Hronologija pregovora o otimanju KiM i stavljanje Briselske omče o vrat
Pred vama je hronološki pregled događaja vezanih za Kosovo i Metohiju čiji je cilj otimanje ove pokrajine od strane Šiptara u kojima su ogromnu ulogu imale i velike sile.
Danas nismo u stanju da sagledamo sve opsežne operacije koje se tokom protekla dva veka sprovode sa ciljem stvaranja Velike Abanije a na štetu srpske države ali ipak možemo da napravimo presek događaja kroz vreme koji su doveli do položaja u kome se nalazimo.
1389. – Jun, Boj na Kosovu u kome gine srpska vlastela čini da nepovratno slabi srpska država. Turci je polako osvajaju 60 godina kasnije nakon čega svaka, i najmanja pobuna protiv Turaka, biva kažnjivana krvavim terorom. U popisu koje su turske vlasti izvršile od 24.795 imena u turskom popisu iz 1455. samo je 65 albanskih
lX vek – Već je preko 150.000 Srba proterano sa tog prostora a ubijeno preko 10.000. Sve do oslobađanja srpske zemlje prostor Kosova i Metohije bio je stalno naseljavan arnautskim, odnosno albanskim življem. Od kraja 80-tih godina pa sve do kraja 19. veka formira se albanski pokret, izrazito anti-srpski, uz snažno podršku austrijske carevine koja je računala na svoju ekspanziju nakon pada Otomanske imperije koji je bio na pomolu. Vrlo često na tom prostoru boravili su i engleski predstavnici u ulozi veoma dobrih organizatora još uvek nekoheretnog arnautskog korpusa podeljenog o po organizacionom i po kulturološkom osnovu sve do nivoa jezika koj isu bili u upotrebi a razlikovali se do međusobnog nerazumevanja.
1876. – 8. jula Rusija i Austrougarska su, ujedinjene istim ciljem, u Rajhštatu postigle sporazum kojim je u slučaju raspada Otomanske imperije isključeno obrazovanje velike, povezane slovenske države. Istovremeno je dogovoreno konstituisanje nezavisnih država Bugarske, Albanije i Rumelije. Već 15. januara sledeće precizirano je pitanje nastajanja Albanije. Rusi su u „Prizrenskoj ligi“ videli nacionalnu organizaciju koja bi odigrala ulogu „druge Crne Gore“, i pomogla u potiskivanju Turaka sa Balkana. Za Englesku Albanija je bila predgrađe protiv invazije ruskog panslavizma, ali i čuvar turskog integriteta i obuzdavanja ambicija Beča.
1878. – 10. juna u Prizrenu je formirna „Prizrenska liga“ pod plaštom zaštite Albanaca katolika bečke diplomate posle Berlinskog kongresa, koji se nije bavio albanskim pitanjem, severnu Albaniju i Kosovski vilajet svrstale su u svoje planove prodora na Istok. Albanci su u Beču videli zaštitnika od „slovenske invazije“.
1913. – Zaključcima Londonske konferencije, 29. jula, stvorena je Albanija. Zahtevi Albanaca da u u njene teritorije uđu Priština, Peć, Kosovska Mitrovica, tetovo, nisu uslišeni usled čega su odmah osnovali „Komitet za odbranu Kosova i severnog Epira“.
1924. – Na Zemaljskom veću KPJ 25. novembra 1924. zauzet je stav da se Kosovo i Metohija uključe u jednu celinu, ujedinjenu sovjetsku albansku republiku, koja bi uz Albaniju obuhvatala i sve etničke teritorije Albanaca u Jugoslaviji. 1912. – U Valoni je 28. novembra proglašena prva albanska država za šta je glavnu ulogu preuzeo Beč.
1928. – Albanija je proglašena kraljevinom a Ahmet Zogu sebe predstavio kao kralja svih Albanaca, i onih izvan granica Albanije. Ta titula je zasmetala Beogradu jer je to bio signal da se unutrašnje pitanje Albanije pretvara u međunarodno.
I od tada uporno isticanje tvrdnje da mir na Balkanu zavisi od stvaranja etničke Albanije, permanentni je uzročnik krize i izazivanja sukoba među narodima.
1941. do 1944. – Postojao fašistički protektorat velika Albanija, u čiji su sastav ušli Metohija, koja se nalazila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova (bez severnog dela, odnosno sadašnjih opština Vučitrn, Kosovska Mitrovica, Zubin Potok, Zvečan i Leposavić, koji su bili u sastavu Nedićeve Srbije i pod nemačkom kontrolom), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Upravu terorom i odrešene ruke u vršenju zločina sa proterivanjem Srba sa KiM dobijaju Šiptari ali i Albanci iz Albanije. Nacizam je tada prihvaćen kao ideologija koja će omogućiti stvaranje velike Albanije.
1944. – Tokom proleća formirana je prva albanska divizija od strane nemačkih oficira, podoficira i specijalističkih struka. Regruti su pretežno Šiptari sa KiM. Do juna je regrutovano tek oko 6.000 vojnika. U direktnom sukobu sa snagama NOVJ njene formacije su poražene i razbijene, a veliki broj albanskih regruta je dezertirao. Proslavila se u ubijanju kosovskih Srba a glavni zadatak pored toga bio je hapšenje i deprotacija jevreja u nacističke logore. Jedinica je februara 1945. potpuno raspuštena i preostalo ljudstvo je pridodato nemačkim policijskim pukovima u oblasti Zagreba.
1945. – Komunistička vlast zabranila povratak proteranim Srbima. Izvestan broj balista je ubijen u borbama koje su nastavile dugo nakon završeta Drugog svetskog rata. Ipak najveći broj njih organizovan je tako da pod plaštom komunizma postepeno preuzima upravu nad KiM.
1974. – Februara donet je Ustav FR Jugoslavije čije najvažnije posledice proističu iz odredbi o državnom ustrojstvu SFRJ gde pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su još veća prava nego što su imala ranije. Pokrajine su imale svoja državna i partijska Predsedništva. Njihova teritorija nije se mogla menjati bez odluke pokrajinske Skupštine, a pokrajinske vlasti imale su čak pravo veta na odluke vlasti u Srbiji!
1981. – Nakon smrti Edvarda Kardelja (1979) i Tita (1980) teror Šiptara nad Srbima postaje sve nepodnošljiviji a rešenje sve teže jer se separatisti pozivanjem na Ustav ponašaju kao zasebna država čemu zvanično počinju da utiru put masovnim demonstracijama započetim marta na kojima su zahtevali da Kosovo i Metohija postanu sedma republika SFRJ jer su republike po Ustavu imale pravo na samoopredenjenje.
1982. – U Nemačkoj Šiptari sa KiM osnivaju organizaciju Kosovski narodni pokret kao protivtežu navodnom pacifističkom pokretu Ibrahima Rugove. KNP se od početka zalagala za oružanu borbu protiv srpske vojske, policije i naroda, kao i protiv kolaboratora iz sopstvenog albanskog naroda.
1990. – Septembra je konačno ukinut Ustav iz ’74. nakon dramatičnih događaja koji su mu prethodili a od odbijanja šiptarskih pokrajinskih vlasti da priznaju suverenost Republike Srbije preko smenjivanja kompletnih rukovodstava u Skupštinama pokrajine i iniciranja preko 130 amandmana na Ustav sve do sukoba unutar vrha Republičke Vlade Srbije u kojoj pobeđuje struja S. Miloševića koja se nergično zalagala za njegovo ukidanje.
1994. – Osnivanje terorističke organizacije „UĆK“, odnosno na srpskom „OVK“ nastala je kao izdvojena ratoborna frakcija pomenute KNP koja se odmah dala u nabavku oružja za svoje članove. Podršku uglavnom dobija u mlađim slojevima stanovništva a finansira se pretežno iz prihoda od trgovine narkoticima idrugim nelegalnim radnjama. U javnosti se za nju prvi put čulo.
1996. – Prvi put se u javnosti čuje za ovu terorističku organizaciju. Od početka 1995. godine do kraja 1998. godine albanske terorističke grupe izvršile su ukupno 1.845 oružanih napada na pripadnike policije, srpske građane ali i same Albance proglašene za kolaboratore, inače lojalne državi u kojoj su živeli. Obuku terorista OVK delimično su vršile snage zvanične vojske Albanije, delimično NATO oficiri i teoristi Saudijske Arabije.
1998. -1999. – Vašington imenovao Kristofera Hila za specijalnog izaslanika za Kosovo. Hil je do februara 1999. godine putovao između Beograda i Prištine, nudeći stranama niz verzija konačnog tobože kompromisnog rešenja. u njemu je glavna stavka bila da se srpska vojska i policija povuku sa KiM ali da snage NATO-a mogu sa punimovlaćenjem i naoružanjem ali bez ikakve odgovornosti za počinjena dela i nedela da borave na čitavoj teritoriji tadašnje Srbije i Crne Gore. Najveći broj analitičara ovaj sporazum ocenjuje kao namerno ekstreman sa ciljem da ga Srbi odbiju kako bi se otvorio put bombardovanju i otimanju KiM. Pregovori propadaju u februaru 1999. godine a bombardovanje započinje marta, mesec dana kasnije.
1999. – marta 24. započinje NATO agresija i bombardovanje Srbije, u manjem obimu i Crne Gore.
1999. – 9. juna nakon 78 dana i sklopljenog sporazuma u Kumanovu,bombardovanje se završava i počinje povlačenje srpske vojke i policije kao i NATO i UNMIK-a. Sa njihovim dolaskom u pokrajinu počinje strahovit talas albanskog terora koga više ništa ne sputava i preko 250.000 Srba biva proterano u prvim danima kao i veliki broj svih drugih nealbanskih naroda.
2000. – oktobra meseca, uz logistiku, finansijsku i medijsku pomoć Zapada u Srbiji dolazi do svrgavanja Miloševića i njegove nezakonite predaje haškom tribunalu u kome je kasnije najverovatnije i ubijenim terpijama štetnim lekovima da bi nakon smrti bio proglašen nevinim po svim tačkama optužnice. Jedan od glavnih ciljeva petooktobarskog puča bilo je i dovođenje novih ljudi na vlasti spremnih da po pitanju KiM deluju u skladu sa interesima Zapada i otcepljenja pokrajine.
2001. – Tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica pokušao da pokrene pregovore sa liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom, ali je tim separatista sa Kosova i Metohije u poslednji čas otkazao učešće na pripremnom sastanku. Sličnu sudbinu doživeli su i pokušaji premijera Zorana Đinđića da pokrene pregovarački proces. Divljački napadi iptara traju sa nešto manjom žestinom.
2004. – 17. marta dolazi do Pogroma nad Srbima. Za nasilje u kome je učestvovalo preko 50.000 Šiptara mnogi su mišljenja da je bilo dobro i unapred isplanirano. Cilj ovog nasilja je da se i preostali Srbi zaplaše i počnu sa prodajom svojih imanja i napuštanjem KiM što je i ostvareno. Za zločine osim novčane kazne lokalne televizije koja je lažnim vestima navodno „podstrekla“ nasilje, niko drugi nije proglašen krivim. U nasilju je proterano preko 5000 ljudi, porušen, uništeno na hiljade srpskih domova, pošt, škola i drugih javnih zgrada, uništeno i spaljeno preko 35 crkava, manastira i veliki broj pravoslavnih grobalja.
2005. – 7. oktobra Kontakt grupa usvojila „principe rešavanja statusa Kosova“, u kojima se navodi da to rešenje treba da bude „u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava, demokratijom i međunarodnim pravom“ i da doprinese bezbednosti u regionu.
2005. – Savet bezbednosti UN dao je 24. oktobra zeleno svetlo za početak pregovora o budućnosti Kosova i Metohije. Ambasadori najmoćnijeg tela svetske organizacije podržali su predlog tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana da počnu pregovori o statusu Kosova.
2006. – Januara meseca Kontakt grupa potvrdila pregovaračke principe i pozvala Beograd i Prištinu da konstruktivno rade sa bivšim finski predsednikom Marti Ahtisarijem, koji je 11. novembra te godine odabran za glavnog pregovarača, kako bi došli do realnih rešenja za mnoga teška pitanja koja treba da budu razmotrena. Pod realnim rešenjima zamišljeno je privatanje stanja na terenu odnosno okupacije i rezultata svih zločina izvršenih nad Srbima, te otimanje srpske zemlje i istorije. Kažavanje za zlodela niko nije imao u planu.
2006. – Prva runda pregovora o statusu Kosova održana 24. jula na najvišem nivou, pri čemu je predsednik Srbije Boris Tadić kosovskim Albancima ponudio suštinsku autonomiju u granicama Srbije, što je predsednik Kosova Fatmir Sejdiju odbacio, navodeći da je nezavisnost jedino rešenje na koje će Albanci pristati. „Beograd je voljan da da sve osim nezavisnosti, a Priština ne želi ništa osim nezavisnosti“, izjavio je Ahtisari.
2006. – Ahtisari u Njujorku 20. septembra upoznao Kontakt grupu sa tokom pregovora. „Kako ovaj proces ulazi u ključnu fazu, ministri se nadaju trajnom rešenju poslednjeg velikog pitanja u vezi sa raspadom Jugoslavije“.
2007. – Ahtisari 2. februara predstavio nacrt rešenja, koji je Srbija odmah odbacila, dok su ga podržali kosovski Albanci. Iako se u dokumentu nigde implicitno nije pominjala reč nezavisnost, Kosovu je dato za pravo da aplicira za članstvo u međunarodnim organizacijama, formira oružane snage i usvoji nacionalne simbole.
2007. – Ahtisari, u konačnom izveštaju Savetu bezbednosti 26. marta, predložio nadgledanu nezavisnost kao rešenje statusa Kosova. „Reintegracija Kosova u Srbiju nije realna opcija, zbog čega je međunarodno nadgledana nezavisnost najbolje rešenje“, naveo Ahtisari.
2007. – Savet bezbednosti, na zahtev Beograda i Moskve, 25. aprila uputio na Kosovo posebnu misiju koja je za četiri dana utvrdila stanje na terenu pošto je nekoliko država-članica tog tela „izrazilo rezerve u pogledu rešenja“ koja je predložio Ahtisari.
2007. – Sjedinjene Američke Države i članice EU 13. jula podneli Savetu bezbednosti novi, peti predlog rezolucije o Kosovu, kojom se Srbima i kosovskim Albanacima ostavlja još 120 dana za pronalaženje obostrano prihvatljivog rešenja, ali bez automatizma u sprovođenju plana Martija Ahtisarija, ukoliko ti pregovori ne urode plodom.
2007. – Suočeni sa jasnom pretnjom ruskog veta, SAD i pet članica EU odustali su od nastavka procesa rešavanja statusa Kosova u Savetu bezbednosti UN i 20. jula najavili da će dalju brigu o tom procesu, već krajem meseca, preuzeti šestočlana Kontakt grupa. Američki predsednik Džordž Buš, nekoliko dana kasnije, rekao da je vreme da Kosovo postane nezavisna država.
2007. – Trojka pregovarača EU, SAD i Rusija 10. avgusta počela novu, 120 dana dugu, rundu pregovora. U posredničkoj trojci jasne su podele na ruski i američki stav – Rusija navodi da je Ahtisarijev paket propao i da pregovore ne treba ograničavati vremenski, dok SAD traži rešenje za 120 dana i na osnovu plana izaslanika UN.
2007. – Šefovi diplomatija zemalja Kontakt grupe istakli su, 27-28. septembra u Njujorku, opredeljenje za sporazumno rešenje statusa Kosova, koje bi potvrdio Savet bezbednosti UN.
Direktni pregovori predstavnika Beograda i Prištine, posle kojih su kosovski Albanci predstavili Predlog sporazuma o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa između država Srbije i Kosova, što su srpski zvaničnici glatko odbili.
2007. – Trojka pregovarača EU, SAD i Rusija, posle 120 dana pregovora, 10. decembra okončala misiju. U izveštaju Volfganga Išingera, Frenka Viznera i Aleksandra Bocana Harčenka navodi se da Beograd i Priština nisu postigli sporazum o budućem statusu Kosova i da su se obe strane obavezale na uzdržanost od nasilja. Beograd je zatražio nastavak pregovora, a kosovski Albanci ne odustaju od proglašenja nezavisnosti.
2007. – Srbi sa severa KiM 11. decembra predali predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, 70.000 potpisa kojim se protive dolasku misije EULEKS na KiM. Savet bezbednosti UN nije doneo nikakve zaključke u vezi sa pitanjem budućeg statusa Kosova. Srbija 19. decembra zatražila nastavak pregovora i usprotivila se slanju misije EU na Kosovo bez prethodne odluke UN.
2008. – Takozvani „parlament“ kosovskih separatista je 18. februara, uz podršku pre svega Amerike i njoj potčinjenih zapadnih država u okviru EU, proglasio nezavisnost. SAD i Avganistan prvi priznaju tzv „nezavisnost“ zbog čega se kao jedan od razloga navodi činjenica da su Šiptari sa KiM centar trgovine narkoticima u ovom delu sveta što Amerikanci, putem svoje baze Bondstil kod Uroševca, koriste da iz Avganistana narkotike prevoze do svoje zemlje i tako se bogate.
2008. – Oko 500.000 ljudi okupilo se 21. februara , u centru Beograda, na mitingu „Kosovo je Srbija“. Na platou ispred Hrama Svetog Save, veliki broj ljudi palio je sveće. Okolne ulice su, takođe, bile ispunjene građanima. Tomislav Nikolić izjavio „Tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohiju ne vratim pod okrilje Srbije“. U neredima koji su usledili posle mitinga a za koje se sumnja da su ih pomogli protivnici interesa Srbije, poginuo je jedan od demonstranata. Zapaljena je zgrada američke ambasade, demolirana je hrvatska ambasada.
2008. – Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić 15. avgusta zvanično predao zahtev Generalnoj skupštini UN, tražeći da to telo podrži rezoluciju Srbije kojom se traži mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Pitanje tom sudu glasi: „Da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
2008. – Generalna skupština UN 8. oktobra usvojila, većinom glasova, zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Srpski predlog rezolucije podržalo je 77 delegata, „protiv“ je glasalo šest delegata, odnosno, predstavnici Palaua, Naurua, Mikronezije, Maršalskih Ostrva, Albanije i SAD.
2009. – Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, rasprava o nelegalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova trajala je od 1. do 11. decembra. Srbija i šiptarski separatisti sa Kosova i Metohije dobili po tri sata za iznošenje argumenata.Svoje mišljenje o nelegalnosti samoproglašene nezavisnosti Kosova iznelo je 29 delegacija.
Ocenu da je proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom, pored Srbije, iznele su Kina, Rusija, Španija, Rumunija, Kipar, Argentina, Brazil, Vijetnam, Bolivija, Venecuela, Azerbejdžan i Belorusija.
Suprotan stav su, podržavajući teroriste i separatiste sa KiM, imali: SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Austrija, Norveška, Danska, Finska, Bugarska, Hrvatska, Albanija, Jordan i Saudijska Arabija. Predstavnik Burundija ocenio je da će Kosovo nastaviti da postoji kao entitet, bez obzira na odluku Međunarodnog suda pravde.
2009. – 22. decembra istekao rok za odgovore na tri pitanja koje su sudije Međunarodnog suda postavile – da li je nezavisnost dozvoljena izvan konteksta dekolonizacije, da li su privremene institucije Kosova vodile kampanju za izbore, u jesen 2007. godine, na platformi da proglase nezavisnost jednostrano i da li je dokumentom iz Rambujea utvrđeno pravo na samoopredeljenje. Sva pitanja naginjala su ka odgovorima koji će opravdati odluku sasvim jasno donetu protiv propisa i Međunarodnog prava.
2010. – Početkom januara na sastanku KFOR-a u Prištini najavljen početak progona episkopa RP, vladike Artemija, u zapadnim medijima ocenjenog kao „tvrdolinijaša“ i jakog protivnika otcepljenja KiM. Istovremeno je najavljena i njegova smena „kooperativnijim“ vladikom.
2010. – Februara teodosije, uz pomoć dečanskih monaha i vladike u penziji Atanasija Jeftića, upada u manastir Gračanicu gde se nalazilo sedište Raško – prizrenske eparhije. Vladiku Artemija zatvaraju u keliju i zabranjuju mu da se viđa sa svojom dohovnom decom mimo svih pravila Crkve. Dečanski monasi, takođe van svakog razuma, zabranjuju monasima iz manastira Crna Reka da se vide sa svojim duhovnim ocem.
2010. – jun, nakon mnogih dramatičnih poteza Sinod SPc vladiku Artemija nekanonskom odlukom proteruje iz manastira i njegove Eparhije. Nakon odlaska vladike većina monaštva kreće za svojim duhovnim ocem i manastiri ostaju gotovo pusti. 2010. – Međunarodni sud pravde jula meseca je ocenio da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Većinu sudija og suda došlo je iz zemmalja čije su vlade već priznale čin secesionizma kao legalan.
2010. – Generalna skupština UN septembra usvaja rezoluciju kojom se otvaraju vrata početku dijaloga Beograda i Prištine i pozdravlja spremnost EU da posreduje u pregovorima.
2010. – Novembra meseca vladika Artemije donosi odluku da se vrati u svoju kanonsku Eparhiju, na osnovu odgovornosti koju za nju ima, ali pojedini monasi i igumani privrženi uzurpatorima i nezakonicima odbijaju da ga prime, mimo važećih kanona. Teodosije uz podršku EULKS-a koju sam zahteva, tzv, „kosovske policije“ i srpskog MUP-a upotrebom sile izbacuju monaštvo i mirjane iz manastira.
2011. – marta meseca počinje Briselski dijalog na kome su u prve teme ubrojeni katasta, predsedavanje CEFTA organizoacijom i carinski pečati.
2011. – juna separatisti sa KiM, uz logističku podršku vlasti iz Beograda i uzurpatora Eparhije raško – prizrenske, šalju jedinice ROSU na sever KiM čime izazivaju sukobe i bunt naroda. Srbi se organizuju iste noći i podižu barikade bna severu KiM.
Ovim počinje niz poteza kojim je otvoreno počinjena izdaja Kosova i Metohije od strane vlast Republike Srbije kojima se otcepljenje pokrajine privelo najopasnije trenutku u svom istoriji. Usledile su mnoge nasilne i bezakone akcije kako KFOR-a i EULEKS-a tako i srpskih vlasti, žandarmerije i pojedinaca usled čega su najmanje psla imali da obave sami separatisti. Ipak to ih je bitno osokolilo i oni započinju svoju staru igranku, novi talas zločina nad Srbima za koje znaju da više ne uživaju nikakvu zaštitu.To dodatno podstiče novi talas iseljavanja o kome odbijaju da govore mediji i druge javne ličnosti kao i političari.
Briselski sporazum je parafiran 19. aprila 2013. godine a to su učinili tadašnji ministar policije Ivica Dačić i pravosnažno osuđeni zločinac za počinjena dela terorizma i ubistva srpskih policajaca, Hašim Tači. Upravo ovaj momenat kada najviši predstavnici pravde i zakona prelaze na stranu kriminalaca, ubica i terorista, oslikava dalje ophođenje prema Srbima od strane svih. Narod, prethodno sa 99,74% odsto izražene volje prtiv separatističkih institucija, ostaje prepušten sebi. Protiv sebe sada ima policiju, žandarmeriju, kriminalce, medije, već proslavljene umetnike (ponajviše glumce) ali i brojne pojedince koje je talas izdaje zahvatio.
Uspostavljeni su čvrsti granični prelazi na mestima koja su kontrolisala tek nekolicina policijaca i poneka patrola, formalnosti radi. Oni koji započeli Briselski dijalog i zastali na početku uz tvrdnju da ne mogu da prihvate državna obeležja na carinskim pečatima, učinili su da danas imamo sva obeležja džavnosti koja kroz te prelaze prolaze i borave na teritoriji Republike Srbije sasvim legalno.
Najgore od svega je što Srbi zahtevaju osnivanje Zajednice srpskih opština koja bi funkcionisla po zakonima takozvane „republike Kosovo“. Nakon gašenja srpskih zakonodavnih i pravosudnih organa ta Zajednica bi bila i faktičko zaokruživanje šiptarske države na teritoriji Kosova i Metohije. Na njoj upravo insistiraju EU, Amerika i srpski organi a šiptarski navodno koče njeno osnivanje. jedini razlog takvom ponašanju jeste potreba da onog trenutka kada sve bude predato separatistima da se njenim osnivanjem proglasi „pobeda“ kojom će Srbi moći da se samoorganizuju. A to će zapravo značiti da su Šiptari najbliži svojoj vekovnoj želji da Srbe sa kiM zbrišu sa lica zemlje, i to zaslugom srpskih vlasti. Ipak, n to neće biti kraj jer u sstav zamišljene Velike Albanije ulaze i oblasti oko Raške ka Kraljevu i južno do Niša, a nedavna poseta predsednika Albanije jugu Srbije tokom koje je sve vrvelo od državnih simbola te zemlje dok su srpski u potpunosti nestali, šalje ništa manje zabrinjavajuću poruku.
Izvor: KM Novine
