Severni Srbi i nemačke luteranske vrednosti

0
361

Nama, južnim Srbima, istorijska sudbina severnih Srba stoga predstavlja važan nauk šta se događa kada Srbi poveruju da su im braća Nemci koji su domaćini u srpskoj domovini. Severni Srbi koji su prihvatili luteranski vrednosti su do danas prestali da koriste srpski jezik čak i u svojim domovima, a postali su manjina među Nemcima čak i u rodnoj Lužici.
Pošto sadašnji Predsednik R. Srbije lakomisleno poručuje srpskom narodu da bi trebalo da se ugleda na luteranske vrednosti, Srbi bi trebali da znaju kako su se Martin Luter i rani nemački Luterani o Srbima govorili, pisali i kako su se o njima odnosili. Protestantizam, pa i luteransku veru poštujemo, ali pre svega poštujemo i najviše vrednujemo istinu.

Martin Luter protiv Srba

Danas znamo da je pokretač protestantizma Martin Luter imao veoma loše mišljenje i o Srbima, pošto je izrekao da su „najgori od svih mogućih naroda[1]. Luterova izjava o Srbima bila je u stvari preuzimanje stava švajcarskog pisca Notkera Bablusa iz IX veka o Slovenima.

Navodno je Luter odbio prevođenje literature na srpski jezik jer  „kroz sto godina od njega neće biti ni pomena“, ali u izvorima nisam uspeo da otkrijem ovaj njegov stav. Moguće je da se radi o fami koju su širili luterani nemačkog jezika, pošto se u njihovoj literaturi Martinu Luteru pripisuje izreka: „Srbi kradu, Poljaci loču, Česi žderu“[2].  Međutim, dokumentovana Luterova izjava je nešto drugačija: „Die Behm fressen, die Wende stelen, die Deudschen sauffen getrost[3]“. Dakle, prema nemačkim luteranima za Lutera Srbi nisu bili samo „najgori narod“, već i „lopovi“.

Danas se ipak pouzdano zna da je Luter imao izrazito loše mišljenje o Srbima. To se pravda njegovim ranim iskustvima sa srpskim studentima u Vitenbergu, gradu koji im je bio omiljeno mesto školovanja (tamo su radije odlazili na školovanje nego u Lajpcig gde se upotreba srpskog jezika kažnjavala smrću, ili u udaljeni Frankfurt) i objašnjava se teškoćama Srba da savladaju nemački jezik.

U prilog razumevanja porekla negativnog Luterovog stava o Srbima se može istaći Luterovo pismo Bikneru iz 1536. godine u kome mu se žali na nezainteresovanost onih kojima propoveda: „Iako nisam pričao baš učeno, pa sa govornice pogledao publiku, većinu među neznalicama su činile seljačine i Srbi, iako im ja  propovedam kao što bi ih majka napojila mlekom[4]“.

Osim prethodno navedenog, Martin Luter je bio veoma obrazovan čovek koji je morao biti upoznat sa istorijskim delom svog savremenika Alberta Kranca, knjizi „Vandalija“, izdatoj u Kelnu 1519. godine. U tom delu se navodi podatak da je svita grofice od Meresburga krajem XVIII veka naišla na čoveka nad kojim je trebalo da sinovi izvrpe lapot. I kasniji protestantski pastor Oldenburga Johan Petersen je u svojoj „Hronici“ Holštajna iz 1599. izneo stav o ljudožderstvu Slovena, naravo bez navođenja činjenica.

Srbi u doba reformacije nisu znali privatne Luterove stavove. Oni su s oduševljenjem prihvatili Luterovu reformaciju. Američki autor lužičkog srpskog porekla Milan Tiler-Pohonč je u članku „Kako su Vendi postali Luterani[5]“ dao pregled iz kojeg se vidi da je od samog početka luteranske reforme u XVI veku najpre u mešovitim sredinama, a potom i čisto slovenskim upotreba Nemačkog jezika nastavila da potiskuje upotrebu Srpskog jezika. Protestantizam je donosio narodnu pismenost, ali je podrškom nemačkom jeziku nemačka luteranska pismeost od početka potiskivala srpsku. Međutim, već 1514. godine je u Budišinu Jan Rak osnovao gimnaziju koju su vlasti prozvale Universitas Serborum. Srpsko bogosluženje na narodnom jeziku je među lueranima ipak dopušteno tek 1550. godine.

Kaspar Pojker, srpski velikan luteranske reformacije i nemački prosvetitelj, oklevetan, utamničen i zaboravljen

Lužički Srbin Kaspar Pojker (1525-1602. g) je bio zet najbliskijeg Luterovog saradnika Filipa Melanhtona i Melanhton je u njega imao neograničeno poverenje, pa mu je poverio na upravu svoj bogati dom. Otud se osnovano pretpostavlja da je i Melanhton znao srpski jezik, a zahvaljujući Pojkeru i Melanhtonu luteranska reformacija je naišla na odlučujući odziv Srba, pošto sam Luter Srbe nikako nije mogao da zainteresuje jer njegov nemački jezik nisu razumeli. Melanhton je 1560. g. lično posetio Budišin[6]. Doduše Luter je Melanhtona nazivao „mekušcem“.

Kaspar Pojker je bio vodeći nemački prosvetitelj i humanista svog doba, pedagog, lekar, matematičar, geodet i astronom, pisac  naučnih dela. Bio je dekan, a potom postao rektor univerziteta u Vitenbergu i predvodnik protestantizma nakon smrti Lutera i Melanhtona. Kaspar Pojker je koristio srpski jezik u svojim javnim govorima. Bio je lični lekar saksonskog kneza.

Nemački protestanti su velikom srpskom prosvetitelju nemačkog naroda zlim uzvratili za dobro koje im je činio. Da bi ga eliminisali tokom borbe za prevlast u vrhu luteranskog pokreta optužili su ga za „kripto-kalvinizam“ 1574. g. čim je postao rektor Univerziteta u Vitenbergu. „Kalvinizam“ je bio strašna etiketa u doba kada je sav protestantizam u Evrope strepeo da im rimokatolici ne prirede novu „Vartolomejsku noć“. Uz „saznanje“ da su Sloveni u istorijskoj nauci smatrani „ljudožderima“, etiketiranje ovog Srbina koji je bio među prvima od Slovena „pridobijen za zapadni um“ (podsedtimo se Hegelove zamerke), značilo je njegovo potpuno odstranjenje iz javnog života. Kaspara Pojkera su pod sumnjom da je kalvinista zatočili u tamnicu jedne tvrđave kraj Lajpciga i držali ga tamo zatočenog čak 12 godina. Oslobođen je tek 1586. godine, iselio se zapadno od rodnog kraja u vojvodstvo Anhalt, prihvatio tamo odborničko mesto i službu vojvodskog ličnog lekara.

Mukotrpni nastanak književnosti severnih Srba u doba luteranske reformacije

Veliki nemački humanista, prosvetitelj i vođa protestantizma Kaspar Pojker bio je verni sin srpskog naroda. Svoj zavičaj, Gornju Lužicu, učinio je svetski poznatim objavljujući na latinskom jeziku delo „Idiličnost otadžbine“ (Idyllium Patria) 1583. godine i ponovo pod nazivom „Idila Lužice“  (Idyllion de Lusatia) 1594. godine. Bila je to hronika njegovog rodnog Budišina, nju je pisao tokom robijanja i svedočanstvo je da je uspomenom na rodni zavičaj uspeo da održi telesno i umno zdravlje tokom robijanja dužeg od decenije. Upravo je u životno doba Kaspara Pojkera nastala pisana Srpska lužička književnost.  Na žalost, usled vekovnog robovanja severnih Srba pod nemačkim grofovima, kažnjavanju upotrebe njihvog jezika i doseljavanju stanovništva koje je govorilo germanskim jezicima, van  Lužice je Srba uglavnom nestalo.

Pismenoj književnosti jednog naroda prethodi usmena književnost. Srpska pesma „Naši momci s boja idu“ (Naše gólcy z wójny jědu ili Wójnski kěrlušRěčerski kěrluš), smatra se najstarijim (usmenim) spomenikom srpskog jezika, datira se čak u X vek, mada ju je prvi pomenuo tek 1700. g. Mihal Abraham Frencel, a Rudolf Menj zapisao je početkom XIX v. Pisao sam da ova pesma nije ratna, već lirska pesma severnih Srba, koja je, po svemu sudeći, bila poznata po svoj drevnoj zemlji Bojki, od Austrazije do isočnih Karpata. Ipak, sačuvana je na Gornjolužičkom narečju i jedna drevna vojna pesma. Radi se o pesmi „Pobeda Srba“ (Serbow dobyća) koja se datira u XV vek, još u doba ratova Boleslava Hrabrog.

„Budišinska zakletva“ bohemskom kralju Ferdinandu I, prvi je sačuvani pisani dokument srpskog jezika u Saksoniji (1530. godine), na gornjolužičkom narečju. Miklavž Jakubicaje preveo Novi Zavet na donjolužički dijalekt Srpskog jezika (1548. g), ali taj prevod nije štampan, mada je rukopis sačuvan. Naučno ga je obradio tek Hajnc Šuster-Števc, 1967. g. Luteranski sveštenik, astronom, astrolog i botaničar Albin Moler preveo je Luterov „Mali katihizis“. Moler je bio Sbin iz lužičkog sela Janošice i postao je lični astrolog rimsko-nemačkog imperatora Rudolfa II.

Gregorijusov Molitvenik je na srpskom jeziku izdat 1593. g, a Vjaclav Varihij je preveo Luterov „Mali katihizis“ na gornjolužički dijalekat Srpskog jezika (1595. g). Srpski Psaltir u prevodu Albina Molera je izdat 1627. godine. Molerova knjiga „Pesme i katehizam“ (Zpevnik a katechism /1576. g/) su prva srpska štampana knjiga. Istoričar iz Zhorželeca Hristofor Manlij je krajem XVI veka napisao na latinskom prvi istorijski spis o Lužici „Commentariorum rerum Lusaticarum“.

Srpska književnost se rascvetala upravo u doba kad je nemački luteranski pastor Johan Petersen 1599. godine ponovio „istorijski“ stav Alberta Kranca da su Sloveni ljudožderi. Tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648. g) Lužica je veoma stradala, više od polovine stanovništva je propalo usled borbi, epidemija i gladi. Nakon postignutog mira su uvedeni naročito teški  novi feudalni nameti i rabote pa su se Srbi usled toga dodatno raseljavali  iz svoje otadžbine i bežali sa vlastelinskih poseda. Bilo je čak i seoskih buna, ali one nisu bile velikog opsega.

Ubrzo se ispostavilo da je luteranska Pruska država vrlo raspoložena da srpsku stvarnost prilagodi postulatima starih nemačkih „istoričara“, pa je silom počela da vraća Srbe u nepismenost. Ometanje i proganjanje srpske kulture, ionako mrske  nemačkim markgrofovima, naročito se razvilo kada su vitezovi nekadašnjeg tevtonskog reda prihvatili luteranstvo i nastavivši agresivnu politiku postali gospodari Pruske države koja se širila.

Naravoučenije u luteranstvu među Severnim Srbima

Martin Luter je prezirao Srbe. U doba kad su severni Srbi stvarali svoju pisanu književnost, nemačko luteranstvo je štampu upotrebilo da bi širilo famu da su Srbi ljudožderi. Srpski luterani su pisanu književnost uspeli da začnu samo na prostoru Lužice, upravo iz razloga što je baš zahvaljujući luteranstvu Srpski jezik zamenjen nemačkim upravo na svom područjima gde su pored Srba živeli i Nemci.

Luteranstvo je Srbima dopustilo književnost samo tamo gde nemaca uopšte nije bilo – u oblasti Lužice. Posledica usvajanja luteranstva je bila dvojaka. Usvajajući Luteranstvo Srpska klutura je svedena na Lužicu i svi Srbi van nje su asimilovani u germansko stanovništvo. Preostali Srbi su nazivani Lužičanima i ova dva naziva su postali sinonimi. Veliki nemački prosvetitelj i polihistor srpskog roda Kasper Pojker je voljom nemačkih Lutearna utamničen i njegovo delo je predato zaboravu.

Pokazaće se da je sudbina Kaspara Pojkera bila uvod u opšti progon kulture i književnosti severnih Srba koji je trajao vekovima i da nemačkim gospodarima luteranske vrednosti ni najmanje nisu smetale u tome.

Nama, južnim Srbima, istorijska sudbina severnih Srba stoga predstavlja važan nauk šta se događa kada Srbi poveruju da su im braća Nemci koji su domaćini u srpskoj domovini. Severni Srbi koji su prihvatili luteranski vrednosti su do danas prestali da koriste srpski jezik čak i u svojim domovima, a postali su manjina među Nemcima čak i u rodnoj Lužici.

Dušan Kovačev
Izvor: nspm.rs


LITERATURA

[1] Tyler-Pohontsch, Milan – Genealogical newsletter for Americans with Sorbian / Wendish ancestors and friends of genealogy, European RootsSymmank, Kristian – History of the Sorbs (Wends), Symmank.de.

[2] Doslovno: „Die Sorben stehlen, die Polen saufen, die Tschechen fressen“. Videti: Künzli, Miriam – Karbatland, Neuland Magazin, No 17.

[3] Rauschenberger, Katharina, Konitzer, Werner – Antisemitismus und andere Feindseligkeiten: Interaktionen von Ressentiments, Seite 48, Jahrbuch zur Geschichte und Wirkung des Holocaust, 12. 11. 2015.

[4] Dostupno na: The letters of Martin Luther.djvu/23, Wikisource. Luter je Srbe nazvao „Vendima“, kako ih uobičajeno nazivaju Nemci do danas.

[5] How the Wends became Lutheran? European Roots Genealogy.

[6] Luthers Ideen auf Sorbisch – Ausstellung in Bautzen, www.luther.de,29. 3. 2017.


 

PODELI
Prethodni tekstSezona bolesti
Sledeći tekstPesma majci

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime