Zavapio je da je osramoćen! Već iz tih reči mogla se naslutiti ujdurma sa neizvesnim epilogom. Umesto da dostojanstveno prizna da se osramotio, jer je isključivo njegova krivica zato što je sebe doveo u takvu situaciju, ministar Gašić, od milošte Bata, jadikuje kako je osramoćen, kao da je neko drugi kriv zbog onoga šta ga je zadesilo.
Da je reč o čoveku koji drži do svoje časti, trebalo je već istog dana da podnese ostavku na svoju funkciju. Bar je bio elementarni red da je ponudi. Sačuvao bi tako svoj dignitet (ukoliko ga uopšte ima) i ustanovio bi presedan da neoprezno i neprimereno izrečene reči treba da rezultiraju ostavkom. Tim gestom bi svoj prostakluk i nepromišljenost, kao očiglednu posledicu bahatosti i osionosti, mogao da stavi u funkciju razvijanja političke kulture i demokratske odgovornosti. Mala žrtva spram cilja koji bi se mogao ostvariti.
No, do toga nije došlo, pa je na srpskoj političkoj sceni otpočelo izvođenje nove melodrame.
Nakon ovog Batinog ispada saznali smo od premijera da je reč o jednom od njegovih najodanijih prijatelja. No, čak ni prijateljstvo nije moglo da omekša već poslovično principijelno premijerovo srce. Bez trunke sentimentalnosti, čak i po cenu da se to prijateljstvo rasprši, premijer je nedvosmisleno istakao da Bata ne može ostati na mestu ministra. Bata je iznova potvrdio da je pravi prijatelj. Pokazao je samokritičnost, priznao svoj greh i uveravao nas da razume premijera, čak je apostrofirao da ga voli i da jedino njemu veruje.
Ministar Gašić je zakazao konferenciju za novinare, na kojoj je pokušao da spere svoju savest izvinjenjem zbog svoje neprimerene izjave. Budući da više ne uživa premijerovo poverenje, bila je to prilika da ministar Bata podnese ostavku, ali su novinari još jednom doživeli poniženje. Održana je konferencija za štampu na kojoj novinarima nije bilo dopušteno da postavljaju pitanja?!
Da sve ne bi nalikovalo dobro izrežiranoj predstavi pobrinuo se premijer koji je zapretio da neće ostati na tom mestu ukoliko parlament ne izglasa nepoverenje ministru Bati. Čitava priča je poprimila još melodramatičniji tok kada nam je premijer u naletu iskrenosti, i to suznih očiju, priznao da ne bi preživeo da je kojim slučajem njegovoj ćerki neko izrekao nešto poput Batinog prostakluka. A ko bi tako nešto uopšte preživeo, izuzev bezdušnika kamenog srca, zapitao se i pisac ovih redova? Svi oni svilenkastije duše danas saosećaju sa premijerom, jer on protivno svojoj volji, u svojoj vladi mora da trpi rasinskog čapkuna, budući da adekvatne zamene nema.
Još jedna pat pozicija na srpskoj političkoj sceni. Pat pozicija ili obična politička ujdurma? Reklo bi se da je pre ovo drugo.
Prema Zakonu o Vladi, ministar podnosi ostavku predsedniku Vlade koji je prosleđuje predsedniku Narodne skupštine. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici bez rasprave prima k znanju da je ministar podneo ostavku i time mu prestaje mandat. Dakle, ovo je najelegantniji i najdostojanstveniji način da se ovaj gest neprimerene nekulture politički sankcioniše.
Ovaj naizgled marginalan događaj u srpskom političkom životu razotkrio je mnogo više od toga da je jedan od ministara krajnje nepristojan i vulgaran. Po ko zna koji put, potpuno suprotno zahtevima demokratske političke kulture, javni život Srbije se personalizuje i privatizuje. Koji je uopšte smisao da se građanima Srbije servira priča o odanosti, prijateljstvu, dobroti kada je jedan od ministara na najgrublji mogući način uvredio novinarku koja je profesionalno obavljala svoj posao?
Zašto se uopšte osioni malograđanin neukusnog smisla za humor pretvara u žrtvu? Osnovni zahtev pravne države je da vršenje državne vlasti bude u potpunosti institucionalizovano i objektivizovano. Sve što je izvan konkretnih činjenica o radu vlade najobičnije je zamajavanje građana.
No, ono najbitnije, iznova smo svedoci devalviranja parlamentarizma u Srbiji, budući da je obesmišljena njegova bit, a to je ostvarivanje političke odgovornosti.
Darko Simović
Autor je član Srpskog pravničkog kluba
NSPM
