Protesti „Protiv diktature“: Zašto su prestali i šta su doneli

1
558

Protesti „Protiv diktature“ koji su pokrenuti 3. aprila zbog nezadovoljstva uslovima pod kojim je Aleksandar Vučić pobedio na predsedničkim izborima, i koji su nekoliko nedelja zaredom okupljali hiljade građana na ulicama desetine gradova Srbije, bili su šok i za predstavnike vlasti, ali i za opoziciju – zaključak je iz njihovih reakcija.

BETAPHOTO MILAN OBRADOVIC MODemonstranti su nedeljama odbijali bilo kakvu saradnju sa političkim partijama jer su snagu videli upravo u svom „anti-establišment“ karakteru i činjenici da nemaju formalne vođe. Time su protesti dobili karakter borbe protiv ne samo vlasti, već čitavog sistema u kom je omladina decenijama bez perspektive za pristojan život.

Međutim, ono što je inicijalno bilo političko osveženje i svojevrsna prednost, zbog čega su protesti nazivani autentičnim „događanjem naroda“ i „praznikom demokratije“, na kraju se vratilo kao bumerang.

Došlo je do zamora i osipanja brojnog stanja na svakodnevnim protestima. U Beogradu, među grupom neformalnih organizatora došlo je i do političkog neslaganja oko strategije budućeg delovanja, a njihovom podelom u frakcije postepeno su se ugasili i svakodnevni protesti.

Danas, dva i po meseca kasnije, i dalje aktivno deluju dva pokreta građana iznikla iz aprilskih protesta – „Protiv diktature“ i „Sedam zahteva“.

„Protiv diktature“ organizuje protest večeras u 18h povodom inauguracije Vučića i poziva opoziciju da im se pridruži. „Sedam zahteva“ i dalje odbija bilo kakvu vrstu saradnje sa onima koji su do sada na bilo koji način vodili ili vode državu.
Ključne razlike dve frakcije

Na pitanje novinara Insajdera zbog čega su promenili stav prema političkim partijama koji je u početku vladao na protestima, Marko Dmitrović iz „Protiv diktature“ odgovara da je to zbog toga što su tada hteli da zaštite protest od zloupotreba u dnevnopolitičkim obračunima.

„U početku smo smatrali da je u interesu protesta da se distanciramo od političara. Nismo bili dovoljno sigurni u sebe i hteli smo da sačuvamo protest od brendiranja ili instrumentalizovanja s bilo čije strane. Vremenom smo stekli iskustvo i sigurnost da možemo da saradjujemo sa političarima bez rizika da izgubimo sopstveni identitet,“ kaže Dmitrović za Insajder.

Da Vas podsetimo:  Vučić bolnicu “Sveti Sava” poklanja Arapima

On dodaje i da je „vlast uređena mašinerija koja je spremna da se bori za opstanak svim metodama“.

„U takvoj situaciji svako ko želi da nam se pridruži u borbi protiv iste kao saveznik je dobrodošao. A to uključuje i političke stranke,“ ističe on.

jeft
Foto: Srđan Ilić / Protestna setnja, 9. April 2017

S druge strane, „Sedam zahteva“ se protivi saradnji sa opozicijom zbog toga što je smatraju jednako odgovornom za trenutno stanje, ali i zbog toga što smatraju da se „politika trenutne vlasti i opozicije značajno ne razlikuje“.

„Opozicione partije su danas pretežno partije koje su nekada bile na vlasti. Dokazali su brojnim odlukama i svojim ponašanjem da ih ne zanima kako narod živi. Pljačkaške privatizacije, propadanje zdravstva i školstva, ogromni državni dug, slaba vojska, veliki broj gladnih danas – sve su to posledice politike koju je vodila tadašnja vlast a današnja opozicija. Od partija koje nisu bile u vlasti, nijedna nema program i ideologiju koji se značajno razlikuju od programa i ideologije vlasti,“ kaže za Insajder Vladimir Logos, jedan od članova pokreta „Sedam zahteva“.

Marko Dmitrović smatra da je bilo očekivano da protesti u jednom momentu prestanu, jer zbog nedostatka organizatora u klasičnom smislu „nije bilo nikoga ko bi mogao da kanališe taj bes na pravi način“.

„Prvobitni entuzijazam je pre bio bes, a bes, ako se ne kanališe, iščezne vremenom. A većina prisutnih na protestu nikada nije razmatrala nasilje kao opciju. Tu je odgovor vlasti, odnosno promišljen izostanak istog, bio konačan udarac na masovnost,“ smatra Dmitrović.

Na pitanje da li je razlog osipanja protesta to što je povod bio pobeda Vučića, koji je u međuvremenu preuzeo funkciju predsednika države, predstavnici obe frakcije priznaju da je za dugotrajniju političku borbu bilo potrebno formulisati ciljeve „za“ koje bi se mobilisalo više ljudi.

Da Vas podsetimo:  Pančevo u doba naprednjačke kolere (2): uništavanje zdravog razuma

Vladimir Logos smatra da je jedan od razloga zbog čega su protesti utihnuli to što su šetali „protiv“ Vučića, a nisu „oplemenjeni“ konkretnim akcijama kojima bi se vlasti „nanela veća šteta“.

„Nije bilo zauzimanja institucija, nije bilo ozbiljnih blokada saobraćaja i slično. A kada broj prisutnih lagano opada sa svakim danom onda neki ljudi izgube i motivaciju da dolaze jer ne vide više svrhu ili veruju da su uspešni protesti samo veoma masovni protesti,“ kaže Logos.

Ipak, on dodaje da protesti nisu propali, jer su pokazali da politika može da se vodi i na drugi način, kao i da su prvi put u javnost doprli ekonomski zahtevi koji su, prema njegovim rečima, za najveći deo stanovništva i najvažniji.

„Aprilski protest protiv diktature je uspeo da artikuliše političke i ekonomske zahteve većine stanovništva koji su bitni, jer je preduslov bavljenja politikom u javnom životu upravo ekonomska obezbeđenost i dostupnost znanja. Gladni i siromašni ljudi su primorani, zbog uslova života, da se ne bave politikom već obezbede sebi osnovno preživljavanje,“ ističe Logos.

Dmitrović, s druge strane, smatra da je najveće dostignuće protesta „to što je Srbija videla da ima mnogo ljudi koji su spremni da se otvoreno bore protiv vlasti“.

„A to mnogo znači, prvenstveno za budućnost borbe protiv diktature“, ističe on.
Oba pokreta nastavlju političku borbu – ali odvojeno

Predstavnici dve frakcije skeptični su povodom međusobne saradnje u budućnosti. Dmitrović iz „Protiv diktature“ kaže da taj pokret nema ideologiju, ali ističe da će u narednom periodu raditi na „dizanju svesti o idejama koje smatraju pozitivnim“ i koje vlast pokušava da „zgazi“.

„Te ideje su, opšte postavljeno, sloboda toka informacija, očuvanje integriteta glasa i dejstvovanje članova vlasti u zakonskim granicama. Smatramo da su ovo osnovna načela slobodnog i demokratskog društva i da kao takva ne pripadaju nijednoj ideologiji,“ ističe on.

Da Vas podsetimo:  Sergej, nenavođeni đavo

S druge strane, Logos smatra da je insistiranje bivših kolega na tzv. političkim zahtevima, a zanemarivanje ekonomskih, jedan od razloga zbog čega su i prestali da sarađuju.
Na dan polaganja zakletve napadnuti aktivisti „Sedam zahteva“ i „Protiv diktature

Grupa ljudi je otela i pocepala transparent „Narod gladuje elita se raduje“ članova pokreta „Sedam zahteva“ i spečila ih da priđu Skupštinu. Istovremeno, pripadnika „Protiv diktature“ obezbeđenje SNS-a je verbalno i fizički napalo. Marka Radisavljevića, člana „Protiv diktature“ i amaterskog glumca, predsednik Aleksandar Vučić je na nacionalnoj televiziju nazvao pijancem, mašući njegovom slikom sa pozorišne predstave.

„Insistirati na političkim zahtevima, a ignorisati činjenicu da politiku određuje ekonomija i to kakva znanja o sebi i svetu posedujemo, dosta je neobično. Postavlja se pitanje šta je cilj ljudi koji ne žele da omoguće svim građanima da učestvuju u politici i pritom ih ostavljaju da trunu u paklu siromaštva. Nama je takva percepcija potpuno strana,“ ističe Logos.

On dodaje da će „Sedam zahteva“ u narednom periodu boriti protiv „nepravednih nasilnih iseljenja građana“ od strane izvršitelja, a pokrenuće i kampanju protiv najavljenih izmena Zakona o radu i Zakona o visokom obrazovanju.

Kako god gledali na aprilske proteste, nema sumnje da su to bile najmasovnije demonstracije građanske neposlušnosti od 2000. godine – i to vođene od strane omladine koja se obično kiti etiketama apatičnosti i apolitičnosti. Poređenja radi, čak desetak lidera opozicije na protestu na dan Vučićevog polaganja zakletve u parlamentu okupilo je tek oko 2000 ljudi. Na protestu protiv diktature, bar jednom, okupilo se više desetina hiljada građana.

Ovi brojevi, ali i način vođenja politike, pokazuju da je kriza predstavničke demokratije i vera u klasične partije, koja je svetski trend, stigla i u naše dvorište.

www.insajder.net

1 KOMENTAR

  1. Мирне демонстрације никад ништа битно нису промениле. У најбољем случају произведу козметичке промене, док систем остаје непромењен. Насилне често промене ствари, али бар исто толико пута на горе (што ми врло добро знамо). Ове демонстрације у Србији су биле, сразмерно становништву, бројније него оне у Египту, које су „срушиле“ Мубарака, или оне у Украјини, које су „срушиле“ Јануковића. Али за разлику од тих (и многих других), које су искоришћене као параван за насилну промену власти, Вучићеви пријатељи из америчке и енглеске амбасаде су у овом случају – хеј, за шта служе пријатељи? – помогли да се демонстранти изолују и поделе. Објективно, ништа битно није изгубљено, јер је једини начин да се петоколонашка власт сруши је или гласањем, или организованим масовним покретом грађанске непослушности и бојкота (војни пуч није опција у непостојању истинске војске, а стара добра оружана побуна је, као и родољубље, изгледа изашла из моде).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime