokrata spremnih samo da slušaju. Fizičkim uklanjanjem premijera Đinđića, čiji nepredvidivi karakter i intelektualni ponos nisu bili dovoljna garancija Zapadu, otklonjene su sve potencijalne prepreke na magistralnom putu za frontalnu okupaciju Srbije. U to vreme se pozicija neke javne ličnosti iz Kruga Dvojke merila brojem poziva koje je dobila na prijeme, koktele ili večere u rezidenciju Ambasadora SAD u Užičkoj ulicu u Beogradu.
SNS: STRANKA MUĆKALICA
I u to neslavno doba Treći put je imao svoj smisao: crpeo ga je na doktrini da se sa ove narodne strane umesto frustrirajuće negacije izrodi nešto konstruktivno poput Ustava, a da se sa one zapadno-građanske opstruiše što više okupacionih procesa. DSS je vršio vlast sa puno manjinskih ograničenja u središnjem periodu “petooktobarske Republike” sa namerom da se na Kosmetu – najbolnijoj rani našeg naroda i države – zamrznu skoro svi procesi do nekih boljih geostrateških vremena koja su bila na vidiku. Značajnu ulogu u tom periodu sa istim ciljevima igra na javnoj sceni hrabra, zaverenička grupa srpskih patriota, sakupljenih u veoma aktivnu nevladinu organizaciju klerikanskog naziva – Dveri. Takvo stanje je politički bilo održivo sve do početka druge decenije novog milenijuma, kada se pod hiruškim inžinjeringom Zapada događa veliki prasak na našoj političkoj sceni: rađanje magazvezde SNS. Ova džinovska stranka-mućkalica (sastavljena iz mnoštva različitih struja i ideologija) uspeva nemoguće: u isto vreme poentira na dve dijametralno suprotne politike. Sa jedne strane, postaje simbol borbe protiv „žutog kartela” i korupcije, a, sa druge strane, najverniji sledbenik „žute” politike u kojoj Srbija nema drugu alternativu osim ulaska u EU. Da bi se objasnila ova prilično šizofrena situacija u biračkom telu koje u dosad nezapamćeno velikom procentu podržava SNS (kao i u onom koje ga ne podržava) ne sme se pozvati logička, kauzalno-konsekventna intiligencija, koja je univerzalna i svevremena. U ovom prostor-vremenu važi jedna druga intiligencija, koja je psihološka, emotivna i nije sveopšte primenjiva. Odnosi se na ovaj trenutak, ovo parče sećanja i svesti u našem narodu, ovaj komad istorije. Na psihološkom planu velika većina glasača nije spremna na nagle zaokrete i velike političke rezove, baz obzira čak i na racionalnu spoznaju da zemlja ne ide u dobrom pravcu. Revolucionarna energija je iscrpljena posle decenija ratova, potresa, migracija, sankcija, poraza, izgona, pritisaka, satanizacije, bombardovanja, bolesti, siromaštva…
Na snazi je odbrambeno-evolutivna energija, koja se opravdano plaši svih avantura i čeka novo pregrupisavanje energije u bližoj istoriji. Takav stav se bazira na izbegavanju dubljeg preispitivanja velikih tema, na potrebi da se kroz misaonu apstinenciju izgradi alibi i da se griža savesti poklopi prividima ponosa, prividima časti i prividima hrabrosti. To je tinjajuća energija opstanka tela kada shvati da je još nespremno za borbu. Idealtipski primer takvog ponašanja možemo potražiti u skorijim političkim događajima u Grčkoj. Tamo je vladajuća Siriza raspisala referendum i na njemu dobila zavidnu podršku naroda da obustavi dalju saradnju sa poveriocima i tako prekine njihove dalje ucene. Umesto takve narodne volje, Cipras čini upravo suprotno: potpisuje nove sporazume, po mnogima nepovoljnije od onih koje je mogla da ostvari suparnička Nova Demokratija. Onda raspisuje vanredne izbore. Šta je kauzalno-konsekventno logično nego da na njima bude potučen do nogu? Ali na snagu stupa psihološka intiligencija grčkog naroda bazirana na strahu od opstanka i potrebi za prividom nacionalnog dostojanstva: zato Cipras mimo logike ubedljivo dobija izbore.
VELIKI PRASAK
Na takvom psihološkom stanju u narodu, SNS, i pored protivrečne politike koju vodi dobija plebiscitarnu podršku glasača i tako uništava univerzum Trećeg puta. Posle velikog praska na našoj političkoj sceni menja se za kratko vreme mapa njegovog kosmosa. Treći put više ne može nikako biti srednji put. Jer šta bi bio srednji put između žute i naprednjačke ideologije? Koju bi to aritmetičku vrednost imala sredina između ove dve po mnogo čemu srodne ideologije? Recimo, da bi to, sa jedne strane, bila politika koja se bezuslovno zalaže za ulazak Srbije u EU, koja podržava Zakon o potvrđivanju sporazuma sa NATO alijansom, koja stoji iza Briselskog sporazuma, koja teži „evropskim vrednostima” i propoveda ideologiju evropocentrizma, koja nastavlja punu saradnju sa MMF i Svetskom bankom i koja dobro i sa puno razumevanja sarađuje sa režimom Mila Đukanovića. Sa druge strane, to bi bila politika koja bi tačno na pola stala između odluke naprednjaka da se Rusiji ne uvedu sankcije i verovatne odluke žutih da se pod firmom evrointegracija obavezno uvedu, politika koja bi stala na sredini puta između stremljenja naprednjaka da zadrže i prošire postojeće prisustvo Kine u Srbiji i verovatne odluke žutih da pokleknu pod pritiscima Zapada da se Kina potisne što dalje. Bila bi to politika koja bi se zaustavila na polovini između nastojanja naprednjaka da država bar zvanično ostane vojno neutralna i obaveze žutih da ozvaniče njeno prebacivanje u NATO savez; politika koja bi se smestila tačno na sredinu između labavijeg naprednjačkog regionalizma i čvrstog žutog novojugoslovenstva. Takva politika je moguća, ali ne za patriotski blok i ne čini više izvorni Treći put. To je politika čiji bi egzemplar bio Vuk Jeremić, politika lukavog zamagljivanja vrednosti Trećeg puta begstvom tačno na sredinu između dva suprotsavljena politička bloka. Privid ideološke suprotnosti u odnosu na vlast i privid patriotizma u odnosu na opoziciju. Pokušaj dobre udaje sa lošim mladoženjama.
Zato politika Trećeg puta više nikako ne može biti srednja politika. Danas je politika Trećeg puta nužno politika snažne ekvidistance prema oba prozapadna bloka: kako prema umereno prozapadnom naprednjačkom, tako i prema ekstremno prozapadnom demokratskom. Ali sama ekvidistanca nije dovoljna za formulisanje i praksu ove politike. Potrebno je mnogo više od toga u današnje vreme. Mnogo je nepoznanica i krupnih dilema na kursu Trećeg puta. Prvo kako rasčistiti patriotsku scenu i ubediti glasače ko su prave patriote, a ko simulakrumom rodoljublja samo zamagljuje ovu scenu. Činjenica je da je SNS pokupila lavovski deo patriotskih glasača i da ti glasači ne usvajaju one argumente koje u javnosti iznose DSS i Dveri. Možda ih i čuju, ali im ne dolaze do srca. Činjenica je i da je SRS ostala nedorečena i prvi put u svojoj političkoj istoriji prilično nejasna. Ipak, i pored značajnog pada rejtinga na poslednjim izborima i verovatnim tendencijama daljeg osipanja, ima i dalje pristojan broj pristalica. Vojislav Šešelj stoji mimo svih predviđanja, kao poslednji neizumrli mamut prvobitne generacije lidera u Srbiji, i dalje u ringu podignutog garda, mada vidno izranjavan i umoran. A DSS i Dveri (kao i sve one patriotske stranke, pokreti, organizacije i pojedinci koje zbog tekstualnog ograničenja ne nabrajamo) danas moraju postati ekstremno jasni, radikalno različiti i izrazito inovativni na javnoj sceni da bi raščistili vidik do sopstvene politike ako imaju nameru da kreiraju novu politiku Trećeg puta. Opozicija ovoj vlasti nije onaj koji ne sedi u sadašnjoj Vladi, već prvenstveno onaj koji ima drugačiju politiku od te Vlade. Dakle onaj koji je protiv Briselskog sporazuma, protiv evrointegracija, protiv približavanja NATO savezu, protiv ideologije evropocentrizma po kojoj je evropska civilizacija jedini izbor, protiv globalizacije po Soroševom modelu: previše protiv. I upravo to „protiv” budi strah kod ionako uplašenih i konzervativnih glasača koji plebiscitarno, kada god moraju, glasaju za kontinuitet. Uporedo sa tim, već duže vreme u javnosti postoji predrasuda po kojoj je nastupila smrt teških geopolitičkih tema. Smatra se da je rođena era delatne, praktične politike koja beži od politike sudnjeg dana i koja se bazira na servisu građana. Kako olakšati život običnom čoveku, kako mu pomoći da reši svakodnevne probleme, kako poboljšati infrastrukturu njegovog življenja. Zato se smatra da Kosmet, Republika Srpska i Crna Gora više nisu izborne teme i da ih treba izbegavati, jer su preteški za njegovo veličanstvo „građanina” kome je zasićen kapacitet interesovanja. Ali, ako je nastupila smrt geopolitike kod glasača, ako su umrle sve velike, teške teme, kako ona voditi politiku Trećeg puta? Po čemu se to bitno razlikovati od evrointegrativne politike, ako ne po velikim temama? Kako se utrkivati sa žutima na njihovom terenu „praktične politike”, na kome oni gospodare od nastanka te stranke? Kako preko noći od stranaka visoke politike postati stranka lokalne politike, jer se takvim shvatanjima manje-više sva politika svodi na lokalnu? A sav patriotizam na sportski.
POSTMODERNA POLITIKA
Velika opasnost od frontalnog upliva u postmoderne tokove leži u činjenici da oni banalizuju sve velike teme i poništavaju znanje kao energent za političko delovanje. Politika se svodi na malo pi-ara, lep izgled, glumljenu energičnost i negaciju vlasti po svaku cenu na svim frontovima. Umesto nekadašnjih „mi verujemo” ili „mi znamo”, na sceni je sadašnje „mi praktikujemo”. Nastupilo je vreme postmodernih generacija odraslih u eri tehnološkog buma: lideri stranaka, pokreta i organizacija patriotskog bloka pripadaju po godinama upravo tim generacijama i više nemaju dilemu kako snabdeti entitete kojima rukovode intelektualizmom; oni čak više i nemaju dilemu da li im treba intelektualizam, pitaju se da li im trebaju uopšte ljudi? Ipak, postoji teško pitanje oko čijeg postavljanja se svi plebiscitarno slažu i čiji odgovor sa sigurnošću ne zna niko: kako preživeti na političkoj sceni Srbije, kako doći do tih magičnih pet procenata?
I najbolja ideologija u srpskoj politici gubi pravi smisao ako izborno ne dobaci do granice cenzusa, kao što i najgluplja ideologija postaje vredna ako samostalno dostiže pet procenata birača. Politika je prevashodno odnos snaga. Kako onda postići takav odnos snaga na političkoj sceni u kome bar ujedinjen patriotski blok prelazi cenzus? Gde su nestali njegovi glasači pomoću kojih su stranke patriotskog bloka, bilo samostalno bilo u aktivnom ili pasivnom zbiru, lako preskakale granicu ulaska u Narodnu skupštinu? Da li su se prelili prema naprednjačkoj vlasti ili prema građanskom bloku, ko god ga sačinjavao? Jer od odgovora na ovo pitanje najvećim delom zavisi opstanak patriotskih stranaka. Nemoguće je u vreme današnje novokomponovane polarizacije u Srbiji efikasno i pojednako zahvatati od oba bloka. Nemoguće je i ostati dosledan sopstvenoj politici bez uvažavanja pulsa glasačkog tela. Pogotovo ako se ima na umu da patriotski blok više nema prava na grešku. Možda je u prošlosti takva praksa bila moguća, jer su stvari ideološki bile jasnije i postojala je mnogo veća nada glasača u pozitivne promene. Zato je uvek bilo bar pet odsto glasača koji su na ideološkim osnovama poklanjali život patriotskim strankama na izborima. I to onih „zlatnih” pet odsto koje su sačinjavali „građanski nacionalisti”, nasuprot mnogobrojnijim radikalskim „etnonacionalistima”. Vreme se promenilo, naročito pod uticajem masovnog zamagljivanja vidika na patriotskoj sceni, koju su vešto i podmuklo načinili naprednjaci. Danas takva politika ne donosi cenzus i neophodna je odluka u smeru pronalaženja gde se nalaze patriotski glasači, da bi se krenulo strateški u tom pravcu. Razmotrićemo obe mogućnosti i eventualne posledice takvih odluka.
ODLAZAK U GRAĐANSKI BLOK
Prva opcija: odlazak u građanski blok. U ovom slučaju patriotske stranke zvanično moraju uću u široki sveopozicioni savez, u neku vrstu novog DOS. Tada moraju ići u kampanju i na liste zajedno sa ideološki dijametralno suprotnim strankama, koje bi sigurno činile većinu u tom savezu. Uslov je da se od strane patriotskih stranaka zamrzu i izbegnu sve vitalne programske teme: Kosmet, NATO, EU, porodica, MMF i Svetska banka, evropocentrizam, tradicija i vera, novojugoslovenstvo: manje-više sve. Kampanja i čitav javni nastup bi se sveli na artikulisani izgled moderne i estetski privlačne opozicije, koja svojom formom poručuje da je savremena i neistrošena, a svojim jedinstvom signalizira moć ujedinjene nove vlasti čije vreme dolazi. Uslov svih uslova ovakvog neprogramskog i antipolitičkog – u izvornom značenju te reči – saveza čini premisa da je prvosveštenik vlasti materijalizovano, koncentrisano zlo i da su u borbi protiv njega nužni svi savezi i da je dobrodošla svaka delatnost. „Nema goreg od Vučića i šta god da bude posle njega, može biti samo bolje”, svakodnevno poručuju apologete ove politike. Njihov prevashodni zadatak je da na psihološkom planu probude kog većine glasača (a prvenstveno kod opoziciono-patriotskih!) jasne asocijacije iz perioda neposredno pre pada režima Slobodana Miloševića. Kao što se tada sve živo – bez obzira na ogromne programske razlike – sabralo protiv Miloševića, nužno je da se danas konstruiše slična atmosfera i da se istorija reprizira. Vučić je aposutna personifikacija moći i vlasti, pa je protiv njega svaka personalna kampanja poželjna. Što se više govori jedino i samo o Vučiću, to će biti manje potrebe da se govori o programskoj politici, pa će se političke razlike u novom DOS bolje sakriti. Pošto se patriotske stranke još uvek nisu definitivno izjasnile i prelomile „kome će se privoleti carstvu”, najbolji primer za politiku koju opisujemo je politika Sande Rašković Ivić. Od nekadašnjeg i ne tako davnog odlaska na Krim, kada je pokazala da ima veću „onu stvar” od svih muškaraca na političkoj sceni Srbije, završila je kao stalni gost u rezidenciji Ambasadora SAD u Užičkoj ulici u Beogradu. Kao nagradu je dobila zagarantovano mesto na bini pored predsednika DS Šutanovca, kome se, kao najveći domet u zvaničnoj biografiji, beleži da je završio „prestižni NATO kurs”. Jasno je da bi u ovako širokom opozicionom bloku patriotske stranke jednokratno preživele sledeći izborni ciklus i ušle u Skupštinu (verovatno svaka sa 3-5 poslanika, zavisno od pregovora i procene njihovog značaja od strane američkog ambasadora). Za verovati je da bi im to bio i jedini motiv, da bi kasnijom elaboracijom probale da objasne patriotskom glasaču razlog ulaska u neprogramsku izbornu koaliciju. Otprilike u stilu da je takav potez bio „jedini način da se preživi i da se tako podmetnu kukavičja jaja iz kojeg će se nenadano ispiliti novi politički život” i slično. A, kad se već ušlo u Skupštinu, sledi snažni povratak ranijoj prepoznatljivoj politici. Da li bi im, već ionako sumnjičav i do ivice strpljenja doveden patriotski glasač, poverovao i dao im još jednu šansu? Ili bi ih optužio da su definitivno promenili politiku i prešli na drugu stranu? Prodali „veru za večeru” da bi osvojili nekoliko mandata i tako na nekoliko godina obezbedili egzistenciju njima nekolicini u vrhu? I konačno: da li u okviru građansko-globalističkih glasača patriotski blok ima bilo kakvu značajniju razervu glasača? Ima li na toj „građanskoj” strani uopšte patriota?
Druga opcija: pozicioniranje pri naprednjačkom bloku. Opciju direktnog ulaska u predizbornu koaliciju sa SNS ne analiziramo, jer nije politički realna bilo od strane naprednjaka bilo od strane članova i simpatizera patriotskih stranaka. Ako patriotske stranke ne žele da uđu u građanski blok jer smatraju da je takva predizborna koalicija, i pored zagarantovanog ulaska u Skupštinu, programski besmislena, i ako procenjuju da je njihov budući politički život utopljen u naprednjačko glasačko telo, onda je neophodno upravo „pozicioniranje pri naprednjačkom bloku”. Šta to konkretno znači?
FORMIRANJE ŠIREG PATRIOTSKOG BLOKA
Formiranje novog nešto šireg patriotskog bloka sa postojećom bazičnom osovinom DSS-Dveri. Ovoga puta se mora uvrstiti u kombinatoriku i Stamatovićev pokret (stranka), još nekoliko aktivnih organizacija, kao i brižljivije selektirani intelektualci iz desnog sektora. Ali sama kompozicija aktera u Patriotskom bloku nije toliko bitna, koliko je važno političko pozicioniranje bloka. Neophodna je čvrsta opoziciona politika, sa drugačijim temama u odnosu na „građansku opoziciju” i sa izmenjenim prioritetima u odnosu na nju. Zapravo to je politika koja je suštinski opoziciona u odnosu na aktuelnu evrofilsku orijentaciju kako vlasti, tako i „žute” opozicije. Opoziciona je po svim pitanjima po kojima se „građanska opozicija” slaže sa naprednjačko-socijalistikom vlašću: Briselski sporazum, Zakon o potvrđivanju sporazuma sa NATO, ulazak u punopravno članstvo EU, promena svesti u Srbiji kao uslov br. 3 nemačkog ultimatuma, evropocentrizam i slično. Dakle, ne postavlja se problem kako kritikovati vlast i kako se razlikovati od ostatka opozicije, jer je jasno koliko je čvrsta demarkacija prema jedinstvenoj evrounijatskoj politici, bilo da je žuta ili napredna. Postavljaju se drugi, praktičniji problemi na putu opstanka. Kako sa takvom političkom orijentacijom obezbediti kritičnu masu medijskog prostora, obzirom da je on vlasnički i programski strikto podeljen između dva evrounijatska bloka? Kako ne upasti sa važnim i teškim državnim temama u zamku vidljive zasićenosti, čak ponekad zagađenosti glasačkog tela politikom “sudnjeg dana”? Kako izbeći sivilo i grč na kojima se decenijama plasiraju sve nacionalne teme u Srbiji, kako obezbediti nešto moderniji i ležerniji pristup, a sačuvati neophodan nivo ozbiljnosti? Zapravo, ključno pitanje je kako ubediti prvi krug razočaranih naprednjačkih glasača da je patriotski blok jedina alternativa na političkoj sceni? Jasno je da se u ovoj fazi mora voditi takva politika koja kritikuje vlast, ali ne ponižava glasače vlasti. Zato se u formulaciji „pozicioniranje pri naprednjačkom bloku” podrazumeva da to nije pozicioniranje pri SNS, već da jeste pozicioniranje pri njihovim patriotskim glasačima. Pokušati da se zadrži svoja čvrsta baza od 3-4 odsto glasača, a hiruškom politikom malo po malo odstranjivati sa naprednjačke glasačke gomile deo po deo prevarenih patriota i razočaranih tradicionalista. Prva velika šansa se već ukazala: izbor Ane Brnabić za mandatara. Da li to božji znak da ima nade jer je ritam stagnacije patritskog bloka sporiji od ritma budućeg osipanja naprednjačke podrške?
Patriotske stranke, organizacije i ugledni pojedinci moraju svakodnevno upoznavati javno mnjenje u Srbiji da Zapad vidno ubrzava procese na ovim prostorima i da nas takvo ubrzanje u skorijoj budućnosti dovodi do dve raskrsnice na kojima će Srbija morati da odabere jasan smer kretanja. Prva je usaglašavanje spoljne politike sa EU na pristupnom putu, što znači da će Srbija ako nastavi tim evrounijatskim pravcem morati ne samo da se odrekne niza privilegija koje sada ima u bilateralnim odnosima sa Ruskom Federacijom, nego i da joj uvede sankcije. Na drugoj raskrsnici će nas dočekati obavezno priznanje Kosova kao jedan od poslednjih uslova za punopravno članstvo. Dokle god se ove dve raskrsnice glasačima čine daleko, raste šansa SNS i SPS da zamagljivanjem politike čuvaju vlast. Kako se približe dani odluke, tako će se njihova podrška ubrzano osipati. Zato je neophodno neprestano delegirati te teme, podsećati javnost o njima, podizati svest o realnosti ubrazanog raspleta. Smatramo da su to teme koje prestavljaju obalu nade za patriote.
Na samom kraju da podvučemo da je pozicija patriotskih stranaka zaista teška. Mnogo teža od pozicije patriotskih intelektualaca, koji su navikli da budu prećutkivani od strane velikih medija, prognani od strane zapadnih „agenata od uticaja” i na ivici lične egzistencije. Ali patriotski intelektualci žive sa maksimom Edmunda Berka da „jedan čovek sa čvrstim uverenjima čini većinu” i ne haju mnogo koliko su uticajni sada, bitno im je da čuvaju plamen za sutra. A patriotske stranke postoje samo ako danas i sada imaju na kontu tih famoznih pet procenata. I pored toga što je situacija teška, ponekad se čini bezizlazna, nada postoji. Gledano očima patriotskih političara svetlost se vidi negde u daljinama nade, možda čak i kao spoznaja da je budućnost nepredvidljiva i da nam se zato događa sindrom crnog labuda: iako sve upućuje da će u sutrašnjici labudovi biti beli, mimo svih očekivanja dogodi se crni labud. Ali zato gledano očima patriotskih intelektualaca, na “budućnost gledamo kroz tamu”.
Igor Ivanović
www.pečat.rs
