Ako je hrvatski nacionalizam model za savrmene balkanske ekstremizme, onda je politički darvinizam Mila Đukanovića postao uzor modernog poluostrvskog despota. Godinama sam verovao da je Đukanović dinosaurus i da je izuzetak koji će jednog dana nestati silom istorijskog razvoja i postati davni anahronizam bizaran budućim pokolenjima, a zanimljiv istoričarima… Ali delovanje SAD i EU u krizi uverilo me je da je Đukanović ustvari preteča. Uskoro će, ima razloga za strah, u svim državama uz granice EU biti uspostavljene slične autokrate.
Ekspoze koji je u Narodnoj skupštini satima čitao srpski premijer Aleksandar Vučić jasno ukazuje gde idemo. Kastrovski i rasut – po spoljnim karakterstikama rekorderski ekspoze, postao je upravo po tim svojim osobinama ideološka matrica jednog u svojoj suštini od svih većih ideja sterilisanog društva. Napravljen tako da bi većinskoj sirotinji i neobrazovanom svetu pokazao suštinsku nadmoć premijera – narodnog i božijeg izabranika – koji može da čita šest sati nešto što uostalom zna napamet, kao i da na dvadesetak sati zanemari fiziološke potrebe. Kada neko na taj način pristupi narodnim predstavnicima i gledocima televizijskog prenosa onda ne čudi da je većina komentara u vezi sa šestočasovnim obraćanjem, a ne onim što je tadašnji mandatar govorio. Njegove ulizice odmah su proglasile ekspoze za „naučni rad“ koji dakle ne može da kritikuje svako i na bilo kakav način. Na trista strana se, proizlazi iz toga, odgovara samo sa tristadeset ili više, a ko bi drugi uspeo da pronađe medij koji bi sa ili bez cenzure mogao da izdrži uzurpaciju tolikog čitanja?
Malo ko je primetio da je Vučić izjavio da bi za Srbiju bilo najbolje i najjednostavnije da prizna nezavisnost Kosova. Ipak, kaže on, ona to neće učiniti. Dakle, žaba koju kuvamo već dvadeset godina blizu je da bude i servirana. Dugo nas pripremaju, još od vremena kada je Kosovo neusmnjivo bilo deo naše države i na njemu su se nalazile naša vojska i policija. Od onda kada je Milošević postojano odbijao bilo kakve promene u uverenju da će kriza i status biti rešeni sami od sebe. Posle smo rat iskoristili da racionalizujemo gubitak, a onda smo formalni suverenitet krčmili po principu da „najbolji političari“ zbog toga ne izgube izbore. Istina, gubili su kada bi ih SAD i EU doveli u poziciju da moraju da daju „sve“ a sa onim „ništa“ za uzvrat izađu na izbore. Vučić već četiri godine priprema konačnu predaju, nema ozbiljnu opoziciju na desnici i čini se da mu dobro ide. Tako je pripremao i smanjenje penzija. Moralo je, a on nije hteo – uprkos zaboravljenom geniju ministru finansija Lazaru Krstiću. Bilo mu je žao, ali je ipak popustio. Na kraju se predstavljao kao veća žrtva od najmanjeg penzionera.
Promenu ustava pripremamo pod parolom štednje. Pre deset godina svako ko bi ukazao na manjkavosti kompromisnog ustava koji je kozmetički menjao Miloševićevu jednopartisjku konstituciju oktorisanu demokratskoj Srbiji, bio je proglašen izdajnikom Kosova i Metohije. Pokrajina je u ustavu, budući da su ga donosili trulim sporazumima, ostala samo u preambuli i predsedničkoj zakletvi. Dakle, niti jedan ustavni sud ne bi mogao da pronađe kršenje ustava ukoliko neko prizna nezavisnost Kosova, pošto je preambula deklarativni a ne formativni deo ustava. Predsednička zakletva jednako je manjkava, budući da predsednik nema ovlašćenja da sâm čuva suverenitet kada niko drugi nije obavezan. Konačno, priznanje bi mogao biti dobar način da ponosno bude okončana jedna inače nečasna karijera – politički život Tomislava Nikolića.
Možda je i dobro što je Crna Gora temeljno odbojena od svoje narodne i državne tradicije. Pišem ovo sa gorčinom i cinizmom. Kako bi vladika Rade ili kralj Nikola objasnili ovo opšte odustajanje od Kosova? Što je još važnije, kako bi iko mogao da trpi ovakvu višedecenijsku farsu?
Entitet po imeni Kosovo-UNMIK učestvuje u Olimpijskim igrama. Srpski ministar sporta naložio je, a kasnije je rekao da je reč o savetu, olimpijcima da u slučaju da osvoje medalju zajedno sa reprezentativcima Kosova-UNMIK, napuste pobedičko postolje. Sportski velikan Novak Đoković odbio je čak i da se fotografiše sa našim albanskim sugrađannima iz suverenog dela naše države. Mnogi su kritikovali stav ministra Udovičića kao nesportski i nekorektan prema našim potencijalnim olimpijskim laureatima. Zlurade i neobaveštene sajber-ustaše (hrvatske, muslimaske, crnogorske…) pitale su da li će mlada kosovo-unmička sprotistkinja koja je već osvojila zlatnu medalju dobiti i srpsku penziju… To bi značilo da penziju treba da dajemo i onim Srbima koji se takmiče pod tuđim zastavama… Niko se međutim nije zapitao odakle Kosovo-UNMIK u međunarodnoj olimpijskoj organizaciji? Za razliku od UNESKO-a gde je bila potrebna nekakva većina, u MOK se prima konsenzusom. Zašto srpski glas nije narušio konsenzus i osporio prijem?
Čedomir Antić
Napredni klub
