Pismo sa Kosova: Sumorna stvarnost

Sve nam liči na pripremanje terena za nešto – dobro ili loše, videćemo

U svim krajevima južno od reke Ibar traje nov talas nasilja Albanaca i njihovih institucija nad preostalim srpskim narodom.

“Sutra sam, Božo, možda i ja na poternici“, rekao je povratnik iz Kline Božidaru Šarkoviću, predstavniku Srba u lokalnoj samoupravi u ovom gradu. Nakon hapšenja Milorada Zajića, mirnog bankarskog službenika u penziji – pod optužbom za ratne zločine – strah, više nego obično, progoni svakog povratnika u Metohiji.

Samo dan posle ovog hapšenja, fizički je napadnut Blagoje Zuvić iz sela Donji Dragoljevac kod Istoka. Njegov jedini greh je što odbija da Albancu proda svoje imanje. Zato ga taj Albanac na ulici tuče. To je greh ogromne većine Srba iz Metohije, i zato trpe neviđen teror.

Hapšenje zbog anonimnih prijava

U Kosovskom pomoravlju, selu Gornje Korminjane, 14. marta specijalne jedinice ROSU pretresle su domaćinstva Nenada i Dejana Cvetkovića, Slobodana Mitića i Božina Mitrovića. Policija je imala nalog za pretres, a dobila ga je na osnovu anonimne prijave da pomenuti u kući imaju oružje. Nakon privođenja navedenih Srba, u pritvoru je zadržan samo 77-godišnji Božin Mitrović. Neću sada da komentarišem rad policije, ali me zanima da li u potrazi za oružjem pretresaju na isti način Albance, kada za Novu godinu ili Dan Albanije pucaju kao da su na prvoj liniji fronta.

U noći između 14. i 15. marta u srpskim selima Straža i Stanišor, i dalje govorim o Kosovskom pomoravlju, desilo se 12 krađa. Lopovi su harali cele noći, a od policije ni traga ni glasa. Lopovi tim krajevima haraju godinama, pa pritisak, kažu preostali Srbi, postaje nepodnošljiv.

Domu kulture u Gračanici je isključena struja, iako su svi računi izmireni. To je treći put u proteklih šest meseci da ovoj ustanovi kulture bez razloga isključuju struju.

“Uprava Doma kulture smatra da se radi o smišljenom i grubom pritisku i diskriminaciji od strane službenika i institucije KEDS, jer kontinuirano i u dužem periodu vrše pritisak na Dom kulture. Obračun sa našom institucijom je deo diskriminacije i radi se planski, pa se dešava da službenici račune koji su izdati 27. februara donose sa zakašnjenjem od 20 dana i traže da se plate istog trenutka.

Za ovakvo ponašanje i odnos prema Domu kulture motivi mogu biti različite prirode, ali je jasno da se većinski albanski službenici bahato i neprimereno ponašaju prema našoj instituciji u kojoj pored Doma kulture rade Narodno pozorište Priština, Nacionalni ansambl Venac i Gradska biblioteka“, piše u saopštenju za medije ove ustanove.

Na čelu gračaničkog Doma kulture je novinar Živojin Rakočević, i od trenutka kada je preuzeo dužnost direktora pomenuta ustanova je jedno od retkih mesta južno od Ibra – ako ne i jedino – gde se može osetiti život, gde se diše punim plućima i odakle se šalje glas ostatku sveta da smo tu, da postojimo. Kroz kulturne sadržaje koji se u toku godine organizuju, naše bitisanje ovde se podiže na jedan viši i značajniji nivo. Ta ustanova kulture je, uz crkvu, naša najjača žila, ona pulsira sve jače i otuda šikaniranje. Ono će se nastaviti, i biće još gore.

Bes kao dominantno osećanje

Kada znate za sve ove zulume, i svakodnevno čujete za neki novi, onda niste iznenađeni različitim komentarima kosmetskih Srba povodom svega što se poslednjih dana o Kosovu govori. Uglavnom iz ljudi govori bes, i veoma često se mogu čuti nimalo lepe reči.

“Crne liste, smokvin list, ucenjuju nas da priznamo Kosovo, vidi ga i ovaj terorista Kadri Veselji, da ti se smuči život. A i ovi naši, sad se setili da ih Zapad godinama žedne preko vode vodi. Jeste, oni će da reše pitanje Kosova. Istorija samo njih čekala“, ovako je komentarisao naslovne strane dnevne štampe prodavac novina u Gračanici 23. marta, dok ih je slagao ispred trafike.

“Kada sa teroristima pregovaraš i to po nalogu onih koji su te zločince brusili, kada im daš sve a ne dobiješ ništa, pa naravno da će i priznanje da traže – još je samo to ostalo. Mogu, Boga mi, da traže i darove da im kupimo, eto gde su nas Briselski pregovori doveli. Tako su nas zaštitili od kada pregovaraju za naše dobro da nam je samo ostalo da hodamo sa rukama uvis, odgovorio je jedan stariji gospodin dok je čekao da plati štampu koju je odabrao.

Volim da slušam narod u ovakvim situacijama. Volim da budem u gužvi i slušam komentare običnih ljudi. Ovih nekoliko rečenica prenose mišljenje više od 90 odsto Srba koji još uvek žive na Kosmetu, a povodom svega što se oko Kosova i Metohije poslednjih dana dešava.

Pritisnuti sa svih strana ne možemo a da ne čitamo između redova izjave srpskih političara – i opet stara pesma. Ona koja govori o tome kako smo mi, odnosno Kosovo i Metohija, kamen spoticanja ostatku Srbije na putu u Evropsku uniju. Sve nam liči na pripremanje terena za nešto – dobro ili loše, videćemo.

Na više nego skromnom obeležavanju godišnjice NATO agresije u Gračanici sveštenik Darko Marinković u svojoj besedi reče:

“Sa ovog svetog mesta ponovićemo tri velika pitanja koje je postavio akademik Matija Bećković: Ako Kosovo više nije naše, zašto nam ga otimaju? Ako je njihovo, zašto ga od nas traže? Ako mogu da ga otmu, šta čekaju, šta ih to sprečava da urade ono što su namerili?

Mi, Srbi sa Kosova i Metohije, voleli bismo da čujemo odgovore na ova pitanja. Možda u njima pronađemo snagu i konačno, kao što državi i priliči, odredimo svoj nacionalni kurs kada je u pitanju ovo parče neba ispod koga je Srbija toliko puta vaskrsla.

Janja Gaćeša

standard.rs