Sarajevski „Đurđevdanski teferič“

1
842

Postoje oni koji ne veruju, oni koji se ne bore jer misle da ne mogu ništa da promene. Sa druge strane stoje oni puni vere oni za koje su problemi i prepreke samo deo života. Oni koji nikada ne odustaju, od njih se može uvek čuti da kako god je vreme sada na kraju ćemo pobediti. Naravno i jedni i drugi su u pravu biće im upravo onako kako veruju,kažu, misle i bore se. Svetosavci su uvek verovali, borili se i znali da će jednog dana za to biti i nagrađeni. Tako će i biti.

jas-700x594Zlotvori su stavljali pred Srbe i nepremostive prepreke ali nikad nisu uspeli da izbrišu svetosavsku veru. Srbin je uvek nalazio način da ponovo vaskrsne. Pokušali su i tokom XIX veka za vreme okupacije BiH da „prevaspitaju“ svetosavce da im oduzmu veru i slobodu. Srbi su tada osnivanjem raznih nacionalnih organizacija i udruženja pokušavali i uspevali da bar unutar njih sačuvaju svoju duhovnost i veru. Jedno od takvih udruženja bilo je srpsko pevačko društvo „Sloga“ osnovano u Sarajevu. Aktivno se suprostavljajući ograničavanju kulturnih sloboda i aktivnosti Srba koje ne poznaju granice među tadašnjim državama.

Posle Sarajevskog atentata, deo članstva je interniran kao pripadnici „Mlade Bosne“ deleći sudbinu progonjenih Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji. Frankovci su koristeći to sve članove društva etiketirali da su „četnici“ i sistemski ih evidentirali tokom Velikog rata. Kraj velikog rata nije označio i kraj srpskih muka. Posle kratkog predaha između dva rata nastavlja se sa zločinima nad Srbima, ovog puta uz podršku nacističke Nemačke.

Proglašenjem NDH, novoformirana administracija u Sarajevu sastavljena od Hrvata katolika i muslimana, odmah je počela progon nekadašnjih aktivista svih srpskih nacionalnih društava iz vremena Austro-Ugarske, kao već dokazanih „neprijatelja“! Teror nad Srbima u Sarajevu, obeležen je naročito jednom zločinačkom akcijom vlasti NDH koja nije bila jedina koja se u vreme Broza planski potiskivala u zaborav.

Nakon spontanog ustanka Srba u julu 1941.godine, JVuO je uspela da kontroliše poluoslobođena teritorije skoro do Pala, kao tadašnjeg sarajevskog izletišta. Plašeći se da će i u samom gradu Sarajevu imati jak pokret otpora među Srbima, ustaška vlast odlučuje da srpske punoletne muškarce mlađih godišta fizički uništi. Pod izgovorom da su svi oni potencijalni regrutni kontigent novonastajućeg pokreta otpora krenulo se sa zločinačkim planom.

Da Vas podsetimo:  Biltova fatva

Zato odlučuju da te 1942.godine na sam pravoslavni praznik Đurđevdan izvrše raciju, i prikupe „kandidate“ za ovu likvidaciju. Simbolično pokušavajući da ubiju značaj Đurđevdana kod Srba kao početka okupljanja hajdučkih družina. Običaj još iz vremena osmanlijske okupacije kojoj su buntovni Srbi vekovima na taj način pružali oružani otpor. Dobro su znali da se taj duh pravednosti i ljubavi ka slobodi kod svetosavaca ne može ugasiti dok oni fizički postoje.

Hajduci kao tradicija srpskog otpora, postali su vremenom mitski junaci a njihov kult je izrazito obnovljen u kulturnim prikazima pevačkih i dramskih družina u okviru „Narodne odbrane“ u BiH, posle aneksije 1908. godine. Čuvajući tako sećanje na svoje junake i nepogrešivo prenoseći veru, duh i energiju na nova pokoljenja. Znajući to i plašeći se ustaše žele to da iskorene, to se moglo samo na jedan način. Taj način je podrazumevao da se Srbi istrebe.

Ustaška vlast zato planski formira uskokolotečku železničku kompoziciju koja je noću uvezena u sam grad Sarajevo po tramvajskim šinama. Železnička kompozicija smeštena je na Obali Kulina bana, u centru grada, da se ubrza akcija transporta već pohvatanih Srba. Preko 3000 Srba pokupljenih u sprovedenoj raciji, poterano je u neizvesnost iz kasarne „Jajce“, te logora Beledije i Ćemaluše, Centralnog i Gradskog zatvora, kao i nekadašnje kasarne „Vojvoda Stepa“.

Reka ljudi polako se slivala do ulice Obala Kulina Bana, gde ih je već čekao „voz smrti“! U teretne vagone na kojima je jasno stajao natpis iz kraljevine Jugoslavije „8 konja ili 40 vojnika“, ukrcavano je u svaki vagon po 200 Srba. Silom, uz batine i pretnje hrvatskih ustaških sprovodnika Srbi su bili primorani da uđu u vagone „voza smrti“, krećući tako na svoje poslednje putovanje.

Jedan od organizatora tog transporta obratio se Srbima rečima – „Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!“- pakosno im saopštavajući njihovo sudnje odredište. Kada su i poslednjeg u racijama uhvaćenog Srbina silom naterali u ovu tužnu kompoziciju vagona moglo je da se krene dalje. Formirana kompozicija krenula je lagano za Jasenovac, odredište za likvidaciju bez milosti svih pravoslavnih Srba, u hrvatskoj NDH!

Da Vas podsetimo:  Broj jasenovačkih žrtava nikada i niko nije verodostojno utvrdio

U atmosferi straha, gneva, rezignacije i besa, član nekadašnjeg srpskog pevačkog društva „Sloga“ zapevao je „Đurđevdan“. Njegov izvežbani bariton odjeknuo je nad kompozicijom smrti kao vid otpora hrvatskim fašistima, i jasna poruka da ĐURĐEVDAN umreti neće dok bude Srba, ali i oproštaj od rodnog Sarajeva i ostatka porodice.

Pesmu su spontano prihvatili u svim vagonima kompozicije smrti, obeležavajući prkosno srpski Đurđevdan! Srbi su tada svoj put u smrt za veru i Otadžbinu obeležili pevanjem :

Đurđevdan

Proljeće na moje rame slijeće
Đurđevak zeleni
Đurđevak zeleni
Svima osim meni
Drumovi odoše, a ja ostah
nema zvijezde Danice
nema zvijezde danice
moje saputnice

Ej kome sada moja draga
na đurđevak miriše
na đurđevak miriše
meni nikad više

E, evo zore, evo zore
Bogu da se pomolim
evo zore, evo zore
a ja nisam sa onom koju volim

Ej kome sada moja draga
na đurđevak miriše
na đurđevak miriše
meni nikad više

Njeno ime neka se spominje
svakog drugog dana
svakog drugog dana
osim Đurđevdana

A ja nisam s onom koju volim

Ustaški pratioci transporta prepoznali su ovu poruku i u svom nemoćnom zločinačkom besu zatvorili su spoljnje šibere na prozorima vagona, da spreče strujanje svežeg vazduha u prepunjene zagušljive vagove. Dugačka kompozicija kretala se sporo u pravcu Broda gde će preći na ogranak za Jasenovac, bez vode i hrane, bez dovoljno vazduha. Uprkos tome Srbi su pevali i pevali!

Kada je najzad kompozicija dospela u Jasenovac i otvoreni vagoni, iz njih su izlazili polu živi ali i ispadali mrtvi, ugušeni Srbi, koji su bili splješteni među preživelima u vagonima smrti. Trećina poteranih sarajevskih Srba u vozu smrti dospela je u Jasenovac širom otvorenih očiju, ali već mrtva. Ipak je nekoliko sarajevskih Srba preteklo hrvatski „radni logor“ Jasenovac i ispričalo istinu o vozu smrti i nezaboravnom pevanju„Đurđevdana“ te 1942.godine, da se istina sazna.

Mnogo godina kasnije sarajevska grupa „Bijelo dugme“ izvukla je iz naftalina već zaboravljenu pesmu i stvorila od nje hit. U novoformiranoj komunističkoj državi nije bilo nikako uputno pominjati sarajevski voz smrti. Zato su mnogi pevali ovu pesmu ni ne naslućujući njeno pravo značenje. Pesmu danas pevaju na svim meridijanima na svakom delu ove od zločina sramotne planete. To što je ona postala hit a da većina ni ne zna njen pravi prevod a još manje smisao dokaz je Božje promisli i volje da ceo svet peva o onima koji su u smrt otišli a da im je jedina krivica bila što im je duša pravoslavna. Gospod ih je sigurno nagradio za nepokolebljivu veru tako da dok danas mnogi pevaju njihovu pesmu oni nas spokojno posmatraju iz Rajske bašte.

Da Vas podsetimo:  Paščad - S lanca

Ne treba nikad zaboraviti ni reći izrečene na svečanosti u „radnom logoru“ Jasenovac, 9.oktobra 1942.godine. Izrekao je tadašnji upravnik Vjekoslav Maks Luburić sledeće:

„Mi smo ovdje u Jasenovcu samo u jednoj godini pobili više ljudi nego što je to učinila Osmanska imperija za čitavo vrieme svog cjelokupnog prisustva u Europi „!

Ne sumnjamo mi u istinitost ovih reči Vjekoslava Maks Luburića i nadamo se da one odzvanjaju u ušima onih koji danas uporno pokušavaju da smanje srpske žrtve. Iskrenim i časnim ljudima je odavno sve jasno niko ko ima dušu ne može sebi dozvoliti da se igra sa brojem nevinih žrtava koje su zverski ubijane i mučene. Nisu Srbi pevali Đurđevdan da se zaboravi već da se nikad ne izbriše istina.

Od te zabeležene izrečene istine bežali su i veldwebel Josip Broz i mnogohvaljeni Miroslav-Fric Krleža, dežurni partijski nadzornik za pitanja „velikosrpske opasnosti“ u zajedničkoj državi, kao nečastivi od krsta! Bežanje, skrivanje, prekrajanje ni njima tada a ni ovima sada neće pomoći, Srbi su verom uvek pobeđivali zlo. Tako je bilo i tako će biti, niko svetosavcu neće uspeti da oduzme Đurđevdan. Ako i pokušaju ponovo da nas okupiraju, da nas slome Srbi će se opet skupiti na Đurđevdan, svi će opet doći na hajdučki sastanak.

Samo kada Srbi brane slobodu, samo kada svetosavci žele da skinu okupatorske stege i lance onda je to zločin. Na to im možemo odgovoriti samo svojom svetosavskom verom, dok nje bude za Srbe će uvek biti novih svitanja. Moramo jasno staviti svima do znanja da dok ima Đurđevdana biće i Srba, dok ima Srba biće i novih Đurđevdana.

Nenad Bagojević

Fond strateške kulture

1 KOMENTAR

  1. Hvala za objavljivanje ovog teksta. Srbi upamtimo bar deo poslednjeg pasusa:
    „…….Na to im možemo odgovoriti samo svojom svetosavskom verom, dok nje bude za Srbe će uvek biti novih svitanja. Moramo jasno staviti svima do znanja da dok ima Đurđevdana biće i Srba, dok ima Srba biće i novih Đurđevdana.“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime