Troprocentni rastvor opozicije
- Lažna opozicija može se koristiti i jednokratno, samo za jednu svrhu i u jednoj prilici, a veštačka opozicija koristi se, po pravilu, sve vreme vlastodrštva. A svima njima vlast je danas komandovala da frontalno jurišaju na izbore;
- Znaćemo uskoro da li DS može da funkcioniše uz načela i principijelno, ili može da živi samo kao aparat za sticanje imovinske koristi svojih funkcionera;
- Dok je Vučić dovoljno jak Šešelj će mu završavati nepopularne poslove uz fakture, ali će od iste vatre grejati i svoju biračku bazu i kruniti naprednjačku periferiju;
- Na žalost, Amerika i EU i ovom prilikom pokazale su da im do budućnosti Srbije nije stalo, barem ne do one valjane koja bi usrećila građane Srbije. Otkinuli su dobar deo te budućnosti ostavivši je da krvari u Vučićevom ugrizu očekujući od njega da u tom komadanju ispusti netaknuto, samostalno Kosovo i uredi dobrosusedske odnose sa patrljkom Srbije;
- Šta bi inače moglo da bude zajedničko otpadnicima iz DS, lokalnim spahijama, Čanku, DSS-u, udruženju „2 od 5“, LDP-u, Zoranu Živkoviću, i vlasima koji nisu Vlasi?! Šta bi drugo sem ličnog interesa moglo da bude zajedničko svim tim strankama?!
U avgustu prošle godine, govoreći o problemima i realnim posledicama (ne)bojkota nastupajućih, redovnih parlametarnih izbora u Srbiji, istakli smo činjenice koje srpsku državu, njeno društvo, ali i nacionalnu perspektivu uvode u polje izvesnih problema (ovde).
Ukazali smo na argumente koji otklanjaju dileme o suvislosti učešća na izborima. Bojkot, iznuđeni, najmanje loš izbor, nametao se bezalternativno, ali je istovremeno nailazio na mnoštvo prepreka koje su postavljali snažni, uticajni i moćni politički faktori. S jedne strane, činila je to vlast u Srbiji čiji je koruptivni kapacitet nepregledan, a arsenal instrumenata bezmalo nepresušan, a na drugoj strani, ali na istom zadatku, činodejstvovale su zapadne sile čije je snažne potencijale i mogućnosti suvišno i naglašavati.
Imajući u vidu „čvrstinu“ te “opozicije” koju je trebalo ubediti da odustane od bojkota (ukoliko su neki ikada ozbiljno s tim i računali), najveći problem je, pokazuje se, predstavljalo mučenje nestrpljivih “opozicionih” prvaka da uverljivo odglume višemesečni ciklus prenemaganja, i konačno, s olakšanjem dočekaju trenutak da saopšte narodu i svetu: “idemo na izbore”, a neki od njih čak prepotentno zaurlaše: „svi na izbore“…
Dosledna Demokratska stranka
Kada su iz Stejt departmenta poručili srpskoj opoziciji da ne treba da razmišlja o bojkotu, Amerikanci su se zapravo tek zagrevali, pripremajući se da iskoriste svaku polugu pritiska koja im je na raspolaganju. Samo su najnaivniji očekivali da će se ova stvar završiti na rečima. Već sutradan operacija zavrtanja ruku je počela, a intenzitet „ubeđivanja“ zavisio je od čvrstine insistiranja opozicije na bojkotu. Kako je većina u Demokratskoj stranci donela odluku da izbore bojkotuje, i kako se logično dâ pretpostaviti da se Amerikanci s tim ne slažu, sve je ukazivalo na rascep. Iako se ta stranka po pravilu kod svakih ozbiljnijih političkih previranja cepala, takav razvoj događaja nije uzrok sam po sebi.
Već poodavno anglosaksonci imaju dominantni uticaj na jednu kastu u toj stranci koja sedeći na dve stolice, jednoj u nevladinim organizacijama, a drugoj u strukturama establišmenta, komforno živi od, uglavnom, američkih grantova, finansijkih tranši i drugih slatkih beneficija. Da li zbog slepe lojalnosti i divljenja Zapadu, iskrenog verovanja da je objektivnost ugrađena u stavove protivnika srpskih nacionalnih interesa, ili zbog, prosto, najamništva, ta ekipa ne želi da funkcioniše u političkoj manjini. Njima je demokratija na srcu samo ako su ispunjena dva uslova: prvi, da im donosi materijalno-finansijski benefit, i drugi, da ne sekiraju mentore u Lengliju. S jedne strane, dakle, nisu se odrekli korena i marksističke prošlosti kad je reč o političkoj praksi, usidrili su se u boljševizmu, ali ipak prate trend, pa kao sidrenjak ne koriste utopijski idealizam, već materijalizam visoke čistoće.
Pojavu ovakve vrste i ranije smo gledali više puta. Reč je o recidivu, zaostavštini i praksi Demokratske stranke koju je utemeljio i negovao Zoran Đinđić, i koja je DS nekoliko puta dosad zakucala na jednocifrenu podršku birača, ali uz ogromno finansijsko profiterstvo njenog rukovodstva. Danas je vidljiv otklon i pokušaj većine u DS da izađu iz začaranog kruga privatnog preduzeća, a znaćemo uskoro da li DS može da funkcioniše uz načela i principijelno, ili može da živi samo kao aparat za sticanje imovinske koristi svojih funkcionera.
Levijatan i Srpska desnica
Vatra kojom se Vučić igra prilikom osnivanja ili ozbiljnog podržavanja ove dve organizacije nije bezazlena. Kao i Milošević kada je formirao Arkanovu stranku i Vučić, takođe, želi da sablazni zapadne političare, a da istovremeno pridobije i deo radikalnih glasova. Dosad je taj posao radio preko crvenog vojvode, ali sa Šešeljem se svakako dugoročno tikve ne sade. Vučić pokušava da eksploatiše taj deo biračkog tela preko mnogo jeftinijeg igrača od Šešelja, ali roba koju dobija za manje novca desetostruki je škart. Srpska desnica i njen vođ, ekshuligan, ne može da ugrozi Šešeljeve radikale, ako je tom matematičkom radnjom Vučić nešto proračunavao. Šešelj, za sada, bira mete i napada samo one naprednjake koji se ne kotiraju dobro na Vučićevom spisku, ali iako to čini jer ima lep politički (a možda i drukčiji) honorar, Šešelj neće napasti Vučića sve dok ne proceni da ovaj od tog napada može da poklekne. Dok je Vučić dovoljno jak, Šešelj će mu završavati nepopularne poslove uz fakture, ali će od iste vatre grejati i svoju biračku bazu i kruniti naprednjačku periferiju.
No, i Srpska desnica i Levijatan donose građanima Srbije ogromno osećenje ugroženosti. Državni organi koji se nemarno odnose prema nezakonitostima koje praktikuju ove organizacije otkrivaju ogromne razmere blagonaklonosti Vučićeve lične vlasti prema njima. Ovo su zapravo Vučićeve paravojne formacije koje u predizbornoj atmosferi dobijaju i politički, izborni zadatak, tek da potvrde pravilo da se apsolutista, u želji da sačuva sopstveni položaj, služi svim raspoloživim sredstvima koja mogu da mu uvećaju moć i vlast.
I bojkotaši hoće u parlament
Predstavice pokreta „Jedan od pet miliona“, međutim, uspele su da pobede na neformalnom takmičenju za „mis apsurda“. U nedostatku elementarne logike bukvalno im je palo na pamet da učešće na izborima opravdaju potrebom da bojkotaši treba da učestvuju u radu parlamenta. Mnogima je to zazvučalo kao šala ili „fejk“ vest, ali ubrzo se potvrdilo da su ove novopečene političarke smrtno ozbiljne u svom naumu. Do dana današnjeg niko na političkoj sceni Srbije nije se osmelio da iskaže kakvu veću budalaštinu i glupost. Međutim, ne manje iznenađenje priredili su nam javni poslenici koji iako se ne slažu sa ovakvom odlukom, smatraju da „ne razumeju ovu odluku“, ili smatraju da je reč o nekakvoj konfuziji, izbegavajući da stvari nazovu pravim imenom i dodvoravajući se roditeljima te „genijalne“ ideje. Inače ta organizacije je ovime spala na organizaciju „2 od 5“, i definitivno je sama sebe ukinula.
Lažna i veštačka opozicija
Između lažne i veštačke opozicije postoji značajna razlika. Lažna opozicija prodaje sopstvene usluge vlastodršcu, i pragmatično se, interesno, prilagođava svakoj novonastaloj situaciji s ciljem da obezbedi lični plen. Njena politička uverenja potisnuta su u drugi plan, ali svakako poseduje sopstvenu inteligenciju. Takvom organizacijom ne upravlja se daljinski i za vlast jeste skuplja igračka.
S druge strane, veštačka opozicija nema nikakvih političkih uverenja, stvorena je isključivo kao klon bez inteligencije koji mahanički obavlja zadate radnje. Dok se lažna opozicija može koristiti i jednokratno, samo za jednu svrhu i u jednoj prilici, veštačka opozicija koristi se, po pravilu, sve vreme vlastodrštva. A svima njima vlast je danas komandovala da frontalno jurišaju na izbore. I podigla se na bojkotaše – i ala i vrana.
Za lažnu Vučićevu opoziciju bojkot nikada nije bio iskrena opcija. Ili su njime tvrdili pazar, plašili mečku rešetom, ili bezidejno i dakako dezorijentisano lutali kao pijani brod. Da je zaista reč o lažnoj opoziciji govori sinhronizacija političkih poteza vlasti koja ne samo što takvoj „opoziciji“ otvara medije i omogućava joj da javno saopšti sve ono što inače i vlast govori o izbornim uslovima, nego joj, smanjujući izborni cenzus, omogućava sigurniji prolaz u parlament. Vlast kavaljerski plaća usluge i široke ruke nagrađuje svoje novorođene saveznike.
Izvesno je da su infrastrukturnu pripremu za ovakve manevre obavili Vašington i EU, i to tako da dojučerašnje političke protivnike diskretno ohrabre da se približe jedan drugom. Igrajući sve vreme lažljivu igru u koju su gurnuli Tanju Fajon, ne samo da glumi lošeg EU policajca, nego i da odigra ulogu magarca u ovoj epizodi, EU je paralelno ostavila otvorenu komunikaciju i prema strankama koje će bojkotovati izbore. Na ulogu Tanje Fajon, i poluzatvorena vrata koja su ostala za njom, vratiće se u nekoj drugoj epizodi – zbog koordinacije u budućnosti, zbog lakšeg prevazilaženja problema „Vučić“ kada za njegovo rešavanje dođe vreme, i zbog lojalnosti sadašnje bojkotaške evrofanatične opozicije prema polivalentnoj (promiskuitetnoj) EU.
Rezime
Na žalost, Amerika i EU i ovom prilikom pokazale su da im do budućnosti Srbije nije stalo, barem ne do one valjane koja bi usrećila građane Srbije. Otkinuli su dobar deo te budućnosti ostavivši je da krvari u Vučićevom ugrizu očekujući od njega da u tom komadanju ispusti netaknuto, samostalno Kosovo i uredi dobrosusedske odnose sa patrljkom Srbije.
Takođe, preko lažne opozicije naneli su ozbiljan udarac demokratskoj srpskoj opoziciji jer su drastično kompromitovali bojkot. Lažna opozicija u ovom trenutku iako ima zanemarljivu podršku birača, u nekakvom apstraktnom zbiru sasvim sigurno zauzima respektabilno mesto među političkim subjektima, ali samo u predizbornoj fazi. Odmah posle izbora svi oni vratiće se u političko ništavilo bilo time što neće preskočiti ni tih tri odsto, bilo zbog toga što će ih Vučić s radošću i bez napora polupati. Ali, šteta po Srbiju će biti učinjena i ceh koji će platiti najamna opozicija neće popraviti opšte stanje.
Lični interes – zajednički imenitelj
Od samog početka višestranačke prakse u Srbiji gledamo jedan te isti politički žanr. U neravnomernoj podeli, na jednoj, predominatnoj strani nalazi se množina politikanata kojima je na srcu isključivo lični interes. Na drugoj strani, grupisano je mnogo manje političara koji u svom fokusu imaju opšti interes. Ova podela je transstranačka, univerzalna i svojstvena svakoj stranci, a danas je možemo jasno videti na primeru lažne opozicije.
Šta bi inače moglo da bude zajedničko otpadnicima iz DS, lokalnim spahijama, Čanku, DSS-u, udruženju „2 od 5“, LDP-u, Zoranu Živkoviću, i vlasima koji nisu Vlasi?! Šta bi drugo sem ličnog interesa moglo da bude zajedničko svim tim strankama, a zapravo liderima, jer je ovde ipak samo o njima reč. Niti te stranke drže do načela, niti imaju članstvo, a nemaju ni stranačke organizacije i demokratizma. Sve su to preduzetnici u politici, nekolicina lidera i tek nešto najbliže šake seiza.
U drugoj koloni vršlja još jedna grupa stranaka koje predvode tzv. desničari, šapićevci, zavetnici i ostala teledirigovana Vučićeva opozicija sa kojom ovaj ima mnogo čvršće veze i koji su Vučićev dugoročniji projekat.
Bilo da je reč o lažnoj ili veštačkoj opoziciji, bilo da je reč o otpadnicima za jednokratnu upotrebu ili višenamenskim i višekratnim Vučićevim satrapima, reč je o masovnim profiterima koji se hrane na umirućem biću. Vlast je to biće bezmalo umorila, okovala, a sada njenom krvlju napaja lešinare koji treba toj vlasti da produže život. Svi oni su na istom zadatku, sa svojim anglosaksonskim gazdama.
Ali, jedan svetli događaj govori nam da nisu sve poluge upravljanja u rukama oholih ljudi. Nigde temeljnije i gore nije zatirano Svetosavlje nego što je to činjeno u Crnoj Gori, od 1945. godine naovamo. Nigde intenzivnije i dublje nije čupan identitetski koren jednom narodu, i nigde se ta rabota uspešnije nije primila niti se igde uspešnije sprovodila. Dželati u Crnoj Gori su verovali, a i svi okolo mogli su da poveruju da je taj posao završen, a onda se, naizgled, niotkud podigao narod. Ta poslednja linija odbrane jednog identiteta, jednog bića…
Srbija je, kažu, velika tajna.
