Srbi su promenili mentalitet!

Ne moraš biti naročito mudar da bi znao šta je trebalo raditi umesto onoga što je urađeno. Naknadna pamet odlika je onih koji nemaju nešto mnogo pameti. Ipak, koliko god ta naknadna pamet bila nepopularna, da se i mi malo pozabavimo njome. Makar za događaje u novijoj istoriji; tačnije, vek unazad!
Iz ove perspektive jasno je da Srbija nije trebalo da ratuje za oslobađanje neoslobođene „braće“ i ujedinjenja u Jugoslaviju. Trebalo je zaokružiti srpske granice, stvoriti jednu ozbiljnu državu Srbiju, u kojoj bi živela većina Srba. Svi Srbi ne bi mogli ni tada. Iz ovih ili onih razloga, međutim, pobednička Srbija u Velikom ratu uživala je ogroman ugled u svetu i s lakoćom bi objedinila gro srpskih teritorija i stanovništva. Pa i oni koji bi silom prilika ostali da žive u nekim drugim državama, ne bi bili obespravljeni. Moćna Srbija bi se starala o svom narodu ma gde on živeo. I sigurno bi takva država uživala respekt i kod prijatelja, ali i kod neprijatelja.

Rekosmo, lako je to reći iz ove perspektive. Onda je vladalo neko drugo raspoloženje. Ali, šta bi bilo kad bi bilo? Recimo, da nismo sprečavali Austro-Ugarsku da vršlja po Srbiji nakon „Sarajevskog atentata“? Da su njihovi policajci mogli da ispituju srpske građane, navodne zaverenike, da hapse i kažnjavaju, da muče i prebijaju. Samo zbog odbijanja te tačke iz austrougarskog ultimatuma Srbiji izbio je Prvi svetski rat! Jeste da bi mi Srbi bili poniženi, pogaženi, osramoćeni… Ali, ne bismo izgubili 28% najkvalitetnijeg stanovništva. Ne bi država bila opustošena i razorena. Ne bismo se ujedinili s dušmanima koji će nas potom klati, spaljivati i proterivati. I koji će nam oteti sve ono što smo krvavo stekli!

Da smo postali sluge pre sto godina, danas nas ne bi pogađalo to što smo sluge. Zaboravilo bi se sve to. Možda ne bismo ni znali drugačije da razmišljamo nego kao sluge? Poput naše bivše „braće“, koji su vazda bili sluge i lakeji, a opet bolje žive od nas. I više ih cene njihovi gospodari nego nas. Možda zato što su oni sluge vekovima a mi samo od skoro?

Nismo hteli ni Hitleru da se povinujemo. Da podvijemo rep i da gledamo svoja posla. Hitler za 40 dana skršio moćnu Francusku, „veliku srpsku saveznicu“, a Srbi će da se suprotstave nemačkoj sili. Valjda su računali na pomoć Hrvata, Slovenaca i Arnauta? Mada je ministar vojni, Milan Nedić tada, godinu dana pre Aprilskog rata upozoravao upravo na izdaju braće iz zajedničke države. Pa su ministra smenili! Ako nismo podvili rep pred Hitlerom, učinili smo to pred Brozom. Šta je bilo gore, možemo da razmišljamo. Ponešto srpskog dostojanstva ispoljeno je pred Staljinom. Naravno, kao i uvek uz veliku cenu. Ili kasnije kada smo prkosili Rusima zbog vojne intervencije u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Amerikancima zbog rata u Vijetnamu, odnosno podrškom Palestincima u sukobu s Izraelom.

Srpsko rodoljublje polako se gasilo u ratovima devedesetih. To se tamo drugome dešavalo. Mi nismo bili u ratu – govorilo se. No, onda dođe „Milosrdni anđeo“ i do nas. S bombama, osiromašenim uranijom, verovatno i s bogatim, kasetnim bombama, Tomahavcima, nešto kasnije i s nametnutom demokratijom. I baš od momenta kad nam je nametnuta demokratija, prvi put u istoriji Srbije takva, Srbi polako ali sigurno menjaju mentalitet. Od jednog slobodarskog, buntovnog naroda, dostojanstvenog, najednom postajemo stado.
Ucenjuju nas, preziru, vređaju, hapse naše najviđenije heroje, uz pomoć odrođenih Srba, i utamničuju ih po belosvetskim kazamatima. Od zločinca stvaraju žrtve a nas proglašavaju zločincima. I nikoga u Srbiji nije briga za utamničene i osramoćene vojskovođe, oficire i junake iz ratova s moćnom satanskom družinom!

Tako da danas, vek od završetka Velikog rata, iz koga je Srbija izašla kao pobednica, tačnije bila je to istinska Pirova pobeda, pitamo se ima li smisla išta slaviti? Ima li smisla biti u Parizu i stajati dostojanstveno ispod zastave „Kosova“? U društvu s Tačijem i Haradinajom? Da u protivnom ne povredimo dičnog francuskog predsednika Makrona. Izgleda da je potrebno slaviti uz poražene iz Velikog rata. Već smo toliko promenili mentalitet da nas sada zbilja ništa više ne sme iznenaditi. Ako sutra Nemci budu slavili
poraz u svim ratovima koje su vodili, i ako na tu proslavu pozovu i Srbiju, moraćemo se povinovati. Nećemo smeti protiv Angele! Ili ma ko bio tada na čelu nemačke države. Nadam se samo da demokratske vlasti u ovoj novoj samostalnoj hrvatskoj državi ne počnu da slave Pavelića i ustašku državu. Doduše, oni to slave i sada, no još nisu podigli na državni nivo. Ako se to nekada desi, možda nas i pozovu na proslavu. Hrvatski istoričari već tvrde da su u NDH Srbi vršili genocid nad Hrvatima. „Demokratski Zapad“ još nije
došao do takvih saznanja, ali ko će ga znati? Budu li objektivni zapadni političari, istoričari, javni radnici i intelektualci potvrdili takve tvrdnje, moraćemo i mi Srbi da poštujemo stav Zapada. Jer Zapad traži zajedničku politiku u svemu. A mi težimo Zapadu, je l’ te? Ako ne možemo u Evropu kao ravnopravni, onda kao lakeji. Zvuči nešto poznato!

Miodrag Tasić