SRBI

Ti necivilizovani varvari

1
828

zastava-krst-srbija-kosovo-foto-printskrinfb-1449923619-802659-700x473Dok tako užurbano grabimo da postanemo deo EU kolonije, možda bi trebalo da razmislimo da li zaista postoji pravi razlog za to. Kad su u pitanju naši vlastodršci razlog je jasan, lični interesi i dobit. Razloge koje oni navode zbog čega je to dobro za narod i državu su neke po njima nove protestantske civilizacijske tekovine i vrednosti, u kojima nećemo moći da učestvujemo ako ne budemo kolonizirani. Kažu naši „prepametni“ vladari da sami ne možemo jer nemamo ništa, siromašni smo, neobrazovani, lenji. Doduše ako izbacimo ovo „siromašni“ jer su se ti prepametni dobro nakrali, svi ostali pridevi opisuju njih. Uveravaju nas da je naša jedina sreća da imamo njih tako pametne i sposobne. Pa će nas oni, bez obzira što smo bezvredni, svojom „genijalnošću“ nekako uspeti da podvale toj EU.

Možda stvarno i ima takvih koji mogu da veruju u ove gluposti. Oni koji poznaju srpski narod, oni koji vole Otadžbinu Srbiju upoznati su sa jednom sasvim drugačijom istinom. Istinom koja kaže da ova naša možda teritorijalno mala zemlja u svemu drugom to sigurno nije. Ona to sigurno nije po svojim prirodnim resursima, ni po rezervama ruda, pa čak kažu ni zalihama zlata, ni po količini pijaće vode, ni po bogatstvu prirode, ni po plodnosti svojih polja. A sigurno najmanje po kvalitetu samog srpskog naroda i bogatstvu njegovog uma i duha.

Iznedrila je majka Srbija: Svetog Savu, vladiku Nikolaja, Svetog Vasilija Ostroškog, Petra Petrovića Njegoša, Branislava Nušića, Đuru Jakšića, Ivu Andrića, Lazu Lazarevića, Nikolu Teslu, Paju Jovanovića, Petra Lubardu, Savu Šumanovića, Uroša Predića, Stevana Mokranjca, Ruđera Boškovića, Milevu Marić, Jovana Cvijića, Milutina Milankovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Miloša Crnjanskog, Josifa Pančića, Mihajla Pupina… Oni sigurno nisu uvezeni iz te protestantske civilizacije. Ne, oni upravo pripadaju srpskom narodu, njegov su neotuđiv deo. Nije njih obogatila neka civilizacija ili EU, već su oni to učinili njoj. Poznato je da ni jednom periodu srpske istorije nije nedostajalo ni umova, ni heroja, ni pregalaca. Ovaj narod ih je uvek imao. To što ih sadašnji vladari ne prepoznaju, ne priznaju ili neće da vide ne znači da oni ne postoje. Vreme će ih najbolje u tome demantovati.

Srbi su uvek aktivno i ravnopravno učestvovali u svim pravim civilizacijskim tekovinama. Uvek bili na strani vere, istine, pravde i slobode. Takav narod neće nikad dozvoliti da bude nečija kolonija. Pogotovo ne onih koji svoj koncept pravednosti i civilizacijske naprednosti zasnivaju na porobljavanju i iskorišćavanju drugih država i naroda. Zar se civilizacijom mogu smatrati oni kod kojih je bilo dovoljno to što su kraljici Elizabeti zbog njene ljubavi ka slatkišima zubi pocrneli a neki i ispali, pa da to postane modni hit u visokim krugovima – do te mere da svi žele takve zube? Mogu oni nekom drugom da objašnjavaju da su civilizacija. Nas mogu da mrze i da se ljute ali Srbi sigurno nikad neće prihvatiti nikakve izopačenosti.

Ko to još može da želi da bude deo onih koji se nikad nisu odrekli ideje o čistoti nacije i svojih nacističkih pogleda? Onih koji još uvek misle da su nekakva viša rasa. Ili onih drugih poput Amerike i Engleske koji se zvanično uvek bore protiv svih zala na svetu, a suštinski su uvek njihov kreatorski, nezamenjiv i najznačajniji deo. Ako ima još uvek nekog ko sumnja u tačnost ovih navoda neka pokuša da nađe objašnjenje za pomoć i spasavanje nacističkih vođa i oficira od strane Vatikana, Amerike, Engleske.

Da Vas podsetimo:  U cirkusu između očeva i dece, tj. srpskih Radikala i SNS-a, ponovo došlo do obračuna

Svetosavce sigurno neće ubediti da su im prijatelji i da je prava civilizacija ona koja je omogućila i pomagala skrivanje i sklanjanje zločinca Ante Pavelića. Što se jasno vidi i iz dokumenata sa kojih je CIA nedavno skinula oznake tajnosti. Tačnost dokumenta potvrđuje i izveštaj američkog oficira G.F. Blunde iz 1947. godine. A nema nikakve sumnje da će se ta ista Engleska, Amerika i Vatikan jednog dana kada se skine veo tajnosti sa dokumenata iz prethodnih decenija naći kao glavni krivci i sastavni deo stvaranja, delovanja i upravljanja Al Kaidom i ISIS-om.

Možda danas zapad zbog nekih drugih nastranosti svojih vladara želi da ih u tome prati ili sa njima da se u tome poistovećuje. Možda neko želi da bude deo tog izopačenog sveta. Svetosavska duša to neće nikad prihvatiti. Mi ćemo se uvek boriti za svoju veru, slobodu, prirodnost. Koliko god da ta borba bude teška to nas neće sprečiti da u njoj pokažemo kao i uvek svu ljudskost i humanost, svu veličinu verujuće duše. To je naša priroda i to je jedina civilizacija koju pravoslavni Srbi mogu da prihvate. Kako ta borba i srpski kodeksi izgledaju možda je najbolje opisati kroz događaje iz 1914. godine, tokom odbrane Beograda od Austro-ugarske monarhije.

Na Adi Ciganliji te 1914. bile su stacionirane srpske jedinice čiji zadatak je bio da što duže brane liniju fronta i na taj način spreče pad Beograda. Kada su neprijatelji već zauzeli skoro trećinu ostrva postalo je jasno da je jedino rešenje protivnapad i borba „prsa u prsa“. Srpska vojska je tako i postupila i iz te bitke, kao i iz mnogih drugih u koje je ušla sa srcem ispunjenim ljubavlju ka Otadžbini a dušom punom vere, izašla kao pobednik. Kao i posle svake tako vođene bitke, na bojnom polju su ostali mnogi životi kako srpskih vojnika i oficira tako i agresorske vojske. Bez obzira na sve, čast i svetosavska duša nalagala je ono što je zapadnim „civilizacijama“ strano, a to je da se sahrane svi izginuli vojnici i oficiri bez obzira na vojnu pripadnost. Što su srpski vojnici i učinili uz sve vojničke počasti, odajući im svima dužno poštovanje.

Tu nije kraj veličini srpskog srca. Priča ima još jedan njen deo koji do kraja prikazuje razliku između zapadne i pravoslavne duše. Kako je zabeležio poručnik Petar Kunovčić, sahranjivavši Austro-ugarske oficire Srbi su došli i do tela komadanta 32. Regimente, potpukovnika Augusta Šmita, i pored njega našli pismo. Petar Kunovčić dalje beleži:

„Tekst pisma ćerkinog koje smo našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove… U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi i tome slično.“

Da Vas podsetimo:  Odmrzavanje nezamrznute kampanje!

Pročitavši ovo pismo srpski oficiri se odlučuju za još jedno viteško delo. A poručnik Kunovčić o tome je zapisao:

„Mi srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, smatrali smo za svoju dužnost, da g-đicu izvestimo o herojskoj smrti njenog oca, i napisali smo joj pismo, otprilike sledeće sadržine:

‘Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komadant 32. Austrijskog puka, danas herojski pao … na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji… Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti. U isto vreme izveštavamo Vas da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete.

Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.’

Posle dužeg vremena, i to početkom 1915. godine, dobili smo odgovor gđice Šmit iz Švajcarske’:

„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite. Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divili se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, kaja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala.

Da Vas podsetimo:  Diplomatski skandal koji to nije - o postistini i ruskim špijunima

Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu.

Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje odličnog poštovanja.“

Našu budućnost ne smemo nikad ispuštati iz svojih ruku i prepuštati je tim bićima sa zapada. Sasvim je dovoljno to da budemo prava deca svojih očeva, pravi potomci svojih đedova i nećemo pogrešiti put. Takvim postupanjem ostaćemo vitezovi a da li je to po merilima zapada, civilizacijski ili ne, nas ne treba da brine. Oni ionako nikad neće moći da razumeju veru, ljubav, viteštvo i pravednost. Nismo mi nikad ginuli za Otadžbinu zato što smo bili necivilizovani već isključivo zato što su nas ti „civilizovani“ napadali, pritiskali, bombardovali.

Tada smo se za svoju Otadžbinu borili svim srcem i dušom, braneći svaki pedalj svoje zemlje, svoje rodne grude. Za takvu pravednu borbu plaćali smo najstrašniju cenu. Zato danas nikome ne smemo da dozvolimo da se ruga nad našim žrtvama, nad našim herojstvom i borbom za istinu i pravdu. Mi smo svoju veru, dušu, viteštvo, i humanost pokazivali i u najtežim trenucima. Bez obzira na zlo koje je vladalo u dušama zapadnih agresora Srbi su uvek i bez obzira na poraze i pobede pokazivali onu drugačiju dušu, svoje svetosavsko srce.

Nećemo danas zato što zapadne zveri bole porazi kako sa bojnih polja, tako još više sa polja moralnosti, humanosti, ljudskosti dozvoliti banditima da nam drže lekcije o „civilizaciji“. Tim nadobudnim bićima koja misle da je dovoljno humano i ljudsko to što nas ove godine nisu ponovo bombardovali, možemo samo da poručimo: mogu oni da govore da Srbi nisu civilizovani, mogu svetosavce da predstavljaju kao varvare, mi o njima nemamo razloga da mislimo ili govorimo. Mi kao i svi drugi znamo o kakvim se necivilizovanim varvarima radi.

„Mačke, otvore oči nedelju dana nakon rođenja, psi nakon dve nedelje. Neki ljudi na žalost nikad.“

Branislav Nušić

Pošto zapad duše nema, a oči ne mogu i ne žele da otvore – želimo samo da ih zamolimo da se drže svoje staze. Možemo samo da im poručimo: živite kako morate kada ne znate i ne želite kako je ispravno. Ako jednog dana uspete da otvorite oči mi vas čekamo, to nam naše pravoslavlje nalaže. Do tada, zapadne zveri, ne skrećite na tuđe staze i ne učite civilizaciji one koji su je stvarali. Svetosavci imaju svoj put i on jasno govori da „zlo dobra doneti neće“ i da je „krv ljudska hrana naopaka“.

Nenad Blagojević

fsksrb.ru

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime